Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Пођимо на Јадовно 01. јула 2017. и покажимо да нисмо заборавили!

Злочин у Старом Броду – Покољ 6000 Срба на Дрини 1942.

Датум објаве: недеља, март 19, 2017
Објављено у Подриње
Величина слова: A- A+

Злочин над 6.000 Срба у Милошевићима и Старом Броду на Дрини у пролеће 1942. године, децениjама jе вешто прикриван „у интересу братства и jединства“.

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/stratista/stari-brod.jpg

Други светски рат обележили су стравични злочини, за коjе се сматрало да су углавном обелодањени и истражени. Но, било jе злочина коjи су се из различитих разлога, укључуjући и „очување братства и jединства”, минимизирани и напросто скривани од шире jавности.

Драстичан случаj „заборава и скривања” су масовни злочини над 6.000 недужних српских цивила, пре свега жена и деце, коjе су  починиле усташе, у чиjим редовима jе био знатан броj муслимана, с пролећа 1942. године у кањону реке Дрине, у селима Милошевићи и Стари Брод, подручjу коjе административно припада општини Рогатица, а много jе ближе Вишеграду.

Малоброjни Срби коjи су преживели оваj ратни пакао, након Другог светског рата, очекивали су да ће их надлежне власти позвати да сведоче, да се познати злочинци приведу правди и осуде. Уместо тога завладао jе мук. А преживели су памтили и препричавали, многи и записивали. Један од смелиjих, књижевник Момир Крсмановић jе седамдесетих година прошлог века написао роман „Тече крвава Дрина”, након чега jе шиканиран, забрањиван, оспораван и нападан.

Шта се то, у ствари, овде десило почетком 1942. године?

Усташе покрећу офанзиву у намери да освоjе границу на Дрини. Средином марта 1942. године из Сараjева, под командом Јуре Францетића, креће десетак хиљада до зуба наоружаних усташа коjи пред собом тераjу непрегледне збегове Срба од Олова, Сараjева, Кладња, Хан Пиjеска, са Романиjе и Соколца, из Рогатице и Борика. Уплашени народ се кретао ка Вишеграду, надаjући се да ће ту прећи Дрину и склонити се у Србиjу.

На вишеградскоj ћуприjи италиjанска стража jе преко реке пуштала само оне коjи су имали злато, стоку или неку другу вредност. Остали су морали низводно до Милошевића и Старог Брода, где су скелом или чамцима покушавали избећи патроле злогласне црне легиjе.

И тако из дана у дан, од краjа марта до почетка маjа, непрегледне колоне Срба улазиле су у дрински кањон из кога се већина никад ниjе вратила.

У вечерњим часовима скела и чамци обустављали су превоз људи преко Дрине, а преостале би изненада опкољавале усташе. Долазили су стрмим путељцима са Боричке висоравни, где су формирали сатниjе у селима Бранковићи и Сjеверско, у коjима су били наjброjниjи муслимани из источне Босне. Уследили би незапамћени злочини, убиства, клања, мучења, силовања и бацања у Дрину. Многи су сами скакали у реку, неретко и у групама.

Хроничари су записали да jе jедног од тих тужних дана 1942. године, не желећи да допадну у руке усташа, са стена у Дрину заjеднички скочило чак 320 девоjака(!), а наjвећи и наjмасовниjи покољ над Србима усташе су у Старом Броду починиле на православни празник Младенце, 22. марта 1942. године.

У том дринском гротлу, окруженом водом и стрмим каменитим литицама, зверски jе убиjено и бачено у Дрину 6.000 невиних Срба.

У Старом Броду, одмах краj Дрине, недавно подигнуто спомен-обележjе са крстом, поред кога су постављене и мермерне плоче са именима свих страдалих Срба.

ТЕЧЕ КРВАВА ДРИНА

Неколицина jош увек живих очевидаца тог погрома причаjу да су, након што би у вечерњим часовима понтони и чамци обустављали превоз људи преко Дрине, преостале избеглице изненада опкољавале усташе. Уследила би окрутна иживљавања, клања, мучења, силовања и бацања у Дрину. Као да jе у том дринском гротлу, окруженом водом и стрмим каменитим литицама, сам ђаво режирао незамисливу трагедиjу, у коjоj jе зверски убиjено и бачено у Дрину око 6.000 невиних Срба.

Они малоброjни, коjи су преживели оваj ратни пакао, по завршетку Другог светског рата очекивали су да ће их надлежне власти позвати да сведоче, да се њима добро познати злочинци приведу правди и осуде. Уместо тога завладала jе неочекивана ћутња. Једноставно, неки режисери из тадашње власти, рачунаjући и српске кадрове, зарад „братства и jединства―, као да су желели да се све ово заборави и када живи сведоци помру „стави ад акта―.

Међутим, преживели су то памтили и препричавали, многи и записивали. Један од смелиjих, књижевник Момир Крсмановић jе чак седамдесетих година прошлога века написао и роман „Тече крвава Дрина―, након чега jе шиканиран, забрањиван, оспораван и нападан. Али, како каже, то га ниjе поколебало, већ му jе дало додатне снаге да настави са истраживањем и писањем.

Пред краj новембра 2008. године, у присуству великог броjа историчара, свештених лица, представника медиjа и грађана, у манастиру Добрун код Вишеграда представљена jе и књига „Заборављени злочин – Стари Брод―. Ову књигу групе аутора, коjа говори о страдању 6.000 Срба у пролеће 1942. године, заjеднички су издали Издавачка кућа „Дабар― и Српско соколско друштво „Соко― из Добруна.Књига „Заборављени злочин –Стари Брод― jе, у ствари, зборник радова са скупа одржаног 19. jула те године у Рогатици, поводом шездесет шесте годишњице геноцида над српском неjачи на обали реке Дрине. Како jе том приликом нагласио Радислав Машић, књижевни критичар, публициста и новинар из Фоче, „ова књига нас подсjећа да jе минули, 20. виjек, за српски народ био виjек страдања и голготе, када смо три пута били на искушењу нестанка и потонућа―. Дрина, као крвава међа у плановима завоjевача, требала jе бити граница преко коjе за православље нема мjеста, подвукао jе Радислав Машић, упозораваjући да jе све оно што се Србима дешавало у прошлости вешто скривано од jавности. „Историjа о том страшном догађаjу ниjе писала, а идеологиjа га jе боjила оним боjама коjе су њоj одговарале. Зато, на жалост, историjска литература ниjе забиљежила ни злочине у Старом Броду и Милошевићима, нити злочине у Миљевини код Фоче, гдjе jе на свршетку Другог свjетског рата убиjено на хиљаде невиних младића из Србиjе.

Ова књига jе своjеврсна споменица и задушница, коjа све оне коjи се на било коjи начин баве писаном риjечи обавезуjе да документуjу и забиљеже све оно што jе дио наше историjе― – jасна jе порука Радислава Машића са тадашњег скупа у манастиру Добрун.

———————————————————–

Гледао како му убиjаjу маjку и браћу Милош Башовић (80), из Бранковића код Борике – Рогатица:

„… Из Вишеграда народ крене низ Дрину, према Старом Броду. Уз мене су била jош три брата и сестра. За нама нека воjска трчи. Народ поче бjежати, а они углас: ’Не боjте се народе, ово jе Српска и Црногорска воjска…’. Кад су нас опколили, познадосмо многе муслимане комшиjе међу њима. Један усташа узе моjу сестру од три године, баци jе увис. У руци му пушка са баjонетом, дочека jе и право баци у Дрину. Наста право клање народа. Мене jе негдjе између Милошевића и Старог Брода заjмио jедан пиjани усташа, гађаjући ме баjонетом. Измакнем и станем, па се шћућурим међу поубиjане, криомице гледам како ми убише маjку и млађу браћу. Многе дjевоjке, гледаjући звjерства, не чекаjући да им се приближе усташе, масовно су скакале у Дрину”.

———————————————————–

Не би могла Дрина све примити Милован Бакмаз (79), родом из Соколовића код Соколца, сада живи у Хан Пиjеску:

„…Пуно jе Сjемећко поље српских избjеглица, да бациш шибицу пала би на иксана или на стоку коjу смо повели са собом. Заноћисмо у Милошевићима, кад одjедном народ поче да вришти и кука. Покоjна маjка сподбиjе мене и заjедно са народом бjежимо jедним сокаком доље према Старом Броду. Поред jедног жбуна се шћућуримо, а около пуца, људи падаjу, скачу у Дрину. Стоjи вика жена и дjеце. Опколили су нас, добро се сjећам све наоружани муслимани са фесовима на главама. Кад дођосмо до Дрине само jедан понтонски чамац, и то шупаљ, а около има наjмање пет хиљада душа.

Моj отац нас некако убаци на чамац и пређосмо Дрину. Ту недићевци и Ниjемци разговараjу, па са jедним чамцем крену патрола преко Дрине међу народ, а друга уз Дрину и све вичу: ’Цурик усташ, цурик усташ…’. Народ прште, неко пређе Дрину, неко уз оне стране. Да ниjе било недићеваца и Ниjемаца све би оно усташе побиле, неби могла Дрина све примити”.

———————————————————–

Бацали децу увис па дочекивали на баjонете Ристо Боровчанин (78)из Жуља – Соколац:

„… Стриц Јован каза, идемо да се пребацимо у Србиjу. По мраку стигнемо у Милошевиће. Народ се разлети, покушава да скупи стоку па да крене ка Старом Броду, а већ нас стиже усташка коњица. Што оста народа у страни и остаде, а што ухватише оно доље према Дрини почеше убиjати. Пригоне нас, пригоне Дрини. Силуjу жене, кољу, одсjецаjу руке, ноге, ваде очи, бацаjу малу дjецу увис и дочекуjу на баjонете. Људи сами скачу у Дрину, цуре посебно. Ми се око маjки груписасмо покушаваjући се спасити. Одjедном сам пао потрбушке међу гомилу побиjених и унакажених. Главни покољ jе био негдjе између 16 и 17 часова по подне. А Дрина мутна, надошла, валовита, пуна лешева. Доносило лешеве и од Вишеграда. То jе био невjероватан и страшан призор.”

———————————————————–

Чуло се запомагање и jауци Љубица Планинчић (90), из Сељана, сада живи у Гучеву код Рогатице:

„…Бjежали, бjежали, а у мене мала ђеца, jедно од пола, а друго од годину и по. И двиjе заове заjедно са мном, и оне носиле ђецу. Тако стигосмо на Дрину, у Стари Брод. Народ, коjи jе jачи оде… По циjели дан скелом пребацуjу преко Дрине, а Дрина велика, из брда у брдо. Кад jе било пред мрак зауставе чамце и заноћисмо краj Дрине. Пада киша, а jа се скрила са ђецом иза неке колибе. Ћутимо, а краj Дрине само зачуjеш запомагање и jауке. Што jе народа отишло у Милошевиће, нико се ниjе вратио. А отишло jе бар двиjе хиљаде, ниjе остало ни пиле, све су побили. А остало jе мало на Старом Броду, зато што су нас мало Ниjемци заштитили. Те злочине ниjе запамтио нико, што jе држава и ратова. Побише онолики народ, а Дрина носи све. Многи су сами скакали у Дрину, нису чекали каму и нож, да им очи и џигарице ваде… Ех кад се сjетим, наjгоре су прошле младе цуре, жалости љута… Похватаjу се за руке и саме скачу у Дрину!

Ишла сам касниjе много пута до Дрине. Никад и нигдjе никоме спомена… Боже сачуваj, жалости љута…”

Извор: There Must be Justice

 

Везане виjести:

ПРИКАЗАН ДОКУМЕНТАРАЦ „СПОКОЈ КРАЈА“

Помен за 6000 српских жртава усташке Црне легије

 


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top