Žrtva je vazda u pravu

Pita me u jednom podužem pismu komesar za izbeglice Evropske unije: „Zašto se Srbima u RH sve to dogodilo? Gde je njihova pojedinačna ili kolektivna krivnja?“ Ukratko odgovaram: „Srbi su žrtve historijskog nekažnjenog zločina.“ Srpska krivnja, kao kolektiviteta za to što im se dogodilo i kako im se događalo, nije pitanje njih i njihove krivnje

Historijska krivnja kolektiviteta ne postoji. Naime, historisjki zločin za žrtvu naroda kao naroda ne traži krivnju u njemu – kolektivitetu. To je onaj zločin kojim su pogođeni ljudi i njihove institucije, dobra, zavičaji, baština, uključujući i groblja, celokupan prostor. Zločini su vazda konkretni i utuživi. To je moja preokupacija da nađem bar približno one činjenice koje idu u prilog rasvetljenja suštine krivnje, odgovornosti i opsega zločina.

Izučavajući rasne zakone NDH, njegovu genocidnu politiku, stratišta, (konkretno: u mom širem zavičaju Korduna, kao poloigonu smrti postoji 170 stratišta sa preko 30.000 postradalih), sudbinu preko 82 koncentraciona logora, progone i etničko čišćenje, dolazim do osnovne krivnje državotvorne doktrine i ideologije premrežene jednim delom klerofašista.

Unutar toga nalazim jednog od najznačajnijih subjekata ovih ideoloških osnova tzv. historijskog preduzetnika, klerofašizam crkve. Klerofašizam je najgori oblik fašizma. Konkretnim primerom u prilog tome govori činjenica kako crkva sa ovih prostora nakon i sedamdeset godina nije osudila fašizam niti fašiste iz svojih redova. Klerofašizam živi na ovim prostorima kao konstanta gotovo svih historijskih nevolja Srba u Hrvatskoj. Međutim, iza dobrog dela te crkve, transmundijalno je historijska praksa puna zločina (krstaški ratovi, spaljivanje veštica, nasilna kristijanizacija u Latinskoj Americi, uloga u Drugom svetskom ratu… ).

I najzad, konstantni negativni stav prema Srbima i pravoslavlju, napose nakon raskola i sudbine Vizantijskog carstva. Srbi su naime, iako pravoslavni hrišćani, samo se obredno razlikuju od Hrvata katolika. Međutim, za kardinala Stepinca, u drugom svetskom ratu, stav prema Srbima je morbidan. Kako dnevnik navodi: “Kada bi skuhali Srbina i Hrvata juha bi se razdvojila. “Na drugom mestu u dnevniku se ističe: “Što se tiče pravoslavlja, tu nema čovjeka, poštenja , morala ni istine…„  Dakle, kompletna negacija ljudi kao bića ljudskog roda. Poznato je da su neki Srbi došli na ove prostore i za vreme velikih seoba naroda, napose nakon ekspanzije Otomanskog carstva. Iako su i Srbi zajedno sa Hrvatima gradili svaki svoju nacionalnu svest, na limesu branili integritet ovih prostora, suprotstavljali se ekspanziji turske carevine, oni su oduvek imali proturečni odnos crkve prema pravoslavlju.

Kako su Srbi živeli na limesu predziđa hrišćanstva i gutali gorke sudbine „konja i junaka“ gde su „pucale glave kao tikve, a kosti kao cjepanice“ kako kaže jedan pesnik, to za neke katolike nikad ništa nije značilo. Neki dovitljivi znalac te patnje sažeo je u stihove “Krajina krvava haljina, s krvlju ručak, s krvlju večera, svak krvave žvaće zalogaje“.

Izginule su cele generacije Srba u odbrani toga predziđa hrišćanstva. Osim toga, Srbi su ratovali tamo gde je ratovala Austrijska carevina, a kasnije čak i u nekim Napoleonovim ratovima. Najbolje se položaj Srba vidi kada se prostudiraju dosjei 180 krajiških generala. Svaki je od njih, bez obzira na sposobnost, zasluge, vojničko iskustvo i junaštvo, morao da se pokatoliči ukoliko katolik nije bio. Ima jedan koji spada među prve koji to nije hteo učiniti i dočepao se gorke sudbine – Mihailo Mikašinović. Kao istraživač, uočio sam jedan dokument iz 17. veka kod Velike, blizu Slavonske Požege, gde je likvidirano preko 400 pravoslavaca koji nisu pristali da se pokatoliče. Neki kažu da je to najgrublji odjek verskih ratova u Evropi u to doba. Kad studirate iz najučenijih tekstova „oca domovine“ Starčevića, dnevnik blaženog Stepinca, onda ćete videti stavove i poglede na pravoslavlje i pravoslavce koji su dovedeni do apsurda. Dovoljno je navesti da je u NDH, prema Bogdanu Kočoviću, likvidirano preko 400.000 Srba. Pored ubijenih , 240 000 Srba pokršteno je, što preko nuncijature papa Pio XII ocenjuje kao „pobedu katoličanstva“, a itekako dobro znamo kako je išlo pokrštavanje, posebno u 3 crkve: Glina, Kolarić i Sadilovac – pokoljem i maljem.

Svi ti procesi koji su se Srbima događali prisili su me da jednom matematskom metodom ekstrapolacione računice utvrdim koliko bi Srba bilo, pored svih prirodnih i mehaničkih kretanja unutar njihovog korpusa, da nije bilo genocida i etničkog čišćenja. Po ovoj matematskoj logici, danas bi ih moralo biti u Hrvatskoj 1 600 000, a ima ih, nažalost, samo 186 000, prema poslednjem popisu 2011. g. To je mnogo više od  demografskog sloma. To je kompletna katastrofa biološkog sloma unutar srpskog nacionalnog korpusa sa nemogućnošću biološke obnove jer razbijene porodice državotvornom politikom povratka redukovane su isključivo na umiruću staračku populaciju. Zapamtite da je prosek starosti, po poslednjem popisu 2011. sveukupne srpske populacije 53.1 godina, a seljačke 58.5 godina.

Ova logika govori sama za sebe da je reč o saldu kao posledici historijskog zločina jer je državotvorni pokret svoj interes države koja razara vlastito društvo, digao iznad života i smrti ne samo Srba, nego dobrim delom i vlastitih građana Hrvata katolika Tuđmanovim konceptom Norvalskog programa lustracije Srba; redukovanja na tri posto, te ratom spaljene zemlje.

A, evo i tog programa:

„Bilo mi je strašno, mučilo me to što sam od Tuđmana čuo nekoliko mjeseci prije izbora 1990. godine. Došao je u moj atelijer, misleći valjda da će od mene napraviti svoga Augustinčića, i oduševljeno počeo pričati o tome. „Da hrvatski narod krvlju mora dobiti svoju državu.“, da ćemo mi (on s HDZ-om) napraviti ono što Pavelić nije uspio napraviti 1941. godine, da će 50% Srba morati spakirati kofere i odseliti, a ostalih 50% ili postati Hrvati ili nestati!“. Rekao sam u da je lud, da se mora liječiti i od tada prekinuo bilo kakav kontakt s njim. Ujedno i neposredni povod da počnem raditi ciklus „Viva la muerte“ kao odgovor Tuđmanu na njegov stravični cinizam i bešćutnost. Jednim govorom majkama i udovicama hrvatskih branitelja 1993. godine, kojima je posmrtno uručio odlikovanja uz riječi da trebaju biti „sretne i presretne“ što su im sinovi i muževi poginuli za Hrvatsku!“ dovoljno je jasno rekao. (Identitet br. 61, 2003, str. 8-11, razgovor Mire Babić Šuvar sa Edom Murtić).

Molim da stalno imate u vidu da su Srbi iz egzistencijalne nužde postali antifašisti ugroženi rasnim zakonima. Tuđman je dao porušiti sve antifašističke spomenike „da prekine povijest“ kontrarevolucijom i da realizuje ono što Pavelić upravo zbog antifašizma nije uspevao.
Samo „Olujom“ uništeno seoskih kuća preko 24 000, gospodarskih objekata više od 13 000, 182 zadružna doma, 56 ambulanti, demolirano 78 crkava, 29 muzeja, 181 groblje, 325 trgovina,113 vodovoda,96  trafostanica, 167 industrijskih pogona, 920 spomenika, 211 krčmi, 410 zanatskih radnji, 118 skladišta.

Destrukcija srpske nadgradnje tako je temeljna da dolazi da potpunih gašenja srpskih toponima.

Avaj, ponavljam, iz dosade, nekažnjeno!

Kolonizacijom Hrvata iz BIH useljeno je u najbolje srpske objekte preko 200 000 Hrvata. Hrvatska je više izgubila privatizacijom, čitaj pljačkom veka nego ratnim kalvarijama. Otimanjem minulog rada i haračem nad tekućim radom, najproduktivnije generacije umiru tri i po godine ranije, što je danak kontrarevolucije prelaska društvenog u privatno vlasništvo.

Srbi su kroz vekove živeći na ovom prostoru postali sličniji Hrvatima nego sami sebi, jer žive u njihovom okruženju, po njihovim adetima, zakonima i obligacijama. Prema tome, oni su nekad bili, u odnosu na Hrvate, svaki četvrti, skoro donedavno a sad su redukovani na skoro svaki dvadeset i treći.

Oni su bili predmet uništenja u 82 koncentraciona logora, nekoliko stotina masovnih stratišta, nekoliko desetina hiljada pojedinačnih likvidacija na vlastitom pragu, kući, polju, putu, na javnim skupovima. Zversko ubijanje 213 sveštenika i raznorodnih 240 crkvenih objekata pravoslavlja bio je krah mogućnosti vere.

Norvalskim programom devedesetih godina, prošlog veka oni su organizovano bili državotvorno programirano zastrašivani, opljačkani, ekpropriirani, progonjeni, ubijani po leopardovoj koži i najzad, razvlašteni svega. Najvećim delom kompletnim progonom iz ruralnih zona prognano je oko 230 000 seljaka i više od 124 000 iz urbanih, gradskih sredina. Na primer samo u gradu Splitu deložirano je preko 10 000 Srba, iz Karlovca je proterano blizu 12 000 Srba, u svega u tri dana.

Nisu se etniciteti toliko mrzili koliko su se volela njihova oteta dobra. Pa kada otimačina nije kažnjavana „navalite otimači!“

Oduzimanjem stanarskih prava u gradovima Srbi su ostali bez elite. A oteto je oko 60 000 stambenih jedinica sa svim sadržajima, opet nekažnjeno. Tim programom napada na Srbe bila je napadnuta toponomastika Srba, onomatsika, katastar, historija; proveden kulturocid i ruralocid, čak i groblja Srba. Uvlaštenje kolonizovanih Hrvata, a da Srbe nisu mogli deposedirati. Uništeno je knjigocidom, preko 4 000 000 priručnika pod vidom uništenja ćirilice, iako je ćirilica sveslavensko, a time i hrvatsko pismo. Danas se u Vukovaru vodi rat, iracionalno, protiv ćirilice i žali se što nije provedena logika „Oluje“ i u istočnoj Slavoniji.

U ratu ništa nije bilo pošteđeno. Ljudi, institucije, svetišta. Miniran je muzej pravoslavlja u Zagrebu,  pa čak nije pošteđen ni dom i muzej neimara civilizacije Nikole Tesle, niti njegov spomenik u Gospiću.

Integralni nacionalizam nacionalne države koja nosi nominalni naslov Republika, državotvorne kontigente zamračio je toliko um, da ih danas preko ćirilice ugrožavaju ostaci ostataka Srba u Hrvatskoj,  vraćajući se u 90-e godine prošlog veka.

Oni jesu dozvolili povratak, ali samo da se vrate ostareli grobovi, da umru na svojim ognjištima.

Evo što o tome kovač rata – Tuđman kaže: „Hrvatska je riješila srpsko pitanje u Hrvatskoj. Mi smo prihvatili povratak dijela Srba u Hrvatsku, kako bi onemogućili napade na Hrvatsku i prigovore kako je Hrvatska nastavak NDH i da ne želi ni jednog Srbina. Riješili smo srpsko pitanje i Srba više neće biti 12% i 6% Jugoslavena koliko ih je bilo. A 3% koliko će ih biti, neće više ugoržavati hrvatsku državu. (Nikad više 12% Srba! – Franjo Tuđman, predsednik RH na otvaranju ratne škole „Ban Josip Jelačić“ u Zagrebu, 15. 12. 1998.

To nazivam logikom državotvorne eutanazije. Na tim prostorima nije ostvaren niti jedan pilot projekat obnove srpskog naselja, nije podignut niti jedan starački dom, ni jedna palijativna institucija, ni jedna industrijska zona, a da ne spominjemo razorenu infrastrukturu (električna i putna mreža, vodoinstalacije, telefonija). Na primer, u Srbiji danas živi preko 52 000 penzionera proteranih Srba iz Hrvatske kojima je oteta penzija, razoren zavičaj, razorena primarna grupa, porodica; što znači da su egzistencijalno ugroženi u izgnanstvu. To beščašće prema Srbima kao narodu zadire u bit srpskog korpusa u kojima oni nemaju krivnje, osim onih za koje se može zbog oružanog sukoba utvrditi konkretni zločin, a takvih je neosporno prilično bilo među Srbima na celokupnom području rata. Niko ih od toga ne može abolirati! A ja najmanje! Zločin je kažnjiv.

Mogao bih vam navesti pregršt detalja šta i koje posledice donosi ovde mehaničko socijalno i prostorno razbijanje porodice kao primarne grupe. No kako se država izgona ni država prijema ne drže zakona i konvencija žrtve nekažnjeno stradaju. Međutim, država je zauzela stav praktično kolektivne krivnje, donela je Zakon o pravima nacionalnih manjina, koji je klasična Kelzenovština jer su svi etnički nacionaliteti manjina smanjeni na jednu trećinu, a srpski korpus masakriran do nemogućnosti biološke obnove. Zakon ne primenjuju, a mašu s njim pred Evropom.

Ubijeno je preko 70 povratnika nekažnjeno, među njima jedan Hrvat, Milan Levar, zaštićeni haški svedok, kome sam knjigu posvetio da se poruka uputi Srbima šta ih čeka. Dakle, srpska krivnja postoji samo u konkretnim oblicima ratnih zločina pojedinaca, kolektivna ne, niti može biti, ali se ona tretira u postupku praktične primene prema kolektivitetu.

Njih, (Srbe) se čak smatra strancima „gostima“ i to preko predstavnika Evropskog parlamenta.

Kada bih vam opisao mučilišta u logorima u Kulinama, Lori kraj Splita, Gospiću, Sisku, Zagrebu, Kerestincu, Pakračkoj poljani, Osijeku i drugim mestima, pretpostavljam da mi ne bi mogli poverovati taj oblik zverstva, naravno nekažnjenog.

Dakle da zaključim, Srbi nisu samo izgubili konstitutivnost, nego i državljanstvo i sva dobra.

Ponavljam, preko 52 000 penzionera ima dokinute penzije, a žive u Srbiji kao prognanici. Otet im je sav minuli rad generacija. To zvuči groteskno, a posledice su dakako pogubne. Prenominovali su preko pedeset toponima gde su Srbi živeli, tek da naznače osvetu jer od toga nemaju koristi, ali Srbi imaju štetu gubitkom dela identiteta.

Praktično, srpsko pitanje u Hrvatskoj ne postoji, nego pitanje hrvatske, države i njeno ponašanje prema Srbima. Taj stav, istorijskog zločina prema Srbima je posledica činjenice što su to Hrvati postigli uz golemu i doslovnu asistenciju međunarodne zajednice, nekažnjene krivnje. Predstavili su se sebi i svetu kao žrtva sa golemim historijskim zločinima, ali bez hrvatske krivnje. Kada su već odlučili da Hrvatsku prime u Evropsku uniju, nisu je mogli primiti pod teretom takvih zločina, velikog broja nekažnjenih ubistava, pljačke i progona velikog broja Srba svedenih na jednu trećinu umirućih grobova, ali tu smo im pomogli.

Ovo je ipak u najkraćim crtama, odgovor na pitanje šta se, zašto i kako Srbima događalo.

Piše: Prof. dr Svetozar Livada

Izvor: Srpski narodni forum

Vezane vijesti: Svetozar Livada