Anđelko Anušić: ZLODUH DUPLIH STANDARDA

Reč o Poslanici Smilje Tišme profesionalno zagluvelim i zanemelim u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Duboko me je dirnuo i zabrinuo tekst akademika prof. dr Vasilija Đ. Krestića „Ima li Srbija snage i volje da zaštiti nacionalne interese“, objavljen u Pečatu (698, od 21. januara), a povodom opetovane licitacije brojem žrtava ustaškog zločina genocida u Jasenovcu, i neuvršćavanja u dnevni red Narodne skupštine Rezolucije o ustaškom genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u NDH (1941–1945). Shvatio sam ga kao protest, kao poslednji apel ogluveloj i zanemeloj, bešćutnoj Narodnoj skupštini – nesavesnoj i nesolidarnoj sa stradanjem svoga naroda tokom Drugog svetskog rata. Ili možda politički ucenjenoj pomirljivošću i saradnjom u regionu – ne znam šta bi drugo moglo biti posredi?

Kako tumačiti gorku činjenicu da ni iz četvrtog pokušaja nije u dnevni red Narodne skupštine naše zemlje uvršćena Rezolucija o ustaškom genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (1941–1945), i posebno, u kontekstu toga, frenetičan aplauz koji je svojom potresnom besedom, u tom istom parlamentu, samo pola časa ranije, dobila zatočenica ustaškog logora Smilja Tišma, jedna od malobrojnih svedoka masovnog zatiranja ljudi u logoru Jasenovac?

Jedan od naših najboljih živućih istoričara koji je, u nizu svojih knjiga i studija činjenično i neporecivo rasvetlio, naučno kvantifikovao srpsko-hrvatske odnose i odnošaje – one dosad posve nepoznate, tamne, namerno skrajnute, prećutane, ili falsifikovane stranice i uglove tih odnosa u potonjih nekoliko vekova – morao je evo, jer je naša bezmedna čaša žuči prelila svoj rub, da svoje sunarodnike, a srpski parlament na prvom mestu, podseti na njihovu nacionalnu i moralnu obavezu, razboritost i odgovornost, sabornost, nezaborav i saosećanje sa svetim žrtvama srpskog (i drugih) naroda. To Krestićevo upozorenje dolazi u vreme bezočnog falsifikovanja prošlosti, upodobljavanja opšte i naše nacionalne istorije postistorijskim strategijama neokolonijalnih, rasističkih planera, sve samih Mengeleovih sledbenika.

Pa, stojmo mirno, i krenimo redom.

ZLODUH NAD SRPSKOM KUĆOM

Kako tumačiti gorku činjenicu da ni iz četvrtog pokušaja nije u dnevni red Narodne skupštine naše zemlje uvršćena Rezolucija o ustaškom genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (1941–1945), i posebno, u kontekstu toga, frenetičan aplauz koji je svojom potresnom besedom, u tom istom parlamentu, samo pola časa ranije, dobila zatočenica ustaškog logora Smilja Tišma, jedna od malobrojnih svedoka masovnog zatiranja ljudi u logoru Jasenovac? Taj rascep savesti, taj patološki dešaj u srpskom parlamentu jedino se može definisati zloduhom duplih aršina vatikansko-zapadne Internacionale koji visi nad srpskom kućom još od devedesetih godina do danas (da se samo ograničimo na ovaj kratki period). Zloduhom koji je i ovde, izgleda, „našao“ svoju bocu!!!

Proroke u svome selu – svedoči o tome Biblija – ne vole, a kako vidimo, ne vole ni svedoke genocidnog stradanja, zar ne!? A Smilja Tišma, koju je Gospod ostavio za svedoka o dželatima i uspavanima u rodu ljudskom, podarivši joj dugovečan život – i ona je, sa katedre Narodne skupštine, uputila proročku poslanicu – ne samo srpskom narodu već celom čovečanstvu, onom majušnom, budnom delu što je od njega jošte ostanulo! Poslanicu kao opomenu, i prigovor savesti, da se, u kataklizmičnim vrtloženjima u svetu – ne bi ponovio (a mogao bi svakog trenutka!) negde još neki Jasenovac, Aušvic, Buhenvald, Mauthauzen, Osnabrik, Nojengams, Ravensbrik, Šarvar i drugi.

I kako „poništiti“, neutralisati takvog neugodnog svedoka i njegovo svedočenje? Nikako drugačije nego licemernom ravnodušnošću, što se i desilo u Narodnoj skupštini Republike Srbije! U novijoj istoriji, upravo zloduhom duplih standarda, (posredstvom njegovog okrutnog mehanizma), svetski tirani(n) nastoje da ovladaju svetom još od 1941. godine, kad je američki predsednik Truman hladnokrvno izjavio „Njujork tajmsu“: „Ako vidimo da Nemačka pobeđuje, mi moramo podržati Ruse, ako vidimo da pobeđuju Rusi, mi moramo pomoći Nemačkoj, tako ćemo postići da se sve više poubijaju.“ Ne podseća li nas to na nešto poznato što se upravo dešava u ove dane na relaciji SAD–Ukrajina–Rusija!?

Prvi ustaški logor u NDH za Srbe i druge „nepoćudne elemente“, kako su ih hrvatski rasisti nazivali, osnovan je u Danici kod Koprivnice, 29. 4. 1941. Potom su usledili u Kerestincu, Lepoglavi, Gospiću, Kruščici, Campragu, Sisku, Jastrebarskom, Tenji kraj Osijeka, logor Slana, na Rabu, Pagu, u Đakovu, Jasenovcu, Staroj Gradiški, Jadovnu, Donjoj Gradini, Jablancu, Bistrici, Mlaki – to su ona stratišta koja su dosad poznata, i delimično istražena.

A koliko je tek nepoznatih?!

Nema stope na području koje je zapremala NDH gde nije pala krv srpskih civila, ili da nisu vršeni deportacija, silovanje, mučenje, pljačka srpske imovine, pokatoličenje. Naročito je to bilo okrutno na prostoru Bosanske krajine, od Livna, Kupresa, Glamoča, Banjaluke, preko Garavica nadomak Bihaća, Velike Kladuše, Bužima, Cazina, do srpskih sela na Suvoj međi, gde su muslimanske ustaše – koje se danas više nigde i ne spominju, kao da nisu ni postojale, a vidimo ovih dana da im se opet viju crni barjaci u Cazinu! – na zverski način umorile najmanje 100.000 Srba!

Prostor srpske mučeničke Hercegovine da i ne spominjemo. Mostar, Prebilovci, Konjic, Šurmanci, Nevesinje, Gacko, Bileća, Trebinje, Neretva, jame Jagodnjača, Bivolje brdo…

Prvi logor za decu na svetu osnovan je u NDH u Gornjoj Rijeci kod Križevaca, potom u Jastrebarskom, Sisku, Gradiški i Jasenovcu. To danas kao da je zaboravljeno, i zabrinjavajuće je što srpska strana redovno ne podseća (opetuje u svakoj prilici) Hrvatsku, i čitav svet, na tu svirepu realnost, kad iz Zagreba stignu štokakve reakcije, pretnje, optužbe, laži, ucenjivanja, krađe i prekrađe srpske kulturne baštine, preimenovanje srpskog jezika, posezanje za ćirilicom, i teško je nabrojati sva hrvatska nepočinstva.

Teško je to ustanovila i germanska preciznost za vreme Drugog svetskog rata! Jer hrvatske ustaše su prevazišle sva dosadašnja masovna ubijanja u svetu, klali su bez reda i broja, da im se nikad ne uđe u račun, jednodušna je ocena naših i mnogih svetskih istoričara!

TO JE BILA ŽALOSNA RABOTA!

Kako da zdrav razum uopšte poima skorašnju, sve učestaliju demonsku pošast smanjivanja broja žrtava u logoru Jasenovac – koja se javlja jednako i na hrvatskoj i srpskoj strani, nažalost, čak i u redovima SPC, na šta upozorava i akademik Krestić? Možda taj opaki veo realnosti treba pokušati raščitati u pristajanju (!) vrha SPC na učestvovanje u zajedničkoj komisiji sa Katoličkom crkvom, a u vezi s preispitivanjem života i dela, pranjem biografije nadbiskupa genocida Alojzija Stepinca – tako stoji u naslovu knjige Italijana Marka Aurelia Rivelija, koja je prevedena i kod nas.

Hrvati su verovatno u toj činjenici, koju oni smatraju, kako se kod njih o tome piše, svojom diplomatskom (ili nekom drugom!) pobedom! – našli oslonac za likovanje, da bi Srbi i SPC, navodno, mogli „da odustanu od mita od 700.000 ubijenih ljudi u Jasenovcu“?

Ne znam šta je srpski crkveni deo te komisije imao uopšte da traži na tim zajedničkim sastancima? To je bila žalosna rabota! Da razgovara s onima koji ne priznaju da je i bilo genocida u Jasenovcu i drugim ustaškim logorima, i koji do danas nisu zatražili od srpskog naroda niti oproštaj, niti izvinjenje, niti su se pokajali! Nego naprotiv: obnovili su ustašku ideologiju u europeiziranoj Hrvatskoj!

Ili se na sastanke išlo da se nekako utvrdi, valjda, da li je kardinal Stepinac manji ili veći zločinac!! Izbaždari njegovo saučesništvo u genocidu! Ili, možda, kolike su mu i kakve zasluge, šta još nedostaje, da bi ga Vatikan vrgao među – svece?!

Uz pomenutu Rivelijevu knjigu, nepotkupljiva italijanska i nemačka svedočenja koja su i kod nas objavljena, tomove istraživačkih radova naših i inostranih istoričara, memoarske knjige preživelih logoraša ustaških sistema logora Jasenovac (Putevima nestajanja, sećanja zatočenika Siniše Mihajlovića, na primer), još nekoliko (poznatih) fakata baca oštro svetlo – kako na Vatikan, njegovu ulogu u stvaranju NDH, na Katoličku crkvu u Hrvata, život i (ne)delo nadbiskupa genocida A. Stepinca, tako i na poreklo (narodnost) Pavelićevih ustaša, koje niko nikad neće moći ispisati iz hrvatskog naroda, jer je NDH eksplicitna tvorevina Hrvata!

Navodimo ih:

1) Prekrštavanje Srba odobreno je pismom od 17. jula 1941. koje je iz Vatikana upućeno Alojziju Stepincu, hrvatskom kardinalu.

2) Na prvi dan Uskrsa 1941. Stepinac je održao u katedrali propoved, u kojoj je istakao „kako Katolička crkva prati s veseljem hrvatski narod u ovim danima njegovog podizanja i obnavljanja državne nezavisnosti“.

3) A. Stepinac upućuje, 28. aprila 1941, poslanicu sveštenstvu NDH „da se odazove spremno ovom pozivu na uzvišeni rad oko čuvanja i unapređenja NDH“. I mnogi su se spremno odazvali: klali zajedno sa ustašama!

4) Sa biskupske konferencije, održane 17. novembra 1941, Stepinac upućuje poglavniku A. Paveliću izveštaj o procesu prekrštavanja „nesjedinjenih grko-istočnjačke vjere“.

5) Specijalni opunomoćnik Trećeg rajha za Jugoslaviju Herman Nojbaher u svome memoaru (prevedenom i kod nas) piše: „Na osnovu izveštaja koji su stigli do mene, procenjujem da broj nevinih, nenaoružanih, zaklanih Srba iznosi oko 750.000.“

6) U jeku pogroma nad Srbima dr Mladen Lorković, ministar vanjskih poslova NDH, izjavio je: „Neće moći postojati ni snažna država u našem zaleđu, dakle Srbija. Poduzeti su koraci: u Rajhu je dogovoreno da poslije konačne pobjede Srbi iz Srbije budu preseljeni u Sibiriju.“

Izvor: PEČAT

Od istog autora: