Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Жртве Косиња вапе за вјечним миром (Осврт на чланак „Крв жртава вапи до неба“)

Датум објаве: субота, септембар 9, 2017
Објављено у Лика
Величина слова: A- A+

Читаjући чланак на саjту Личких новина „Крв жртава вапи до неба“, уочио сам  низ неистинитих и произвољних тврдњи и аргумента, коjи неоправдано оптужуjу српски народ из Косиња, понижаваjу више стотина невиних српских жртава а оно што jе наjгоре, „нове истине“ отвараjу „старе ране“ и ствараjу нове подjеле међу оно мало преосталог становништва (Срба и Хрвата) Косиња. Из пиjетета према невиним жртвама моjих предака, из поштовања према честитим анонимним косињанима Хрватима и обавези према комшиjама Србима, коjи живе у Косињу а оваj чланак им уноси додатни страх и немир, одлучио сам написати осврт на наведени чланак коjи врви неистинама, инсинуациjама и наивним историjским конструкциjама.

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/sv-ana.jpg

Драго ми је да су неки моји радови о Косињу читани, али уочавам да ми као и осталим анонимним косињанима, не треба вјеровати. Видио сам да се моја српска националност истче у смислу вјеродостојности. Ја сам заиста поносан на своју српску националност, иако према овом чланку потичем злих Влаха. Исто тако цијеним и све остале људе и њихове националне посебности, што најбоље знају моји пријатељи хрватске националности који живе у Госпићу и околини. У својим радовима о Косињу ја сам на путу до истине користио архивску грађу, озбиљну литературу различитих аутора а  и изјаве свједока. Као госпићки гимназијалац давно сам научио да је снага аргумента, увијек јача од аргумента снаге. Сама моја идеја писања о мом косињском завичају и покретања одређених активности, има за циљ да се на хумани и цивилизацијски начин заврши једна тужна косињска прича.

Аутор чланка и остали повјесничари у покушају, користе податке из моје Иницијативе и јавног апела ХЕП 2010.године. У тој Иницијативи сам обрадио само јаме и објекте који се налазе на простору будућег акумулационог језера ХЕ Косињ-2. Сматрао сам да је случај злочина у Косињу познат, да су жртве познате и да су познати њихови џелати, тако да заиста нема потребе то посебно описивати.

Моја Иницијатива је хуманог карактера и има за циљ да се на простору будуће акумулације из јама и непознатих гробница изваде цивилне жртве ИИ с.р, два припадника америчког зракопловства и два њемачка војника.

Повијесна мисија лоших намјера

Господин Иван Вукић је на православни Божић 2012. године, кренуо у повијесну мисију откривања нових свједочења о партизанским и србокомунистичким злочинима и злочинима приписаним усташама у Косињу. Аутор се чуди опустјелим селима уз кривудаву цесту за Косињ. Можда не зна или свјесно прикрива, да је осим малог засеока Жмирића у Студенцима, прошао кроз српска села на путу од Разбојишта до Горњег Косиња. Примјећује запуштене куће, али не и миниране куће- пословне објекте породица Павловић, Штакић, Петрић, Узелац у Студенцима и породица Баста Богдана-Бобе, Брујић и Павловић код самог велелепног моста. Исто тако не уочава уништене споменике НОБ у Студенцима и Кршу. Код Моста уочава православно гробље, али не зна да су ту 29.05 1994. године, од подметнуте противпјешачке  нагазне мине погинули мјештани из Липовог Поља  Мишчевић Миле-Ћуњин рођен 1930.године и Кокотовић Душан-Дуњко, рођен 22.12.1942.године. Простор тих српских насеља  заиста суморно изгледа а свака стопа земље је натопљена сузама и крвљу српског народа.

У сваком случају је тачна констатација да су усташама Косиња приписани многи злочини јер су многе злочине извршиле остале хрватске снаге.

Лажне оптужбе, алиби за злочине

У чланку господина Вукића појављују се свједоци искључиво Хрвати. Сви они наводе свједочења „из друге руке“. У њиховом свједочењу, нарочито млађих, уочава се препознатљива матрица у којој „зли Власи тзв.Срби“ још од доласка у Косињ, стално спремају пљачку и уништење Хрвата. То је иначе позната замјена теза у којој су Срби у Хрватској стално оптуживани за оно што се њима спремало и догодило. Како објаснити да у толиким годинама „припрема“, са толико „мржње“ и са толико подршке „великосрпских“ режима, Срби нису никада поклали Хрвате, већ су ови њих, наводно превентивно у „самоодбрани“. То су већ старе провидне конструкције, које би изазивале смијех, да се не ради о великој људској трагедији.

Колико је нама у Млакви познато, никад се није догодио случај „печења крањског Исуса“ на Шушњу. Истине ради, негдје шездесетих година, група пијаних младића српске националности оскрнавила је капелу, која се налази на простору Плаце у Горњем Косињу. Таквих дјела од неодговорних појединаца склоних алкохолу и криминалу увијек је било и не могу се искључити у будућности, било гдје у свијету[1].

Вајо Бобић, звани Вајтер, никада није био мајстор за воденице. Скоро је сигурно да је Вајо рекао да су „Власи“ три пута планирали покољ Косињана. Међу својим комшијама Вајо је био познат као човјек који је волио преувеличавати ствари и свашта причати. Волио је сваком свашта рећи и оговарати. Жена му је била Хрватица и сви је памте као вредну и добру. Ако је то Вајо рекао, онда је хтио сигурно  испасти важан у друштву Николе Бутине – Шубе. Вајо је умро 1978.године, али чудно да Вукић није питао о тим догађајима некога од старијих људи Срба у Косињу.

Иако је од свих српских села Млаква највише страдала, ја никада тамо нисам чуо да је неко планирао убијање Хрвата. Захтјева за строгим осудама према злочинцима је било. Уосталом мом оцу су комшије Хрвати побили у једном дану 27 најближих рођака Пражића (између осталих оца и двије сестре), па од њега никад нисам чуо, да Хрвате треба побити.

Инсинуације да су Срби из Липовог Поља извршили злочин над Србима из Млакве је сулуда подвала. Та два села осим заједничког националног и вјерског бића, вежу и многи бракови и родбински односи. Срби из Липовог Поља су у складу са својим могућностима током рата помагали храном, смјештајем и лијечењем своју родбину и пријатеље из Млакве, Градине, Крша итд.

Пјевање пјесама са националистичким садржајем, кафанске туче и приче доконих сељака, никада не могу бити оправдање за убијање стотине недужних људи

Усташки систем и масовност терора у Косињу

Успостава усташке власти у Косињу почела је одмах по проглашењу НДХ. Најприје су успостављени усташки повјереници који су пречистили чиновнички апарат, најприје од Срба а потом од осталих непоћудних елемената, без обзира на националност. Те мјере чишћења власти проведене су паролом „Обнова државне установе“.

Усташка власт је за економске недаће окривљавала све Србе, а за избављење из сиромаштва нудила је пљачку, исељење и истребљење српског народа. Развојем цивилне власти развијале су се и оружане формације НДХ: усташка војница, домобранство, оружништво и наоружани цивили.

Међу првима у Лици у Косињу је формирано усташко таборништво на челу са Јосицом Фадљевићем.

Оружништво је представљало оружану групу са полицијском улогом. Оружничка постаја Горњи Косињ формирана је на мјесту раније жандармеријске станице.  Одмах је смјењен и убијен командир жандармеријске станице у Горњем Косињу, наредник Балабан Милан. Он је убијен и бачен у јаму „Цотинка“ код Перушића. Жандармеријски поднаредник Радоњић Ђуро, рођен 1916.године у Црној Гори, ухваћен је и ножевима сасјечен 14.04.1941. године у Горњем Косињу.

Косињске усташе су одмах похапсиле неколико угледнијих и богатијих

Срба, међу којима Дану Брујића и Милана Кнежевића, трговце из Горњег Косиња, лугара Вујицу Узелца и косињског православног попа Мишу Диклића. Хапшење и убијање угледних, виђених и богатих Срба рађено је у континуитету од априла до краја јула, када почиње масовно убијање српског народа.

Наоружани цивили су представљали значајну скупину у Косињу. Њихов састав, војнички профил, улога и организациона структура била је хетерогена, како у односу на поједина села, тако и у погледу на раздобља у току рата. Називи за те формације били су различити:наоружани сељаци, домаће усташе, сеоска усташка милиција, дивље усташе[2], а у котарима Госпић и Перушић у посљедним годинама рата јављао се и назив „бијела гарда“. У сваком случају радило се о бројном скупини наоружаних цивила, које  по злочину и терору у Косињу, нису заостајале ни за усташким снагама. Наоружавање и мобилизација ових формација се вршило под изговором да бране хрватска села од четника, у које су убрајали све Србе.

Један од анонимних косињана, иначе припадник усташких снага у Косињу је стално послије рата упозоравао, да се на јавним скуповима не требају осуђивати само „усташки злочини“. Он се тиме осјећао увријеђеним, јер је био усташа који није учинио ниједан злочин а знао је многе цивиле који су учинили злочин. По његовом мишљењу исправније је било рећи „хрватски злочини“.

Злочини хрватских снага у Косињу не могу се посматрати изолирано у односу на  на остале српске крајеве у НДХ. Реализација програма стварања „чисте хрватске државе“ и „чисте хрватске нације“ у Косињу је био свирепији због близине Концетрационог логора Госпић, који је функционирао од 10.04. до 20.08.1941.године[3]. Такођер, на овом простору су рођени и имали велики утицај на хрватско становништво, многи лички инспиратори мржње и реализатори покоља над Србима.

 

ПРЕГЛЕД

СРПСКИХ ЖРТАВА ГЕНОЦИДА У КОСИЊУ

ПО НАЧИНУ УБИСТВА 1941-1945

Ред.

броj

 

Село

 

Бачено у
jаме

Изгорjело

у  обjектима

Убиjено на
осталим губилиштима
УКУПНО
1. Млаква              67          324             73        464
2. Крш-Градина              65            25            135        225
3. Липово Поље            119              1              34        152
4. Доцина Драга              20            35              12         67
5. Горњи Косињ                3             –                –           3
УКУПНО 274 385 254 911

Из овог Прегледа се уочава свирепост хрватских снага над српским цивилним становништвом Косиња. Од  911 жртава  659 или 72.3 %  је убијено бацањем у јаму или спаљивањем.

 Ескалација злочина у Косињу

У недјељу, 26. српња 1941. године, на католички благдан Свете Ане, усташе су организовале и одржале велики политички збор у Горњем Косињу. Збору су присуствовали многи усташки прваци из Загреба и Лике, почев од Јурице Фрковића, великог жупана Велике жупе Лике и Гацке, па до Ванча Михајлова. Збор је отворио доначелник Загреба, Томо Биљан иначе косињанин, а говорио је усташки доглавник и министар Миле Будак. Био је то његов познати, застарашујући  и хушкачки говор против Срба. Паролама као што су: „Србе на врбе!“, „Србима нема мјеста овдје у Хрватској!“ и „Сва српска имовина је ваша имовина!“, изазвао је масовно одушевљење присутног хрватског становништва. Тада је посебно истакао своју чувену тројну  формулу П3 (трећину поклати, трећину покрстити а трећину проћерати)  за ријешење српског питања. Када су му појединци рекли да Хрвати живе у у сиромаштву, Будак је показао на Липово Поље и Млакву и рекао: „Не кукајте због сиромаштва, већ узмите пушке и побијте те псе, узмите њихово и обогатите се“. Након тога се чула пјесма: „Зелени се јаворчић, под њим сједи Павелић, пије вино, пече јањце, коље Србијанце…“

Тај повијесни говор Миле Будака је био сигнал косињским, пазаришким и перушићким усташама да почну организовано и плански масовно убијати Србе становнике читавих села. Такву изненадну појаву хистерију србомржње код косињских Хрвата, најбоље је описао један угледни косињанин, трговац, Хрват, Сигурњак Марко – Маркић: „До доласка Миле Будака и говора на дан „Св.Ане“ овдје у Косињу, ја би био у стању спремити и дати вечеру свим Хрватима који би били клали Србе. Али послије говора Будака, ја би био исто у стању и могућности да спремим вечеру свим пунољетним Хрватима у Косињу, који не би клали Србе“.

Срби су вођени на стратишта под изговором да иду за „Стару Србију“. Српски народ је скоро мирно ишао на губилишта и тек када би схватио шта ће му се десити, долазило је до плача, кукњаве и запомагања жена и дјеце.

Један дио Срба је покушао спасити главу преласком у католичку вјеру. Покрштавања је вршио жупник Бруно Верназза. Негдје половином српња 1941.године, жупник Верназза је код Буњевчевића на Градини окупио дио претежно старијих изнемоглих људи. Када је завршио са обредом  и те Србе превео на католичку вјеру, цинично је рекао: „Ја вам душу спаси, а за тило вам не одговарам“.

У времену од 1941-1945. године над цивилним српским становништвом Косиња извршен је злочин геноцида у складу са Конвенцијом о спречавању и кажњавању злочина геноцида (Њујорк,1948), члан II.

 

ПРЕГЛЕД

СРПСКИХ ЖРТАВА ГЕНОЦИДА У КОСИЊУ

ПО ГОДИНАМА УБИСТВА

Ред.

броj

Село Погинули по годинама УКУПНО

 

1941 1942 1943 1944 1945
1. Млаква 401 25 1 35 2 464
2. Крш-Градина 138 30 4 49 4 225
3. Липово Поље 117 6 2 26 1 152
4. Доцина Драга 21 1 15 30 67
5. Горњи Косињ 3 3
УКУПНО

 

680 62 22 140 7 911

На основу овог Прегледа може се уочити да је у Косињу највише страдало Срба у 1941. и  1944. години. За страдање у 1944. години, може се објаснити чињеницом, да је 6.личка дивизија крајем 1943. године, наређењем Врховног штаба отишла према Србији а у Лици су остале слабе партизанске снаге са Приморја и из Далмације. Из тог времена је позната усташка пјесма: „Мате лако ћемо за те, отишо ти Јово преко Дрине“.

Мученичка смрт лугара Вујице Узелца

Лугар Вујица Узелац је био угледни Србин у Косињу. Био је добровољац на Солунском фронту, гдје је за храброст добио Карађорђеву звијезду.и орден Св.Саве. Био је предсједник Соколског друштва и кум Соколског дома и заставе. Био је човјек југославенског опредељења. Дана 20.05.1941.године, ухапсиле су га усташки милиционери: Никола Шпољарић, Миле Плеша, Јосип Бутина и још тројца[4]. Након хапшења, претукли су га и живог га бацили у јаму код „Мацоле“ (јама „код Орешковић станова“, налази се близу жељезничке станице Личко Лешће). Послије рата мјештани Личког Лешћа су причали да је Вујица био жив око 15 дана. Чобани су се били сажалили на његово запомагање и бацали су му храну. Мјештанин Томо Рупчић је испричао да је Вујицу хтио извући из јаме извјесни Јуре звани Вурба. Јуре је хтио бацити конопац а Вујица му је одговорио: „Знаш да сам свезан и ноге су ми поломљене, не могу никуд“. Јуре се покушао спустити у јаму али је тада наишао Стипе Мацола (Јурин брат од стрица) и убио Јуру поред јаме. Стипе је отрчао у село и почео запомагати: „Ено Јуру убише четници. Чувајте се хрватски народе, ето четника, иду вас клати…“. О јадиковању несрећног Вујице, Хрвати из Личког Лешћа су дуго причали, али та јама никад није истражена. Свједочење 81-годишњег Јуре Гргурића о србовању и пјевању на Алану (око 70 км југоисточно од Косиња) може бити релавантно само ако је ту Јуре био присутан. Какву год да је пјесму Вујица пјевао, овакву смрт није заслужио.

Тешко је повјеровати да је један угледан човјек југославенског опредељења пјевао пјесме приземног и примитивног карактера..

Трагична судбина доброг Влаха Криште кума звона Св.Анте

У свједочењу господина Јуре Гргурића, спомиње се  добри Влах Криште, код којега је служио Мића Плеша. Наводи се истинит податак да је Влах Криште био кум једног звона на католичкој цркви Св.Анте Падованског у Горњем Косињу. Из тога произлази закључак да „Ето ни сви Власи нису зли“. Ради се заправо о Мили Јаворини – Кришти, који је био један од најбољих домаћина у Млакви. Увијек је имао добре коње а његова вредноћа и доброта је била надалеко позната. Драго ми је да је позната и мом комшији Гргурићу, који ипак није испричао како је завршила Криштина обитељ. Негдје у другој половини тридесетих година, Криште је био испровоциран у гостионици у Косињском Баковцу, гдје се и потукао. Човјек који је лошије прошао у тој тучи након дужег времена, сачекао га је по ноћи у Млакви, када се Криште враћао из Горњег Косиња. Ту га је испребијао дрвеним колцем, а од тих послиједица Криште је умро 1938.године.

У суботу 02.08.1941. године, усташе из Горњег Косиња су ухапсили Криштину породицу и преко бента, код Шушња одвели их код јаме “Св.Ана“. Криштина породица је међу првима убијена и бачена у јаму, и то: његова жена Јаворина Аница, рођена 1872. године, те дјеца: син Душан, рођен 16.02. 1921. године, кћерка Илинка, рођена 20.07.1918. године, кћерка Марта, рођена 07.01.1926. године и син Светозар, рођен 01.10.1929. године. Кћерку Илинку је силовало неколико усташа и наком мучења су је бацили у јаму. Том приликом је са њима доведена њихова снаја Милица, рођена Пејновић, 01.06.1921. године у Смиљану. Милица је била трудна и пред порођајем. Усташе су је тукли изнад јаме све док се није породила. Чим је новорођено дијете заплакало бацили су њу и дијете у јаму. Ово дијете је најмлађа жртва у Косињу а вјероватно можда и најмлађа жртва ИИ с.р. уопће[5]. Криштиног најстаријег сина Ђуру, рођеног 01.08.1910. године у Млакви, иначе Миличиног мужа, усташе су ухватиле у Смиљану у јесен 1941. године га бациле у „Шевић јаму“, која се налази са сјевероисточне стране од Кланца у  Пазариштима према Буџаку или бившем селу Крушчица.

Јама код „Св.Ане“

Јама „Св. Ана“ је назив од српског народа Косиња а у спелеолошкој литератури се још назива:„Јама код малог врха“, „Звонећа јама“ и „Јама изнад Шушња“. Налази се југозападно од засеока Шушањ а јужно од Горњег Косиња  (1 км) на сјевероисточној падини брда Велики вршељак (к. 666) иза римокатоличке цркве по којој је добила име. Тачан положај јаме је 450 м у правцу И 0250  од врха В.вршељак (666), а улаз јој лежи на 555 м апс. висине. Јамски улаз је у промјеру око 1 м, а дубина око 40 м.

Током 1941. године у јаму је бачено око 208 жртава (158 мушких, 56 женских и једно дијете неутврђеног пола).  Према до сада утврђеном списку 207 жртава је српске националности а једна жртва била је Катица Шкарић, Хрватица родом из Винковаца, која је била удата за Јовицу Шкарића из Липовог Поља. Несрећна жена је заклана и бачена у јаму само због тога што је протестовала код усташког заповједништва у Горњем Косињу због клања Срба.

Према мојим личним истраживањима у ту јаму је бачен и мој дјед Пражић Алекса, као 209 жртва. Мог дједа Пражић Симеона Алексу, рођ. 01.11.1891. године у Млакви, убио је и у јаму Св.Ане дана 10.08.1941. године,  бацио по мом сазнању, један познати занатлија из Горњег Косиња. Много година касније, злочинац је пред смрт покушао умирити савјест тражећи опроштај,  јер је: „Убио доброг човјека Алу Пражића“. Тај занатлија није био припадник ни једне од оружаних формација НДХ.

Према до сада утврђеном списку жртава, у јаму је бачено: 90 жртава из Липовог Поља, 62 жртве из села  Млаква, Пољан, и Дулиба, 38 жртава из села Крш-Градина, 17 жртава из села Доцина Драга и Брујићи и 1 жртва из села Студенци.

 

ПРЕГЛЕД

СТАРОСНЕ СТРУКТУРЕ ЖРТАВА

БАЧЕНИХ У ЈАМУ „Св.АНА“

Ред.

Броj

Губилиште Старосна структура Броj %
1.  

Јама Св.Ана

Диjеце  до 15 година 19 9.1
2. Младих од
15 до 30 година
75 36.1
3. Средњих година
од 30 до 50
85 40.9
4. Стариjих
од 50 година
29 13.9
УКУПНО 208

На суђењу усташи Поднар Луки из Горњег Косиња (Записник о суђењу од 31.12.1947.године, Спис Окружног суда Госпић број: К-55/48), оптужени је дао изјаву:“Међу нама се је опће говорило да је у ону јаму код „Св.Ане“ поклано и бачено до 180 лица“.

У склопу  свједочења једног од преживјелог са стратишта јаме Св. Ана, Париповић Тодора, рођеног 13.09. 1919. године у  Доциној Драги, Доњи Косињ, он каже: „Бјежећи у Обљај срели смо групу устапша, који нас нису примјетили. То нису биле само усташе у униформама. Ту је било и цивила. Носили су рогље, сјекире и друго оруђе. То су биле све наше комшије. Мила Вукелић, Адам Вукелић, Мате Вукелић, Павле Корпар и други. Када су мало даље отишли чули смо јаук народа, жене и дјеце“.

Тодор Париповић и група његових комшија хтјели су побјећи према Приморју. Међутим, ухапшени су у Красну и спроведени у усташко таборништво Горњи Косињ (данашња школа „Анж Франкопан“). Убачени су у једну просторију у којој је била клупа на којој су људи клани а ту је била и једна корпа  у  коју су жене ухапшених доносиле храну својим мужевима а истовремено би одмах и настрадале у тој згради. Тодор је говорио да остали ухапшени нису имали воље за бјежање, већ су жељели смрт. Његову групу су водили у јаму око 22.00 часова ноћу. Стицајем околности успио је побјећи са саме јаме. Од усташа који су их водили до јаме, препознао је: Милана Пршу, Милана Манце, Луку Поднара и Пају Шпољарића.. Свједок је говорио о духовном стању косињских Срба заточеника , који су били оптерећени мислима „свако бјежање, продужава мучење“ и да  су журили у смрт „да што прије да нестану“, јер тада  нису имали, нити знали стварно другог излаза.

Свједочење о жртвама у овој јами од стране богослова Николе Прше је јадно и понижавајуће за жртве, које назива Власима тзв.Србима. То што своје комшије српске националности у Косињу а и нас потомке искључиво назива поспрдним називом Власима тзв.Србима, је ствар његове личне мржње и примитивизма непримјереним за човјека који се представља богословом.  Његово умањивање жртава на „реалан број највише 25“  је чудан за једног припадника богобојазног народа. За нормалног човјека и једна жртва у јами је много а камо ли 25 и више.

Исто тако износи лажну тврдњу да је  1990. године, 50-60 Срба посјетило јаму Св.Ана уз пратњу милиције. Српски народ Косиња је одао први и задњи пут почаст својим жртвама 06.08.1990.године, али у Млакви код Спомен костурнице. Неки су потомци жртава појединачно отишли до јаме али су тамо наилазили на писане поруке и плакате, гдје су упозорени да ће поново „јама радити“.

Праву истину о жртвама у овој јами могуће је сазнати по вађењу остатака цивилних жртава рата и њиховом идентификацијом ДНК методом.

Јама „Код опћине“

Налази се иза данашње основне школе „Анж Франкопан“ у Горњем Косињу. У тој згради је за вријеме ИИ с.р. било „усташко таборништво и затвор“. Иза зграде налази се провалија која је данас претворена у септичку јаму. Према списку жртава који посједујем у дане 10/11. 08. 1941. године у ту јаму је поклано и бачено 13 мушких жртава (2 жртве из села Доцина Драга и Брујићи и 11 жртава из Крша). Жалосно је што ове жртве  нису извађене одмах послије рата. Генерације ученика Хрвата и Срба су вршиле нужду на ове невине жртве. Заиста, као што каже господин Прша, причу треба провјерити јер је тешко у њу повјеровати, да се нешто тако може дешавати код богобојазног народа.

Јама „На Кланчићу“

Налази се на Шпорчић Кланцу, на улазу у Косињски Баковац. У ову јаму је бачена, након страховитог мучења Париповић Николе Сока, рођена 1885. год., из Крша. Она је ту ухваћена када је  послије пљачке блага (стоке) од стране хрватских снага, ишла тражити своје краве.

Послије ИИ с.р. многи аномимни косињани хрватске националности су дали немјерљив допринос у расвјетљавању судбина многих српских жртава. На тај начин је сачувана истина о размјерама злочина према Србима Косиња. Тако је већ сада покојни Цвијановић Бранко из Забарја,  крајем осамдесетих година добио анонимно писмо из Горњег Косиња, у којем пише да је његовог оца Цвијановић Тодора Петра – Пејицу, рођеног 03.061886.године, у Забарју, убио Прша Тоне месар из Горњег Косиња, као и извјесна Анка Команка, која га је дотукла лопатом. По тој информацији злочин су направили код Главице и тијело бацили у Јаму – провалија, која се налази јужно 400 метра од центра Горњег Косиња. Син Бранко је писмо предао у СУП Госпић, али није познато да се  нешто службено радило на утврђивању чињеничног стања.

Злочин  на Коси

Овај злочин је захваљујући „комунистичким историчарима“ остао јавности мање познат и у литератури се наводи најчешће само постојање злочина и лицитирање са бројем жртава. Тако смо дошли до ситуације да се поставља питање, да ли се злочин уопће догодио?

Дана 06.08.1941. године, око подне када се уморна млакварска чељад вратила са пољских радова на ручак, хрватске снаге су  покупиле већину народа и у колони их одвели на Косу. Народ је прикупљан са тврдњом да им се ништа неће десити, већ ће се “селити“ за Србију. Народ је најприје прикупљен у кућу Миле Јаворине – Криште. Ту је Томо Биљан окупио усташе и наредио: „да се народ гони у кућу Јове Глумичића и тамо сви побију“. Засеок Коса (село Вир) је био погодан за извршење злочина јер је у облику „котла“. Двије куће су биле на равници удаљене од ријеке Лике око 100 метара.  Са остале три стране око кућа су стрмине, које се уздижу 400-500 метара висине. Са друге стране ријеке Лике према Крушчици стајали су мјештани да спрече евентуални бјег. Осам дана прије злочина, тај простор Косе  су обишли са аутомобилом група њемачких и усташких официра. Да се закључити, да су тада извиђањем пронашли адекватан простор за масовну ликвидацију народа Млакве.

У кућу је најприје убачена слама и сјено а онда је увођено по десетак мјештана, који су убијани пушком или клани, а лешеви су бацани једно преко другог. Стицајем околности у сред тог усташког оргијања одједном је дошло до грмљавине и јаког љетног кишног пљуска. То је искористило троје млађих људи и побјегло. Спас из тог пакла су нашли Мане Бобић, рођен 14.09.1926. године, Милеуснић Мане, рођен 25.05.1925. године и Глумичић Невенка, рођена 15.04.1924. године, у кући гдје је извршен злочин. У кући и штагљу Јове Глумичића убијено је и спаљено око 286  становника Млакве.

 

ПРЕГЛЕД

СТАРОСНЕ СТРУКТУРЕ ЖРТАВА

УБИЈЕНИХ 06.08.1941. ГОДИНЕ НА КОСИ

Ред.

Броj

Губилиште Старосна
структура
Броj %
1. Кућа Јове
Глумичића на Коси
Дjеце  до 15 година 122 42.6
2. Младих од
15 до 30 година
46 16.1
3. Средњих година
од 30 до 50
57 19.9
4. Стариjих
од 50 година
61 21.3
УКУПНО 286

Злочин је организовао Томо Биљан а извршили су га хрватске снаге (22 усташа и око 40-так наоружаних цивила) из Косиња[6], те око 30 усташа из Пазаришта на челу са Будом Ритзом. Свједок из Пазаришта наводи да је 06.08.1941. године,  срео Анту Лулића (Миланкова), његовог брата Јосипа, Фрању Дуића (Шимекалова), Милицу Вркљана и још неколико жандара чијих се имена није сјећао. Пред собом су наведени гонили стоку побијеног народа Млакве. Успут су му причали да су поубијали доста народа у Млакви. Са тим покољом је тада руководио Милица Вркљан и Јосо Рукавина-Томин обадва из Кланца, Фрањо Дуић и Дамир Сецер, који је био жандармеријски наредник у Пазариштима. Главни је био Руде Ритз…[7]

Невенка Глумичић је препознала усташе Шпољарић Пајкана, Милана Аникина, Цинцара Пају, Прша Милана, Јарац Ивана, Флоријанца Милу, Мрљак Давида и два Петра (презимена им се није сјетила. Међу Пазариштанима је препознала неког Пећину и Милицу (мушкарац)[8]. Невенка данас живи релативно близу, па пошто још увијек има добро сјећање на тај догађај, може помоћи косињским повјесничарима у расвјетљавању тог злочина.

Косињски „повјесничар“ Никола Прша тврди да су српске куће тада биле мале и да толико у њих није могло стати жртава. Кућа Јове Глумичића на Коси је била димензија 12 x 8 метара и близу ње је био исто тако велики штагаљ. Пошто зидине тог губилишта још постоје, приликом испуштања воде из Крушчичког језера, могу се премјерити темељи. Исто тако могу се премјерити темељи и садашњих кућа у Млакви. Свака је најмање за четвртину мања од оне предратне.

Куће које је изградила садашња хрватска власт су више од пола мање од оних  срушених и спаљених деведесетих година. Како је народ убијан и нестао, смањивале су се и димензије кућа. Ако се настави овакав тренд односа према „Власима тзв.Србима“, за којих десетак година биће им довољне и кућице за кућне љубимце.

Поред  куће и штагља Глумичић Јове  на Коси, остала стратишта на простору Млакве су била:

Кућа Муњас Петра – Гајушова у Дулиби

Дана 15.06.1944.године у овој кући је убијено и спаљено 21 особа српске националности (6 мушких и 15 женских).

Кућа Јаворина Стеве-Кузмићева у Млакви

Дана 05.08.1944.године у овој кући је убијено и спаљено 2 особе српске националности (1 мушко и 1 женско).

Кућа Пражић Стеве у Млакви (засеок Пражићи)

Током рата (највјероватније 1944.године) у овој кући је убијено и спаљено 4 особе српске националности (1 мушко и 3 женске).

Кућа Цвијановић Петра – Пејице у Забарју

Током 1944.године у овој кући је убијено спаљивањем 1 мушка особа

Штагаљ Кокотовић Дане-Пувиља у селу Пољан

Дана 07.08.1941.године у овој кући је убијено и спаљено 7 особа српске националности (3 мушка и 4 женска).

Штагаљ Муњас Стевана-Кривина у Млакви (засеок Муњаси)

Дана 08.08.1941.године у овој кући је убијено и спаљено 3 особа српске националности (3 мушка и 3 женска).

То значи, да је само у Млакви, на овим губилиштима убијено спаљивањем 324 особе. За сваку губилиште постоје спискови жртава са основним биографским подацима и описом страдања.

Послије ИИ с.р. посмртни остаци ових спаљених жртава су прикупљени и сахрањени у спомен костурницу у Млакви. Посмртне остатке је прикупљао преостали српски народ, лишен било какве стручне помоћи нове комунистичке власти. Мјеста злочина нису била никада посебно обиљежена а  жртве  нису сахрањене у складу са православном вјером.

На Спомен костурници у Млакви су уписане 270 жртве, које су до тог времена (1955.г) биле пописане. Каснијим истраживачким радом дошло се до већег броја жртава.

На самом врху споменика налази  се црвена петокрака, као обавезни идеолошки симбол времена у којем је споменик изграђен.

Саме жртве су били Срби православне вјере и нити једна није припадала комунистичком или партизанском покрету.

Злочин у Доциној Драги

Српска села или засеоци у Доњем Косињу су постојали у Доциној Драги, Вукелић селу и у Брујићима. Успоставом власти НДХ, сви виђенији Срби из ових засеока су похапшени, побијени и бачени у јаме. Најмасовнији покољ српског живља извршили су хрватске снаге 10.12.1944. године. Усташа Легчевић Петар, рођен 1910. припадник 3.сатније 6.докнадне бојне, на чијем је челу био Чаја Орешковић, свједочио је о том злочину.. Он је навео да је тада убијено преко 65 особа[9]. Усташа-кољач Бабић Иван из Доњег Косиња је навео да је побијено око 60 особа а он је узео само краву, коју је послиије ослобођења предао[10]. Према свједочењу усташе-кољача Петрановић Паве-Шумара из Доњег Косиња у акцији на Доцину Драгу учествовало је 60 усташа ( тридесет је чувало стражу око села а 30 клало и палило по селу). Према његовој изјави жене и дјецу су довели у кућу Париповић Миле-Кокина, гдје су их најприје тукли, неке заклали а неке живе запалили. Он тога дана није ништа опљачкао али је дошао четвртог дана и опљачкао шест врећа кромпира, једну врећу брашна итд.[11]

Према свједочењу Париповић Стаке, рођене 29.06. 1908. године, која је једна од ријетких преживјела овај злочин, само је један метак испаљен и то кад су усташе убили Милку Париповић – Доцину, јер је она отела нож једном усташи. Она је тада препознала усташу сина Миле Тиљка.

Овај злочин се десио пред крај рата. У њему је страдало 49 Срба из Доцине Драге, од тога су 33 жртве спаљене,15 жртава је убијено клањем  а једна жртва убијена из пушке.  Већином су били дјеца, жене и старији људи. Од  49 жртава 15 су дјеца до 15 година старости.

У току ИИ с.р. из Доцине Драге је убијено 67 цивила. Од тих 67 жртава 22 жртве су из породице Пражић.

Послије рата посмртни остаци тих жртава су извађени и тај њихов пепел је  сахрањен у непосредној близини. Ту је подигнут један зид као спомен обиљежје на ове жртве.

Чудно је да ови подаци нису познати богослову Николи Прши. Он је у праву за сазнање да су неки Срби бачени у јаму код Вукелић села. Ради се о јами „Нездравка“изнад Вукелић села, испод Пишталине. У њу је 10.08.1941. године бачено 11 особа српске националности, које су ухваћене код Моста, када су ишли са жетве.

Од јаме је побјегла једна дјевојчица, Радовић Смиља, рођена 06.04. 1928. године у Кршу. Она ће касније бити свједок на суђењу групи злочинаца у Госпићу[12]. Тада је код јаме силована Смиљина сестра Марица а потом убијена и бачена у јаму. Смиља је чула посљедње ријечи сестре: „Убиј те ме, а немојте то од мене радити“. Злочин је наредио Вукелић Миле (Адамов) а извршили су га  усташе:Вукелић Марко-Жутија, Никола Бошкунов, Ивица Дудић, Јосо Цима, Марко Вукелић (Адамов), Марко Бабић, Милан Лујинов, Милан Вукелић, Милан Бабић, Јосо Клобучар и Никола Главаш (Данин). На суђењу је Вукелић Марко-Жутија изјавио да су Марицу силовали Милан Вукелић (Лујин) и Иван Бабић а да је на јами убијао Јосо Клобучар (Мркоња). Из Доцине Драге и Брујића 17 жртава се налазе у јами код „Св.Ане“.

Злочин над дјецом

Злочин над старим, немоћним а посебно над дјецом изазива најтеже осуде у цивилизираном свијету. На подручју бившег котара Перушић дјеца српске националности била су свирепо убијана а њихова патња изгледа да ни данас у Косињу не изазива сажаљење. Од 1.441 цивилне жртве српске националности у бившем срезу Перушић, њих 489 или 34% била су дјеца до 20 година старости.

Само на губилишту на Коси  06.08.1941.године,  убијено и спаљено 122 дјеце до 15 година старости. У јами Св.Ана налази се 36 младих (26 мушких, 9 женских и једно неутврђеног пола) старости до 20 година. Према до сада утврђеном списку 207 жртава је српске националности а међу жртвама је 20 дјеце до 15 година старости. У Доциној Драги 10.12.1944. године, убијено је и спаљено 15 дјеце до 15 година старости. Дјеца у Доциној Драги су убијана држањем за ноге и ударањем са њима у брвна од куће[13].

У каквој су патњи била српска дјеца Косиња најбоље показује примјер Лемић Милоша Милице, рођене 19.12. 1931.године у Кршу. Дана 07.08.1941 године, хрватске снаге су водиле групу народа из  Крша на  погубљење у јаму Св.Ана. Док су ишли према јами на челу колоне  је био Миличин отац Лемић Милош, кога су усташе тукли немилосрдно. Код скретања са Пијаце у Горњем Косињу према Сраклину и Шушњу, мала Милица гледајући мучење оца, крикнула је и умрла од страха. Мајка Мара узела је мртву кћерку преко рамена и носила је до јаме. Злочинци су довели Мару до јаме уболи је ножем у леђа и са мртвом Милицом гурнули у јаму.

Дјецу пронађену у шуми злочинци су најчешће убијали колцем „као змије“. Такав случај се догодио 02.08.1941. године у селу Дубоки. Након што су усташе побили српски народ у селу, комшије Хрвати су након пљачке колцем убили Борчић Николе Душана, рођеног 02.04.1934. године и Борчић Николе Ђуру, рођеног 01.03.1938. године.

 

ПРЕГЛЕД

СРПСКИХ  ЖРТАВА МЛАДИХ
ПО ГОДИНАМА СТАРОСТИ

У КОТАРУ ПЕРУШИЋ

Ред.

Броj

Година старости Мушких Женских СВЕГА %
1. До 1 године
старости
21 19 40 8.2
2. Од 1 до
7 година старости
74 68 142 29
3. Од 7 до
12 година старости
50 47 97 19.8
4. Од 12 до
15 година старости
26 39 65 13.3
5. Од 15 до
20 година старости
102 43 145 29.7
УКУПНО 273 216 489

Сви они који су на свом путу за „Стару Србију“ у организацији Јосице Фадљевића дошли на предзадњу животну станицу у Опћинско таборништво Горњи Косињ, угледали су на зиду у затворској у соби посљедњи натпис младог косињског интелектуалца Брујић Дане Ђорђа : „Збогом моја љепа младости“. Та његова кратка порука је у ствари симбол страдања српске младости у Косињу.

Треба истаћи и позитивне примјере спашавање српске дјеце. Према казивању пок. Данице Цивијановић, рођ.Бобић, њу су од покоља у Млакви спасиле усташе Нико Рус и  Миле Флоријанац. Предале су је обитељи Јосе и Франке Голик. Франка није знала шта ће са њом и одвела је у усташко таборништво код Јосице Фадљевића. Стицајем оклности њих је срела Мицика Фадљевић и рекла: „Немој је водити Јоси. Штета је то дите погубити“. Тако је Даница захваљујући овој двојци усташа, обитељи Голик са Шушња и Мицики Фадљевић преживјела покољ у Млакви 1941. године.

У прољеће 1944. године једну жену са дјецом, пронашле су усташе у Млакви. Један усташа их је хтио побити али неке усташе из Горњег Косиња и Шушња нису дали. На крају их је спасио син Ивана Шепина са Пољанке.

У току ИИ с.р. на подручју Косиња погинуло је САМО ЈЕДНО дијете хрватске националности, и то Бенчић Анте Катица, рођена 1939. године. Та дјевојчица је погинула од талијанске бомбе у Горњем Косињу 17.09.1942.године[14].

 

ЈАМЕ И ОСТАЛА ГУБИЛИШТА СРПСКОГ НАРОДА НИСУ НИКАДА БИЛА ОБИЉЕЖЕНА ОДГОВАРАЈУЋИМ ОБИЉЕЖЈЕМ А НИКАДА НИЈЕ НИ ОДАТА ОДГОВАРАЈУЋА ПОЧАСТ  ЖРТВАМА СРБИМА ПРАВОСЛАВНЕ ВЈЕРЕ. ПОТОМЦИ ЖРТАВА СУ РАДИ БРАТСТВА И ЈЕДИНСТВА „МОРАЛИ ЗАБОРАВИТИ“ СВОЈЕ НАЈМИЛИЈЕ.

 

Убиство америчких зракопловаца

Дана 26.06.1944. године, око 10.00 сати, амерички бомбардер Б-24-Х, број 42-52702 из састава 830. бомбардерске ескадриле, враћао се са задатка бомбардовања Беча. Због квара на моторима срушио се код Ледене Драге у Велебиту. Према извјештају вође посаде капетана пилота   Јацоб С. Дисстона, од десет чланова посаде, осам је правовремено искочило и пало на територију коју су контролисали партизани. Након неколико дана пребачени су на свој матични аеродром Веноса у Италији. Прије искакања посаде у авиону се догађала права драма. Митраљезац наредник Францис Дwyер није хтио искочити због страха а његов најбољи пријатељ митраљезац наредник Паул Петерсен се борио са њим да га избаци из авиона. Највјероватније су искочили прије него што је авион ударио у Велебит, јер су остали чланови посаде видили у даљини падобран. Њих двојца су се спустили шумским путем у Косињски Баковац у којем у то вријеме није било усташа.

Њих су заробили наоружани цивили и одвели код једног баковчанина који је једини знао нешто енглеског језика, јер је  радио у Америци. Тај човјек је условио превођење са енглеског, добијањем пилотске јакне. Јакну је добио а два несрећна зракопловца су послије убијена и бачена у јаму у Руји (налази се у рејону Руја-Локвица више Косињског Баковца). Та јама није познати спелеолошки објекат, већ провалија гдје мјештани бацају угинуле животиње и други отпад. Овај догађај је реконструисан послије рата захваљујући анонимним честитим људима из Косињског Баковца. О овоме је обавјештена амбасада САД и Одељење за потрагу за несталим лицима у Пентагону.

Вјерујем да старији мјештани Косињског Баковца могу дати огроман допринос у проналажењу посмртних остатака ова два америчка зракопловца.

Страх од четника

Од  идеолога усташког режима, преко комунистичке пропаганде, па до филмова Вељка Булајића, стално је у Хрватској потенцирана четничка опасност а четници су представљани као ружни, прљави и зли. Том имиџу четника доприњели су и неодговорни и примитивни појединци  Срби, који би пијани и брадати стављали шајкачу на главу а нож у зубе. На тај начин су постали пожељни манекени за сатанизацију српског народа у хрватским медијима. Јавности је мало позната храброст и улога четника у И с.р., организација и популарност четничких удружења између два рата  у Далмацији и Приморју (Сплит, Шибеник, Селце и Опатија). Исто тако мало је познато да су Хрвати југословенске оријентације подржавали четнички покрет и били припадници тих формација.

Хрватски књижевник и римокатолички свештеник (теолог) Ђуро Виловић, рођен у Брелима код Макарске 11.12.1889. године, постао је четник у ИИ с.р. и био у штабу Драже Михајловића. Исти је послије рата  осуђен на седам година затвора у склопу суђења генералу Михајловићу  у Београду. Назив „четник“ се у Хрватској веома често   користи за све Србе. И у овом Вукићевом чланку тешко је разлучити разлику од четника (из Липовог Поља) и партизана Срба. Четници из Липовог Поља нису представљани никакву опасност за било кога у Косињу. Они су били на нивоу сеоцке страже и њихов број је у току рата био промјенљив. Према хрватском извору[15] у 1942.години, у Липовом Пољу било је  око 50 четника организованих у „5.Четнички јуришни батаљон“. Након капитулације Италије 1943. године, у   Липовом Пољу било је око 17 четника[16] а 1944. године формиран је „Самостални четнички одред Липово Поље“ под командом Мане Узелца, јачине око 70 људи[17]. Према партизанском извору[18] у рујну 1942. године у Косињу је било око 600 усташа, оружника и домобрана са најачим посадама у Горњем Косињу и Вукелић Селу. Наоружаних цивила тзв. “бијеле гарде“ било је неколико стотина а четника је било око 40.

Вукићеви саговорници истичу покушај четничког напада на Горњи Косињ са циљем да покољу Хрвате. Наводно се за то правовремено сазнало и тај напад је спречен убиством 4 четника.  У ствари ради се о усташкој подвали и превари, која се догодила 18.09.1944.године. Тада су преко католичког жупника Бруна Верназзе били договорени преговори на брду Цикељ (налази се између Липовог Поља и Горњег Косиња) између  усташких и четничких команданата у Косињу[19]. У ствари усташе су тада направиле засједу и убиле команданта четника Узелац Симе Ману, рођ. 09.03. 1913. године, његовог пратиоца Шкарић Марије Драгана, рођ. 02.03.1929.године и још неколико пратилаца. Командант Мане Узелац је тада успио убити једног усташу.

Према принципима ратне вјештине (однос снага 4:1 за нападача),  да би четници напали и поклали Хрвате у Косињу требало би им најмање 3.000 добро обучених људи. У Косињу се заправо радило о покушају ликвидирања четника из Самосталног четничког одреда – Липово Поље и преосталог српског народа у Липовом Пољу. План великог жупана Лике и Гацке Јосе Бујановића за повлачење послије губитка Госпића, био је да се хрватске снаге повучу у Велебит, што захтјевало ликвидацију четника у Липовом Пољу.[20] У том циљу припремани су спелеолошки објекти у Велебиту, гдје су ускладиштене залихе хране, муниције и оружја. Први такав напад догодио се 13.03.1944. године. Усташке снаге су покушале заробити четнике и народ у Липовом Пољу, али су четници извршили такав маневар да су успјели доћи усташама из леђа.

Усташе су прекинуле акцију и задовољиле се само пљачком ситне и крупне стоке. Сутрадан је из Доњег Косиња дошла порука да се дође у Оточац по опљачкану стоку. Из Липовог Поља је кренула једна група народа праћена групом од 7 наоружаних четника.  Када су дошли до Оточац четници су разоружани, а народ враћен до Црног језера. Затим су сви побијени и бачени у јаму звану „Шеготинка“, 15.03.1944. године. Од јаме је једино утекла Узелац Јелена – Јека, и тако била  свједок овог злочина. Она је сакривена гледала свог комшију Драгу Лекчевића, како послије злочина, говори: „Е, сад ћемо код Стипе на ракију, кад смо се напили српске крви, да се напијемо и ракије. Том приликом у јаму „Шеготинка“ је убијено и  бачено 27 Срба из Липовог Поља (11 мушких и 16 женских). Од њих 27, било је 10  од 10 до 20 година  старости.

Четници из Липовог Поља су иначе вјероватно несвјесно спасили Делка Богданића 13/14. 09.1943. године, када се овај повлачио из Оточца послије извршеног злочина у болници[21]. Четници су отворили ватру на партизанску јединицу која је вршила прогон Делкове бојне и тако им омогућили да се извуку.

У току рата из Липовог Поља је погинуо  31 четник. Од тога 13 су убили партзани,13 усташе а 5 је страдало несрећним случајевима, умрло или под непознатим околностима. Четници су напустили Липово Поље 17.11.1944. године. Из Липовог Поља је отишло 40 четника а са њима и 35 особа чланова њихових породица.

Према процјенама УДБЕ у цијелој Лици је 1945.године, било 63 четника, који су се крили од нове власти.[22]  Према томе, четници из Липовог Поља нису могли водити борбе на Велебиту 1945. године, послије пораза усташких снага код Госпића (04.04.1945. године).

Њихово васкрснуће на Велебиту у то вријеме може се догодити само у главама нових „косињских повјесничара“.  Послије ослобођења Госпића претрес терена на подручју Госпића, Пазаришта, Перушића, Косиња, Оточца и наравно Велебита, вршила је 1. личка самостална посадна бригада. То је била заправо 1. бригада расформиране 35. личке дивизије. Јединице те партизанске бригаде имале су задатак да очисте мјеста, личке шуме и планине од група и остатака разбијених разбојничких фашистичких јединица и обезбједи нормализацију живота у слободи[23]

Ратни пут усташе Николе Шпољарића

У свједочењу Бранка Шпољарића и госпође Роже Шпорчић расвјетљава се судбина појединих погинулих усташа, међу осталим и њиховог комшије Николе Шпољарића. Овај злочинац је одмах по оснивању НДХ приступио оружништву (усташкој милицији) у Косињу  код заповједника Јосице Фадљевића. Накратко је био у  домобранству у Оточцу око мјесец и по дана, а до заузимања Косиња од стране партизана 1943.године, био је у Косињу. Тада одлази у Сењ, гдје је исто био оружник. Након капитулације Италије и ослобођења Сења мобилисан је у партизански батаљон „Матија Губец“ из састава 14. приморско-горанске бригаде, гдје је био око мјесец дана. Затим одлази у 3. партизански батаљон „Божидар Аџија“ из састава 1.личке бригаде, 6. личке дивизије.Овај батаљон је иначе познат по немилосрдном обрачуну са четничким снагама и српским становништвом Гацке долине, што је и разумљиво када се зна какве је борце имао у свом саставу. У једној борби код Травника око 04. децембра 1943.године, предао се домобранима и отишао у Загреб. Поново је постао оружник те је преко Сушака, Краљевице поново дошао у Госпић а онда поново у Косињ.

Завршетак рата га је затекао у Перушићу, одакле је побјегао у Косињ гдје се скривао са Делком Богданићем и у некој земуници слушао планове за „преокрет“ и даљњу борбу против партизана. Након амнестије добровољно се предао и био код куће све до 09.02.1946. године, када је ухапшен. Учествовао је хапшењу и убијању  Вујице Узелца, акцији на Млакву и осталим[24].

Очито да је ратни пут усташе-партизана Николе Шољарића био веома интересантан.

 Ко је одговоран за злочине над Србима у Косињу?

На основу до сада прикупљених сазнања, може се установити хијерархија духовно-вјерске, политичко-државне и војно-полицијске команде за геноцид над српским народом Косиња, а то су:

1. Биљан Томо, једно кратко вријеме био усташки таборник у Косињу а касније доначелник града Загреб. Организатор злочина у Косињу. Осуђен и стрељан   у Госпићу 27.10.1946. године.

1. Фадљевић Јосип – Јосица, реализатор злочина геноцида, усташки таборник у Косињу до

12.07.1942. године,  када је убијен од стране партизана на Кршу.

Верназза Бруно, римокатолички жупник из састава бившег косињског здруга.

Насилно покрштавао православни народ и давао благослов за злочине. Одликован брончаном колајном захраброст, од стране поглавника Анте Павелића.

1. Плеша Иван – Јарац,  емигрирао послије рата и живио у СР Њемачкој

2. Клобучар Никола, емигрирао послије рата у САД.

3. Вукелић Миле – Мила, усташки организатор у Доњем Косињу. Нестао из Косиња 1943. године и живио негдје непознато…?

Током ИИ с.р. на ратном простору од Косиња до Стаљинграда, погинуло је 603 припадника хрватских војних формација, који су били Хрвати родом из Косиња..

Ко је пљачкао по Косињу?

Записник[25] састављен 01.05.1941.године, у Горњем Косињу открива ко се спремао и извео  убиства и пљачке у Косињу 1941. године. У записнику пише: „Ми доље потписани кунемо се данашњим даном да ћемо у најкраће врјеме истјерати све Србе, без разлике мало, велико и да ћемо слушати глас нашег осјећаја. Од жртава побијених подијелићемо по заслузи сав плијен. За почињена дјела нитко неће снашати одговорност. Сав плијен мора се похранити и донијети било новац, злато, роба итд. Јосици и Мицики Фадљевић, јер ту ће се добити све што треба за наш напредни рад. Спремни“ Потписали: Нина Клобучар, Мицика Фадљевић, Јосица Фадљевић, М.Коричић, Шпољарић, Мартин Касумовић, Ј. Жагар… и остали.

Познато је да  је Мицика Фадљевић из Гоњег  Косиња отишла са авионом за Загреб. При томе је одњела доста опљачканог злата. Четри пуна кофера опљачканог злата је примио њен кум Винко Вукелић из Гајеве улице.бр.28. Загреб[26].

Обични становници Горњег и Доњег Косиња задовољавали су се опљачканом стоком, храном, робом и пољопривредним алаткама. Колико је пљачка српске имовине била жељена  и чекана као спас, говори и податак из свједочења пок. Данице Цивијановић, рођ.Бобић. Она је на пијаци у Горњем Косињу видјела много блага али је и препознала своја два вола и једну краву. Запазила је групу дјеце која прати дјелење крава народу. Када би неко добио који комад блага, дјеца би једногласно говорила: „Боже дај срећу“[27].

Истраживање јама

У току 1961/62. године, Спелеолошко друштво Загреб истраживало је за потребе ЈНА спелеолошке објекте на подручју Хрватске. На простору карата 1:50 000 Госпић 3 и 4 наводно су истражили 12 јама. Према  „Карти раширења спелеолошких објеката југозападне Лике“, ЈАЗУ, Одјел за природне науке, Загреб, 1962., аутора Мирка Малеза, на том простору има 142 спелеолошка објекта. Поменути аутор Мирко Малез је учествовао у истраживањима јама за потребе ЈНА и послије тога издао књигу. Загребачки спелеолози су истраживали спелеолошке објекте на подручју Косиња 1967. године, за потребе електропривреде која је грдила брану на Коси (ХЕ Склопе)

На основу захтјева СУБНОР-а Косињ у мају мјесецу 1987. год., извршено је спелеолошко истраживање јама „Св.Ана“ и „Код опћине“. Истраживањем је руководио др Срећко Божичевић из Геолошког завода Загреб. Тада је израђен Елаборат  у којем је предвиђен начин вађења жртава. Тај Елаборат је достављен „Електропривреди Ријека“ и СУНОР-у Косињ.

У тој јами су спелеолози открили доста костију које су покривени накнадно баченим камењем. Да би сакрили злочин, злочинци су у јаму убацили камење а неки мјештани села Шушањ су послије рата убацивали угинуле животиње. Око посмртних остатака још се налазе поједини дјелови одјеће и обуће жртава. Тада је направљен и План за вађење посмртних остатака из ове јаме. Др.Срећко Божичевић је 1991. године издао књигу „Јаме као гробнице“.

Према томе, све тајне косињског подземља нису скривали „зли Власи тзв.Срби“ већ се налазе у Спелеолошком друштву Загреб.

Одговорност „тзв. Србокомуниста“

Одговорност Срба припадника комунистичке партије или како их Хрвати називају погрдно Србокомунистима, огледа се првенствено у одговорности према властитом народу.

У Косињу је извршен злочин геноцида над  911 особа цивила српске националности. Осим тога  у антифашистичкој борби (партизанским јединицама) погинуло је  113 особа ( Крш-45, Млаква-39, Липово Поље-23 и Доцина Драга-6). Гледајући данас, те су жртве биле узалудне захваљујући, између осталог и наивности, похлепи за фотељама, незнању и кукавичлуку „тзв. Србокомуниста“.

Они су са теоријом „партизанског југославенства“ и теоријом братства и јединства извршили „духовни злочин“ и потирање српског националног идентитета. Лажна комунистичка симетрија у одговорности за злочине и за жртве, те сакривање праве истине ради варљивог мира, довела је до тога да су сада актуелне теорије о међусобном убијању Срба, како би се оптужили Хрвати.

„Тзв.Србокомунисти“ су одговорни за економско заостајање српских села у Косињу и исељавање становништва. У Хрватској је иначе послије рата, првих тридесет великих инвенстиција отишло у крајеве који су масовно подржавали НДХ. То је био комунистички покушај куповине љубави. Тако исто у Косињу нпр. Липово Поље је заостајало јер је било четничко упориште. Остала српска села су заостајала у развоју јер су имали мало становника (нормално кад су побијени). Горњи и Доњи Косињ су први добили струју, асфалтни пут, аутобусне линије. Имали су школе, трговине, пошту, шумарију итд. У српским селима комунисти су само градили споменике. Уљуљкани на варљивим „благодетима“ борачких пензија, српско становништво је полагано нестајало, а трагови о његовом бивствовању на овом простору су се губили.

На примјеру села Млаква може се уочити „нестанак“ становништва на том подручју. Према извршеним пописима становништва, Млаква је имала 1931.г. 685, 1948.г. 272, 1953.г. 275, 1961.г. 300, 1971.г. 223, 1981.г. 169, 1991.г. 114 и 2001.г. 62 становника. У временском периоду (највише у ратном) од 1931.-1948. г. Млаква је по пописној статистици  изгубила 413 или 60% становника. У периоду социјалистичког „развоја“ од 1948.-1991.г.,  изгубила је 158 или 58% становника. У периоду од  1961.- 2001.г. изгубила је 238 или 79.3 % становника.  Уважавајући попис становништва из 1931. године, Млаква је само у ИИ с.р. (убијени и погинули) имала губитак 464 становника или 67.8 %. Сада у Млакви живи 53 становника (Млаква-43, Забарје-4 и Пољан-1 и на Градини -5).

„Тзв. Србокомунисти“ нису обезбједили стручну психолошку помоћ преживјелом српском народу. Од посљедица ПТСП (посттрауматског стресног поремећаја) страдало је доста људи, нарочито у Млакви.

Чији је Косињ?

У овом чланку потенцира се чињеница да су у Косињ Срби дошли код Хрвата и одузели им животни простор  Истина је да су српске и хрватске породице скоро истовремено (послије 1689.г)  населили опустошену Косињску долину[28]. Према опису сењског бискупа Главинића из 1696.године, Косињ је био насељен са: „40 домова Крањаца у горњем селу, 100 домова Влаха у средњем селу и 40 домова Хрвата у доњем селу“. Према  његовом опису  „Духовни пастир калуђер или рашки парох Никола Узелац, је снабдјевао средствима спасења заједно  шизматике и католике“. Чињеница је да су и Срби и Хрвати тешко живјели на овом простору. То сиромаштво је било увијек потенцијални генератор за изазивање хрватско-српског сукоба.

У мирним временима Срби и Хрвати су нормално живјели. У Косињу има доста мјешовитих бракова. У ловачком друштву „Орао“ мјештани су заједно ишли у лов и дружили се. Чак су десетак година послије рата организовали састанак   познавалалаца партизанског, усташког и четничког покрета. На том састанку су расвијетљени многи догађаји, злочини и судбине жртава и злочинаца. Захваљући томе и личним појединачним истраживањима, историјски период 1941.-1945. године, је доста расвјетљено и ту више нема значајнијих тајни.

Истребљењем Срба, Хрвати су несвјесно и себе казнили. Прељепи косињски крајолици постају шикаре, а када нема народа нема живота за никога, па ни за косињске Хрвате чији се број  због економске миграције стално смањује.

У савремном свијету легитимитет власништва над земљом се доказује у катастру и грунтовници те измирењем пореске обавезе.

Закључак 

Изградњом бране ХЕ Косињ-2, на овом историјско спорном простору настаће акумулационо језеро, друго по величини у Хрватској. Међутим, у  подземљу Горњег Косиња се и данас  налази преко 200 цивилних жртава рата српске националности.

Сматрам да ми потомци Срба из Косиња имамо породичне, хришћанске и општељудске моралне обавезе да у оквиру својих могућности  учествујемо у ријешавању проблема вађења, идентификације и достојанственог сахрањивања наших предака,  иначе невиних цивилних жртава. У тим јамама се налазе наше сестре, браћа, тетке, стричеви, баке и дједови. За сваку од јама посједујем списак жртава са основним њиховим биографским подацима, као и временом убиства.

Исто тако сматрам да хрватско становништво треба достојанствено сахранити све своје жртве и сачувати своју културну баштину.

То се треба радити на цивилизован начин, не изазивајући нове подјеле. Тај посао се не може завршити без међусобне помоћи и сарадње. Србима и Хрватима Косиња је потребан мир и толеранција, како би пребродили  исељавање, пресељење гробаља, вјерских објеката и пронашли нову животну средину. Проблематичну прошлост не можемо промјенити, али садашњост и будућност можемо и морамо учинити бољом.

Косињске жртве вапе за ВЈЕЧНИМ МИРОМ а не за новим подјелама и проливањем крви.

Истину и правду нико никада није побједио. Истина у Косињ више не долази у кожним торбама политичких комесара и кроз брошуре политичке емиграције. Данас је захваљујући савременој технологији доступна свима, па и у Косињу Овдје су презентовани многи  лако провјерљиви аргументи. Можда ће неко ово  прогласити партизанском и србокомунистичком промичбом? Али путем Интернета овај осврт се може читати у цијелом свијету а  читаоци могу провјерити валидност изнешених чињеница. Ја га свугдје могу стручно бранити, па чак и у мјестима злогласног троугла: „Шаранова јама“ – Јама код „Мацоле“ – Јама код „Св.Ане“.

Остаје ми само нејасно чија се антифашистичка борба, као еуропска вриједност, сада баштини у Косињу. Да ли је то заједничка борба Срба и Хрвата у косињском партизанском батаљону „Матија Губец“ (један од команданата био мој стриц Мане Пражић) или борба хрватских снага на челу са Јосицом Фадљевићем.

 


[1] У јесен прошле године тројица младића хрватске националности су одњела и продала на отпаду звона са православног храма Св.Никола код Моста.[нбсп]

[2][нбсп] Назив „дивље усташе“ употријебио је Анте Павелић 09.08.1941. када је, а да би заштитио усташку војницу и остале формације које су такођер[нбсп] учествовале у терору, донио одлуку о њиховом распуштању

[3] Госпић и шира Лика су изабрани од поглавника и хрватског врха, као најподесније и најефикасније подручје за брзо ликвидирање Срба.

[4] Спис Окружног суда Госпић о суђењу усташи[нбсп] Шпољарић Николи, бр. Ступ 4/46, од 29.05.1946.г.

[5] „У јаму код Св.Ане [нбсп]је најприје бачена[нбсп] обитељ[нбсп] Миле Јаворине званог „Криште“ из Млакве“- изјава усташе Поднар Луке из Горњег Косиња (Записник о суђењу од 31.12.1947.године, Спис Окружног суда Госпић број: К-55/48),

[6] Записник о суђењу од 31.12.1947.године усташама Поднар Луки из Горњег Косиња и Штефанчић Томи из Косињског Баковца.[нбсп] Спис Окружног суда Госпић, бр. К-4/48 и К-55/48.

[7] Исказ дат пред воно-судским истражитељем Команде личког подручја 27.јуна 1945.г. Спис бој К-143/45

[8] Спис Окружног суда Госпић, бр. К-48

[9] Спис Окружног суда Госпић број: Ступ 13/46

[10] Спис Окружног суда Госпић број 6/46 од 14.02.1946.г.

[11] Спис Дивизијског војног[нбсп] суда у Загребу[нбсп] број 584/46 од 24.04.1946.г.

[12] Спис Окружног суда Госпић број: К-48/48.Ознака списа П-1207/48 о суђењу усташи Вукелић Марку-Жутији из Доњег Косиња.

[13] Свједочење[нбсп] преживјеле мјештанке Радовић Стаке, рођ Париповић

[14][нбсп] Котар Госпић и Котар Перушић у НОР 1941-1945, Хисторијски архив у Карловцу, Карловац, 1989, стр.1151

[15] К. Матијевић, „Војно-политичка организација четника у Лици до капитулације Италије“,[нбсп] Филозофски факултет, Загреб, 2006.,стр.17

[16] К. Матијевић, „Војно-политичка организација четника у Лици од капитулације Италије до повлачења из Лике“, Филозофски факултет, Загреб, 2006.,стр.7

[17] Исто

[18] Ђ. Орловић, Друга личка пролетерска бригада, Војноиздавачки[нбсп] завод, Београд, 1983., стр.48

[19] Везу између четничке команде и власти НДХ одржавао је[нбсп] вршитељ дужности опћинског биљежника Иван Шпољарић Дума преко жупника[нбсп] Бруна Верназзе. Када је Дума прешао у партизане прекинута је и комуникација између усташа и четника.

[20] К. Матијевић, „Војно-политичка организација четника у Лици од капитулације Италије до повлачења из Лике“, Филозофски факултет, Загреб, 2006.,стр.7

[21] Том приликом су [нбсп]Делкове усташе уз обилату помоћ особља болнице поклали[нбсп] 27 болесника, међу којима[нбсп] 12 партизанских рањеника.

[22] К. Матијевић, „Војно-политичка организација четника у Лици од капитулације Италије до повлачења из Лике“, Филозофски факултет, Загреб, 2006.,стр.15.

[23][нбсп] Котар Госпић и Котар Перушић у НОР 1941-1945, Хисторијски архив у Карловцу, Карловац, 1989, стр. 939

[24] Спис Окружног суда Госпић о суђењу усташи[нбсп] Шпољарић Николи, бр. Ступ 4/46, од 29.05.1946.г.

[25] У спису бр. 14/46 Окружног суда

[26] Исто

[27] Изјава Данице Цвијановић, од 30.10.1988. године

[28] С. Павичић, Сеобе и насеља у Лици, Музеј Лике, Госпић, 1990.г., стр.186-188.[нбсп]

Ђорђе Пражић с.р.

рођен у Млакви 1955. године

 

Везане виjести:




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top