Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Злочини над Србима у Осијеку 1991-1992

Датум објаве: недеља, март 4, 2018
Величина слова: A- A+

Злочини над Србима у Осијеку и околини су се дешавали у периоду 1991-1992. У оквиру ратних злочина који су се тада догодили страдало је више стотина цивила углавном Срба. Све те злочине је организовао осјечки „шериф“ Бранимир Главаш, у то време господар живота и смрти Осијека и околине. Тако су организоване бројне пљачке, убиства, психофизичка малтретирања, уцене, отимање станова, киднаповања, застрашивања цивила и др. односно спровођено је масовно етничко чишћење над српским становништвом у Осијеку, како би се они иселили у СР Србију. Сви ови злочини су били добро познати хрватском политичком, војном и полицијском врху у Загребу. Тим пре, што је и Владимир Шекс, тадашњи потпредседник хрватског Сабора био из Осијека, а истовремено добар пријатељ од Бранимира Главаша, односно његов страначки колега из ХДЗ-а (владајуће странке).

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

Ситуација у СР Хрватској

Након одржаних вишестраначких избора у СР Хрватској 22. априла 1990. године у Хрватској је победила странка ХДЗ која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФРЈ. У целој СР Хрватској владала је велика еуфорија због победе ХДЗ на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видети слике усташких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић…), усташки поздрави и чути усташке песме. Србима у СР Хрватској је то будило аветна сећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.

Власт СР Хрватске у Загребу, коју су маја 1990. године формирали ХДЗ и Фрањо Туђман је током лета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Већ у пролеће су преузели контролу над полицијом, медијима, Тужилаштвом и државном управом. Тако је октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој влади Хрватске. КОС ЈНА је снимио филм о овом подухвату, а 27. јануара 1991. то и објавио на ТВ Београд. 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен „Божићни Устав“, којим су Срби изгубили конститутивност, а Хрватска избацила назив „социјалистичка“ из свог назива.

Од маја 1990. до септембра 1991. године ситуација се из дана у дан погоршавала и Срби у Хрватској су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети и усташки графити, а велики број Срба је преко телефона добијао претње да морају да се иселе из својих кућа и оду у СР Србију. Добијали су чак и претећа писма у којима је стајао потпис „ХДЗ“. Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и деца у школама психо-физички малтретирана. У стамбеним зградама постојали су одређни чланови ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба.

Током пролећа 1991. дешавају се појединачни напади на насеља у којима живе Срби или нехрвати: Пакрац, Плитвице, Задар, Борово Село. 25. јуна 1991. Сабор Хрватске проглашава независност, док Влада СФРЈ дан касније ту одлуку проглашава неважећом. 7. јула 1991. је склопљен договор на Брионима између представника Словеније, Хрватске и остатка Југославије, уз посредовање Европске заједница, где су Словенија и Хрватска пристале да замрзну своје одлуке о независности три месеца.

Ситуација у Осијеку

Осијек је велики град и индустријски центар бивше Југославије. Налази на самом истоку Славоније, на реци Драви, недалеко од ушћа Драве у Дунав. Одувек је био подељен на „Горњи град“ и „Доњи град“. Први трагови људског живљења на овом подручију јављају се још у праисторијско време, на левој обали Драве. У доба Римљана, основан је логор под именом: Мурса. У Средњем веку, постојала је добро изграђена тврђава где је била добро развијена трговина, јер су путници – намерници често ту свраћали долазећи из удаљених крајева, пошто се град налазио на путу између Цариграда и Будима односно Беча… Средином 15. столећа Осијек је имао око 2.000 Становника, од чега половина Срба православаца. Срби на овом подручију су били присутни и пре Великих сеоба крајем 17. века које је предводио Арсеније III Чарнојевић. Касније, након тих сеоба долази и до формирања осечкопољске и бараске епархије, почетком 18. столећа.

Распадом Аустро-Угарске монархије, након Првог светског рата, Осијек је ушао у састав Краљевине Југославије, односно Савске бановине. У Другом светском рату, када је Краљевина Југославија распарчана, Осијек је потпао под квислинчку НДХ, где су усташе спроводиле геноцид и страховладу. Недалеко Осијека постојао је логор Тења, затим Ђаково и Винковци у које су највише одвођени Срби и Жидови, нешто мало и Роми. У социјалистичкој Југославији, Осијек доживљава велики напредак и развој. Тако је фабрика „Сапонија“ из Суботице пренета у Осијек 1946. Затим су национализоване фабрике чоколада и бомбона „Кадит“, лијеваоница жељеза и стројара „ОЛТ“, осјечка пивара, текстилна индустрија „ЛИО“… Направљена је металска индустрија Осијек 1949. године. Све је то довело и до проширења града Осијека.

Према попису становништва из 1991. Осијек је имао preko око 30% Срба, а доста њих је обављало важне и руководеће послове у граду и друштвеним предузећима. Управо због тога је и Савез Комуниста Југославије имао добро упориште у Осјеку. Али, на изборима у априлу 1990. године побеђује странка ХДЗ (са 55%), коју су на локалном нивоу предводили Бранимир Главаш, Владимир Шекс и Иван Векић, ударне игле проусташке странке ХДЗ и на републичком нивоу. Ситуација већ у пролеће 1990. у Осијеку почиње значајно да се мења, тим пре што је у Осијеку било пуно досељеника из Херцеговине, који су имали рођаке у усташама и домобранима Павелићеве НДХ.

Већ тада у јесен 1990. године кренуло је и илегално наоружавање чланова милитанте ХДЗ, а кренуло је полако и формирање паравојних формација ХОС. Бранимир Главаш је имао посебно своју личну гарду названа БОБ (Бранмирова осјечка бојна), која је настала из јединице резервног састава МУП-а Осијек још 15. јануара 1991. године. Она је сијала страх не само међу Србима већ и међу Хрватима, а имена тих припадника БОБ су касније објављена у монографији „160. осјечка бојна хрватске војске“. Главаш се окружио ликовима који су били спремни на све. Многи чланови ХДЗ-а су учествовали у застрашивању Срба, желећи да отму њихову имовину на силу. Долазило је до провокација на сваком кораку, у школи, на послу, улици, стадиону, јавним местима… Многи Срби су само због своје националности добијали отказе или безразложно смањивање плате и др.

ЗЛОЧИНИ 

Још крајем фебруара 1991. дошло је у Вуковару, у кући Томислава Мерчепа до једног састанка где су се срели челници Хрватске Демократске Заједнице – ХДЗ, са истока Хрватске. Ту је договорен план о етничком чишћењу Срба из насеља на том подручију која су имала већинско српско или мешано становништво. Начелник полиције у Осијеку био је Хрват, Јосип Рахел-Кир, који није желео рат нити прогон Срба у свом граду. Тако су челници ХДЗ-а направили план о његовој ликвидацији, која се десила 29. јуна 1991. године у Новој Тењи, поред Осијека, а том приликом су убијене још 2 особе (Горан Зобунџија и Милан Кнежевић, посланици у осијечком Градском Већу), док је Мирко Тубић рањен. За овај злочин терети се хрватски полицајац Антун Гудељ, који није осуђен, већ је неколико година се скривао у Аустралији. Јосип Рахел-Кир је често одлазио на барикаде код Срба, који су обарали балване на уласку у своја села да би се заштитили од изненадних упада хрватске полиције… и тамо био учесних у преговањању и тражењу решења. Срби нису Рахел-Кира  сматрали непријатељем. Од тог убиства почиње страховит терор и претрес свих грађана српске националности. Најпознатија мучења су била у „гаражи“.

Бранимир Главаш је у то време 1991. године обављао функцију начелника Секретаријата за Народну Одбрану, у осјечкој Жупанијској улици где му је био и Ратни штаб, а обављао је и функцију шефа тзв. Кризног штаба за Осијек. Својим подређенима за ликвидације недужних људи је издавао усмено. Баш у том Секретаријату за ОНО (војни одсек), Главаш и његови људи су вршили испитивања и мучења недужних цивила – Срба. Поред тог казамата, постојао је још један у осјкечкој Дубровачкој улици бр. 30. Где су владали исти услови за мученике. О свему овоме су после рата сведочили бивши припадници БОБ-а. Говорили су и то да се ништа није смело урадити без Главашевог сазнања и одобрења.

У Осијеку, као и другим местима са хрватском већином било је и страних добровољаца, који су дошли да се боре „за Хрватску“. Међу њима је било разних ликова, углавном пробисвета, ликова без јасне перспективе и потомака некадашњих усташких злочинаца из времена НДХ, који су после 1945. побегли у Аустралију, САД, Канаду, Аргентину и др. Зна се да је у Осијеку била једна интернационална јединица које је предовдио Едуардо Флорес завани Чико из Боливије, познат међу неонацистичким организацијама Европе, јер је још као тинејџер дошао у Будимпешту, где се бавио и дрогом и шверцом. Улога ове војне јединице није баш до краја најјаснија, али се зна да је имала задатак да минира српске куће најчешће у Чепину, али и другим деловима Осијека. Поред тога, Флоресови војници се основано сумњиче за убиство два новинара: Кристиана Вуертемберга из Швајцарске и Паула Јанкса из Велике Британије. Полицијска истрага никада није спорведена. Флорес је чак то после и признао јавно после неколико година. О Флоресу и његовој армади снимљен је један документарац „Чико“, а он је објавио и две књиге о свом „војевању“ у Славонији.

У Осијеку је постојао један камион-хладњача, новосадске регистрације, која је украдена од једне месаре из Новог Сада, у којем су Главашеви бојовници стављали лешеве српских цивила, а потом одвозили на обале реке Драве, те их ту бацали у реку.

Неке од жртава су и: Ђорђе Петровић и Чедомир Вучковић. Они су представљени као „четници“, који раде на рушењу уставно-правног поретка Хрватске. Када су доведени у гаражу 3. септембра 1991. навучене су им капуљаче преко главе, а затим су их џелати тукли бејзбол палицама. Прозор са Главашевог уреда директно је гледао на ту гаражу, док су крици невиних људи одјекивали. Малтретирања Петровића и Вучковића су трајала цео дан, а натерани су и да попију течност из акумулатора (сумпорну киселину). Петровић је покушао бекство, али је на изласку из гараже дочекан хицима из ватреног оружја, одмах потом је убијен и Вучковић, због могућег сведочења. Главаш је ту био очевидац. Врло брзо по убиству ове двојице, новинар Роберт Паулетић је у Слободном Тједнику написао 5. септембра 1991. лажни чланак о пропалом покушају атентата на Бранимира Главаша. Наиме, старији и гојазни Ђорђе Петровић (57) из Палаче, је представљен као атентатор, у тексту је наглашено како се ради о четничком диверзанту који је имао код себе оружје, спреман да ликвидира Главаша, тако што је прескочио ограду. А дата је и лажна слика Ђорђа Петровића. Да апсурд буде још већи, убијени Србин Ђорђе Петровић из Палаче је годинама касније у монографији о погинулим цивилима општине Осијек, одједном представљен као „циивил“, али није речено како је заиста настрадао ни кога је убио.

У Дубровчкој улици бр. 30 је прошло око 100 недужних цивила, који су незаконито изведени из својих кућа, станова или ухапшени без судског налога на улици. Мучења су такође била стравична, а помагање тим заточеницима је било смртно кажњиво. Једном приликом је настала права узбуна, када је један полужив човек, пребијен од батина, испао из те хладњаче, која је возила лешеве до Драве. Главаш је претио својим људима смрт, ако не нађу тог бегунца, који је могао бити сведок ужаса који је преживео. Пар дана након тога нађен је његов леш код Аниног гробља, није успео да преживи, па је издахнуо.

Поред ова два логора за мучење, био је још један у „Црвеној касарни“ недалеко осјечке градске пијаце, то је била бивша касарна ЈНА, у којој је био оформљен логор за мучење Срба. У тој касарни је био један камион за превоз намештаја, једне предратне фирме „Мобилиа“. У њему су по уласку хрватских паравојника у бившу касарну ЈНА били заточени српски цивили и војници. Један од њих је покушао бекство и сакрио се испод камиона, али је изрешетан из аутоматске пушке.

У Осијеку је такође убијен и познати српски лекар др. Милутин Кутлић 29. децембра 1991. године, када је око 16 сати изведен из своје куће у осјечкој Мрежничкој улици бр. 7. По њега су дошла две особе у маскирним униформама, аутомобил марке „Југо“, без регистрарских таблица, које га одвозе до обала Драве. Дан касније 30.12.1991. његово тело је пронађено у Драви заједно са још једним телом. Обдукцијом је утврђено да је погођен са 5 метака калибра 5.6мм, а његово тело је било везано и уста залепљена селотепом.

Сведоци такође наводе да је истог дана 29. децембра 1991. убијен и радник осјечке графичке фирме „Штампа“ Богдан Почуча, иначе шаховски велемајстор, који је одведен из куће свог брата Јанка у улици Вилсонова бр. 19. А пре тога 25. новембра 1991. директор осјечког ПТТ-а Бранко Ловрић бива одведен из куће, улица Сисачка бр. 11. Његово тело никада није пронађено.

Душко Бекић и његов отац Драган, извучени су из подрума у Вуковарској улици у Осијеку, у близини осјечке љеваонице, гдје су се, заједно са групом других грађана, склонили од минобацачког напада. Одвела их је група војника у маскирним униформама и ликвидирала на оближњој железничкој прузи. Постоје сведоци који тврде како је један од војника у маскирној униформи, пре него што су побили Бекиће, моторолом назвао некога у кризни штаб и питао: “Којег од двојице?”. Одговор је вероватно био “обојицу”, јер су се након тога зачули рафали и обојица Бекића су убијена. Рођакиња Бекићевих тврди како су им након убиства Душка и Драгана, стигла упозорења да не одлазе на њихову сахрану јер би и сами могли бити ликвидирани.

Посмртни остаци Драгана Стојића, возача у осјечке фирме ИПК-у, који је из свог стана у улици Петра Свачића 2Б, одведен 20. октобра 1991. никада нису пронађени. Особе које су га одвеле, прво су код Стојићевих суседа попиле кафу, а потом одвеле тада 39-годишњег Стојића, којему се отад губи сваки траг. Стојићев брат тврди како је Драган одведен у Војну полицију у зграду осјечке Обнове, гдје је испитиван и после тога ликвидиран. Каже како га је, неко време након братова нестанка, посетио непознати мушкарац и рекао му да не истражује братов нестанак јер би и сам могао нестати.

Жртва: Живко Пеулић
Жртва: Живко Пеулић

Судски достављач Миле Станар, Србин, звани Торо убијен је у јесен 1991. у осјечком Босутском насељу и с рукама завезаним жицом бачен у оближње вештачко језерце.

Једно од никад разјашњених осјечких убистава је и оно Анте Абичића, који је био познат у осјечком Доњем граду, с вечитим транзистором на уху, на којем се увек орио „Радио Шабац“. Анте је преживљавао од скупљања старог папира, био је ментално оболео. За његово убиство се сумњиче припадници БОБ-а.

У Осијеку је, неколико дана након ослобођења Вуковара, на улици, с леђа, убијен из аутоматске пушке тзв. „лојални“ Србин Душко Бошњак, био је то практично трећи човек тадашње осјечке полиције, задужен за логистику и помоћ полицијских јединица. Његови убице никада нису пронађени, а истрага је вођена траљаво и без жеље да се открију злочиници. Поред њега, исто су убијена још два осијечка Србина, радници МУП-а Хрватске, Ђекић и Покрајац, код Сарваша на обалама Драве.

Живко Пеулић (43), по националности Србин рођен у Вировитици. Као младић се доселио у Осијек где је живео и радио. Становао је у насељу „Стадон“. Живко Пеулић је убијен у својој кући 11. јула 1991. године, док је његова супруга Љубица тешко рањена, а потом и заробљена од стране хрватске полиције и паравојске ЗНГ. У децембру 1991. Љубица Пеулић је размењена и отишла у Србију. Напад на кућу Пеулића је трајао пуних 12 сати. Кућа је потпуно разрушена, а осијечка телевизија је пратила „акцију хватања српског ћетника“.

Све српске породице које су долазиле у осјечку полицију да пријаве нестанак својих најмилијих 1991-1992 имале су разне непријатности и доживљавале свакакве увреде и понижења од стране радника СУП-а Осијек, који су им били дужни по закону указати помоћ.

ПОСЛЕДИЦЕ

Српско становништво се након овог етничког чишћења у режији осјечког ХДЗ и Бранимира Главаша масовно исељавало у Србију, плашећи се за своју личну сигурност. Тако је према попису становништва из 2001. године дошло до смањења броја Срба у Осијеку, који је пао испод 5%.

Тек након промене власти у Хрватској, почетком 2000. године, почиње се више јавно причати и писати о злочинима над Србима у урбаним срединама, између осталог и Осијеку, као и улози Бранимира Главаша у томе. Сплитски недељник Ферал Трибјун је јануара 2000. године објавио један интервју са Петром Кљајићем, који је 1990-их био председник Жупанијског суда у Осијеку и дугогодишњи Главашев сарадник. Он је тада децидирано навео како осјечка полиција, никада те злочине које су починили Главашеви људи није испитивала. Ферал је још једном у јулу 2003. објавио још један опширан текст о злочинима Главаша у Осијеку 1991-1992, где је споменуто око 20 имена, са конкретним подацима о именима жртава, месту и времену ликвидације и сл. То се нико од институција Републике Хрватске није одважио да покрене истрагу.

Сведок Радослав Ратковић, радник осјечке болничке клинике је 2001. године дао изјаву у осјечкој полицији, о томе како су нестајали српски цивили 1991. године, између осталих и Кутлић. Његово сведочење је снимљено на видео траку, а део те драматичне исповести је објавио Ферал Трибјун у октобру 2003. Ратковић је иначе једини преживели сведок из Осјека, јер су му злочинци пуцали у главу и гурнули у Драву. Он је успео да дође себи и исплива. Данас живи у једном војвођанском селу у Србији.

Бивши припадник Главашеве чете БОБ, Вјенцислав Бил је такође, након рата сведочио о зверствима које је Главаш наређивао а његови подређени извршавали. Своје сведочење Вјенцислав Бил је упутио на адресе највиших државних руководилаца, али нико није покретао никакву истрагу.

СУЂЕЊА И ПРЕСУДЕ

Једина особа која је оптужена за све ове горенаведене злочине јесте Бранимир Главаш, али и то је траљаво одрађено код хрватског правосуђа. Бранимир Главаш је све до 10. маја 2006. био слободан и без икакве оптужнице. И не само то обављао је важне и одговорне политичке функције у Осијеку, Осјечко-Барањској жупанији, али и функцију народног посланика у Сабору.

10. маја 2006. године, Бранимиру Главашу се укида посланички имнунитет, на захтев државног Тужилаштва Републике Хрватске, а истражни судија Жупанијског Суда у Загребу одређује Главашу притвор 26. октобра 2006. и почиње истрага. Чим је Главаш приотворен, отпочео је штрајк глађу, па је пуштен 3. децембра 2006. а истрага је прекинута. Тек 8. фебруара 2007. наставља се истрага против Бранимира Главаша, а 14. априла 2007. се подиже нова оптужница у „случају Селотејп“, а касније и „случај Гаража“. Опет је штрајковао глађу, па 11. јануара 2008. излази из притвора. Овај судски поступак је окончан 8. маја 2009. а пресуда је гласила 10 година затвора, а Врховни Суд Хрватске је ову казну преиначио на 8 година затвора. За „случај Гаража“ Главаш је добио 5 година затвора, па му је одређена јединствена казна 10 година затвора.

Бранимир Главаш је 5. маја 2009. напустио Хрватску и пробегао у Босну и Херцеговину, где се и данас налази. 14. септембра 2010. поднео је тужбу Уставном Суду РХ, за кршење његових права; а 23. априла 2014. подноси Европском Суду у Стразбуру жалбу за своја права. Процедуралним грешкама у хрватском правосуђу, везаним за предмет „Главаш“, постоје шансе да Бранимир Главаш пред Европским Судом испадне као жртва.

У БиХ је Главаш ухапшен 28. октобра 2010. године и спроведен у Сарајево где је провео 3 месеца, а онда у Зеницу 8 месеци. Да би 21. јуна 2011. пребачен у КПД Мостар. Пресуде које су му изречене, Главаш не признаје и назива све то монтираним процесима и политичким прогоном.

12. јануара 2015. Уставни суд Хрватске укида пресуду Врховног суда Хрватске, за Главаша и сараднике.

Да се не заборави и не понови!

(zlocininadsrbima.com)

Извор: ВИДОВДАН

Везане вијести:

Има ли правде за породицу Зец | Јадовно 1941.

Годишњица страдања Срба из западнославонских села Кип и …

Прије 25 година извршен злочин над Србима у Паулин Двору …

Главаш и остали траже укидање пресуде за злочине над Србима




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top