Послије низа злочина које су током 1991. године починиле над Србима хрватске паравојне формације у Госпићу, Вуковару, Сиску, Паулин Двору, Пакрачкој пољани, Машића Шаговини ... Савјет безбједности УН 21. фебруара 1992. усваја резолуцију број 743, којом је озваничен Венсов план и отворен пут за долазак заштитних снага УН (УНПРОФОР) у Хрватску. Само до краја 1992. године евидентирано је неколико стотина случајева кршења примирја и Венсовог плана.

Дана 21. јуна 1992. године  хрватска армија је напала положаје српске територијалне одбране на Миљевачком платоу у близини Дрниша, у ружичастој зони, јужно од сектора Југ. У овом нападу, пред очима УМПРОФОР-а погинуло је 40 српских  територијалаца и 17 заробљено. Послије тога наређују српским заробљеницима, под претњом смрти, да их бацају у крашку јаму у предјелу Љут у близини засеока Бачић. Најприје су у јаму бачена тијела  на која је набацано смеће. Тек послије два мјесеца било је допуштено експертској међународној екипи да ископа тијела и изврши идентификацију. Унаточ најсавременијим методама дванејст тијела остало је неидентификовано.  Заробљеници су, након тортура у затворима Кулине у Шибенику, Лора у Сплиту и Керестинац у Загребу, размјењени у Неметину 14. августа 1992. године.

Напад на Миљевачки плато био је само почетак агресије хрватске војске и полиције на подручје које је било под заштитом УН. У јануару 1993. дошло је до новог напада на Равне Котаре а исте године десио се и крвави септембар у Лици.  Дана 9. септембра 1993. године хрватска војска је изненада извршила агресију на српска подвелебитска села Дивосело, Читлук и Почитељ.

Завршне операције десиле су се 1. и 2. маја 1995. на подручју Западне Славоније  у којима је према  верификованим подацима „Веритаса“, убијено 284 људи, од тога 57 жена и осмеро дјеце. И на крају 4. августа 1995. године хрватске оружане снаге у садејству са снагама Хрватског вијећа одбране  и V корпуса армије БиХ, извршиле су агресију на Српску област Крајина (сјеверна Далмација, Лика, Кордун и Банија). Ову агресију хрватска војска је извела уз одобрење и подршку НАТО снага чија је авијација директно бомбардовала српске радарске системе на Пљешавици и ракетне системе у близини Книна. За неколико дана неравноправне борбе сломљен је отпор Српске војске Крајине а више од 250.000 људи у избјегличкој колони креће према Републици Српској и Србији. На евиденцији ВЕРИТАС-а налазе се имена 1.965 погинулих и несталих Срба, од чега 996 цивила, а међу њима 449 жена и 11 дјеце. Иако је Савјет безбједности резолуцијом 1009 од 10. августа 1995. године осудио ову акцију, али и овог пута нису услиједиле никакве казнене мјере против агресора.

За почињене злочине првостепена пресуда Хашког трибунала хрватским генералима и квалификација да је „Олуја“ била удружени злочиначки подухват, враћа наду да ће починиоци злочина на Миљевачком платоу као и других злочина бити процесуирани и осуђени. Надамо се да је хапшење Ђуре Бродарца за почињене злочине у Сиску почетак таквог процеса.

 

Београд, 21. јун 2011.

проф. Милојко Будимир