Zločin na Malom Alanu

Datum objave: četvrtak, januar 24, 2019
Veličina slova: A- A+

Masakr nad Srbima se dogodio na planini Velebit, na lokaciji Mali Alan, 22. januara 1993. godine, kada su ustaše mučile, zaklale i mučki ubile 22 osobe srpske nacionalnosti, od kojih i jednu medicinsku sestru. Srpski kamioni su tada upali u zamku između dve baze UNPROFOR-a, baze na Matrasu-Sveti Rok i Malog Alana. Osam srpskih vojnika je uspelo da se izvuče iz zasede i preživi, a njih 22 su zarobljena i zverski masakrirana.

Mali Alan - Velebit
Mali Alan – Velebit

Ustaše su im tada preprečile jedini put kojim bi mogli da izađu, a posle toga su zauzeli i veze komunikacije i preko njih javili srpskim vojnicima da na Malom Alanu ima ranjenika. U zamku je tada upala grupa od oko 30 srpskih vojnika, među kojima je bila i jedna medicinska sestra.

Ustaše su zarobljene Srbe zverski mučile i ubijale sekirama, krampovima i lopatama. Srpske snage su tek posle 10 dana uspele da oslobode tu lokaciju i nađu tela. Kada su tela ubijenih dopremljena u Gračac radi identifikacije, porodice su jedva uspele da ih prepoznaju jer su žrtve bile unakažene. Sin jednog od masakriranih, oca je prepoznao jedino po kaišu.

Dr Branimir Aleksandrić, specijalista sudske medicine, je u svom nalazu napisao da se iz video-snimka nedvosmisleno vidi da se na većini poginulih, pored dejstva projektila i delova eksplozivnog sredstva, zapaža i da su žrtve ubijane noževima i bajonetima.

Da bi sudsko-medicinsko mišljenje bilo što egzaktnije, dr Aleksandrić je u julu 1995. godine predložio da se tela pojedinih osoba ekshumiraju (ona za koje se eksperti sudske medicine odluče), kako bi se uz detaljan sudsko-medicinski opis povreda i načinjenih fotografija na ekshumaciji, utvrdio tačan način na koji su žrtve ubijene.

Aleksandrić je predložio da se ekshumiraju osobe koje su ubijeni šiljkom i oštricom mehaničkog oruđa u predelu glave i vrata, i u predelu drugih kostiju, kao i osobe koje su usmrćene tupim mehaničkim oruđem. U izveštaju dr Aleksandrića tada je navedeno da bi na ekshumaciji takođe bilo potrebno napraviti video- zapis, koji bi služio kao dokumenat za prezentovanje pred Međunarodnim sudom.

SVEDOČENjA

Đurić Dragan sin Iilije, rođen 2. jula 1951. godine u Gračacu:

„… Brojno stanje naše vojske bilo je znatno smanjeno zbog garancija UNPROFOR-a. Tog kritičnog dana, dakle 22.01.1993. godine dobili smo naređenje da moramo u ispomoć našima na Mali Alan.

Prilikom prolaska pored osmatračnice UNPROFOR-a oni su nas snimili kamerama što je inače bilo neuobičajeno. Krenuli smo sa dva kamiona, ja sam bio u prvom u kojem je bilo nas dvadesetak. Napadnuti smo iz zasjede na udaljenosti od oko 500 metara od osmatračnice UNPROFOR-a na cesti koju hrvatski vojnici od početka rata nikad nisu držali. Po mom poznavanju terena nemoguće je da hrvatski vojnici dođu do ceste a da ih pripadnici UNPROFOR-a ne primjete.

Naš kamion tučen je i spreda, sa strane i od zada. Šofer je pogođen prvi te je kamion stao. Pucano je iz automatskog oružja. Korišteni su i dum-dum meci. Nakon par sekundi sam se pribrao i iskočio iz kamiona. Sklonio sam se iza jedne bukve, a zatim spustio do jednog mostića. Gledam kako hrvatski vojnici prilaze kamionima i pripucavaju. Shvatio sam da moram spašavati glavu i krećem prema komandi na Ruci.
Došao sam do punkta UNPROFOR-a, gdje sam naišao na naše borce koji su krenuli da nam pomognu. Pripadnici UNPROFOR-a blokirali su cestu s dva kamiona nedozvolivši da krenemo u pomoć…

… Treći dan isporučuju njih dvadesetdva. Dovezoše ih u plastičnim vrećama. Među mrtvima tražim brata Đorđa. Jedva sam ga prepoznao. Imao je jednu ranu od metka u blizini prepone. Lobanja mu razbijena. Kičma mu slomljena. U ruci stisnuo zemlju i travu. Gledam i druga tijela. Skoro su svi, pored rana od metaka imali razbijene lobanje …“

Brkljač Damir, sin Dane, rođen 27. januara 1972. godine u Zagrebu, a živio u Gračacu:

„… Nalazio sam se u drugom kamionu. Sjedio sam pored oca Dane. Cestu kojom smo se kretali obezbjeđivao je UNPROFOR. Kada smo se približili prvom kamionu na oko 500 metara po nama je osuta paljba s desne strane iz šume. Vidim da je pogođen Dušan Jovančević. Nakon što smo se pribrali, skačemo u jarugu na suprotnu stranu od one sa koje se puca. Mislim da mi je otac tad bio ranjen u nogu.

Uzvraćamo vatru ali samo na kratko. Gledamo hrvatske vojnike kako izlaze iz šume i prilaze kamionima. Povlačimo se u pravcu punkta UNPROFOR-a. UNPROFOR-cima kazujemo šta se desilo, očekujemo da će intervenisati. Uopšte ne reaguju…

… Treći dan preko komande UNPROFOR-a saznajemo da su svi dvadesetdva mrtva. Među njima je moj otac. Na identifikaciji je bio moj ujak koji mi je rekao da je otac bio lakše ranjen u nogu ali da su ga zaklali, odsjekli nos, a na leđima urezali krst nožem …“

Za ovaj zločin još niko nije odgovarao.

Izvor: Crvene beretke

Vezane vijesti:

Niko nije osuđen za ubistvo Srba u Ravnim Kotarima i na …

Zločin nad Srbima na Velebitu „Slušali smo krike naših saboraca“

Junaci Ravnih Kotara




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top