Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Пођимо на Јадовно 01. јула 2017. и покажимо да нисмо заборавили!

Злочин на Малом Алану

Датум објаве: четвртак, фебруар 2, 2017
Величина слова: A- A+

Масакр над Србима се догодио на планини Велебит, на локацији Мали Алан, 22. јануара 1993. године, када су усташе мучиле, заклале и мучки убиле 22 особе српске националности, од којих и једну медицинску сестру. Српски камиони су тада упали у замку између две базе УНПРОФОР-а, базе на Матрасу-Свети Рок и Малог Алана. Осам српских војника је успело да се извуче из заседе и преживи, а њих 22 су заробљена и зверски масакрирана.

Мали Алан - Велебит
Мали Алан – Велебит

Усташе су им тада препречиле једини пут којим би могли да изађу, а после тога су заузели и везе комуникације и преко њих јавили српским војницима да на Малом Алану има рањеника. У замку је тада упала група од око 30 српских војника, међу којима је била и једна медицинска сестра.

Усташе су заробљене Србе зверски мучиле и убијале секирама, крамповима и лопатама. Српске снаге су тек после 10 дана успеле да ослободе ту локацију и нађу тела. Када су тела убијених допремљена у Грачац ради идентификације, породице су једва успеле да их препознају јер су жртве биле унакажене. Син једног од масакрираних, оца је препознао једино по каишу.

Др Бранимир Александрић, специјалиста судске медицине, је у свом налазу написао да се из видео-снимка недвосмислено види да се на већини погинулих, поред дејства пројектила и делова експлозивног средства, запажа и да су жртве убијане ножевима и бајонетима.

Да би судско-медицинско мишљење било што егзактније, др Александрић је у јулу 1995. године предложио да се тела појединих особа ексхумирају (она за које се експерти судске медицине одлуче), како би се уз детаљан судско-медицински опис повреда и начињених фотографија на ексхумацији, утврдио тачан начин на који су жртве убијене.

Александрић је предложио да се ексхумирају особе које су убијени шиљком и оштрицом механичког оруђа у пределу главе и врата, и у пределу других костију, као и особе које су усмрћене тупим механичким оруђем. У извештају др Александрића тада је наведено да би на ексхумацији такође било потребно направити видео- запис, који би служио као докуменат за презентовање пред Међународним судом.

СВЕДОЧЕЊА

Ђурић Драган син Иилије, рођен 2. јула 1951. године у Грачацу:

„… Бројно стање наше војске било је знатно смањено због гаранција УНПРОФОР-а. Тог критичног дана, дакле 22.01.1993. године добили смо наређење да морамо у испомоћ нашима на Мали Алан.

Приликом проласка поред осматрачнице УНПРОФОР-а они су нас снимили камерама што је иначе било неуобичајено. Кренули смо са два камиона, ја сам био у првом у којем је било нас двадесетак. Нападнути смо из засједе на удаљености од око 500 метара од осматрачнице УНПРОФОР-а на цести коју хрватски војници од почетка рата никад нису држали. По мом познавању терена немогуће је да хрватски војници дођу до цесте а да их припадници УНПРОФОР-а не примјете.

Наш камион тучен је и спреда, са стране и од зада. Шофер је погођен први те је камион стао. Пуцано је из аутоматског оружја. Кориштени су и дум-дум меци. Након пар секунди сам се прибрао и искочио из камиона. Склонио сам се иза једне букве, а затим спустио до једног мостића. Гледам како хрватски војници прилазе камионима и припуцавају. Схватио сам да морам спашавати главу и крећем према команди на Руци.
Дошао сам до пункта УНПРОФОР-а, гдје сам наишао на наше борце који су кренули да нам помогну. Припадници УНПРОФОР-а блокирали су цесту с два камиона недозволивши да кренемо у помоћ…

… Трећи дан испоручују њих двадесетдва. Довезоше их у пластичним врећама. Међу мртвима тражим брата Ђорђа. Једва сам га препознао. Имао је једну рану од метка у близини препоне. Лобања му разбијена. Кичма му сломљена. У руци стиснуо земљу и траву. Гледам и друга тијела. Скоро су сви, поред рана од метака имали разбијене лобање …“

Бркљач Дамир, син Дане, рођен 27. јануара 1972. године у Загребу, а живио у Грачацу:

„… Налазио сам се у другом камиону. Сједио сам поред оца Дане. Цесту којом смо се кретали обезбјеђивао је УНПРОФОР. Када смо се приближили првом камиону на око 500 метара по нама је осута паљба с десне стране из шуме. Видим да је погођен Душан Јованчевић. Након што смо се прибрали, скачемо у јаругу на супротну страну од оне са које се пуца. Мислим да ми је отац тад био рањен у ногу.

Узвраћамо ватру али само на кратко. Гледамо хрватске војнике како излазе из шуме и прилазе камионима. Повлачимо се у правцу пункта УНПРОФОР-а. УНПРОФОР-цима казујемо шта се десило, очекујемо да ће интервенисати. Уопште не реагују…

… Трећи дан преко команде УНПРОФОР-а сазнајемо да су сви двадесетдва мртва. Међу њима је мој отац. На идентификацији је био мој ујак који ми је рекао да је отац био лакше рањен у ногу али да су га заклали, одсјекли нос, а на леђима урезали крст ножем …“

За овај злочин још нико није одговарао.

Извор: Црвене беретке

Везане вијести:

Нико није осуђен за убиство Срба у Равним Котарима и на …

Злочин над Србима на Велебиту „Слушали смо крике наших сабораца“

Јунаци Равних Котара


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top