Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Nedavno su mediji u regionu preneli vest da je splitski Županijski sud nepravosnažno osudio na po dve godine zatvora Damira Boršića (61), bivšeg upravnika vojnog zatvora Kuline u Šibeniku, i Miroslava Periša(53), nekadašnjeg čuvara u istom zatvoru, zbog ratnog zločina nad civilnim stanovništvom.
Foto: ŠibenikIN
Zlostavljanja su se događala od 21. maja do 17. jula 1993, a dva muškarca i dve žene istog imena i prezimena koji su bili zatočeni, zlostavljani su na razne načine. Tukli su ih rukama, nogama, gumenim palicama i raznim drugim sredstvima, jednog muškaraca terali su da se skida go i saginje, upaljačem su mu palili bradu jer se nije imao čime brijati, polivali su ih hladnom vodom, prisiljavali na međusobni oralni seks, a jednu od zatočenih žena razne su osobe silovale desetak dana.
„Noću su dolazili po mene u ćeliju i vodili me u sobu preko puta. Izgasili bi svetlo, skinuli me do gola. Ćutali su i silovali me. Morala sam lizati nečiji polni organ. Ako ne bi to učinila, prebili bi me. Kada sam to radila, sprejom bi mi premazali oči da ništa ne vidim… Nisam mogla plakati jer nisam imala suza, ali svi su me mogli čuti u zatvoru”, deo je potresnog svedočenja (video-linkom) Marije ml. K., jedine žive od četvoro oštećenih. Troje od njih, Dušan K., Marija ml. K. i Marija st. K. bili su čobani iz sela Baljci kod Drniša, a četvrti Dušan S. pripadnik SVK iz Ivoševaca kod Knina, svi srpske nacionalnosti.
Marija ml. je takođe preživela „Oluju” i izbegla u Srbiju, odakle se 1999. iselila u Ameriku. Kada je započela istraga za ovaj događaj, nisam verovao da će imati hrabrosti da javno progovori o svemu proživljenom u Kulinama
Svih četvoro sam poznavao. Prvi put sam ih video na razmeni zarobljenika između hrvatske i srpske strane, u julu 1993. na graničnom prelazu Markovac, između Otočca i Poduma, u Lici. Tada je na našu stranu stiglo deset zarobljenika, među kojima i četvoro pomenutih.
Pošto su civili relativno kratko bili u zarobljeništvu, na njih, na putu do Knina, nisam ni obraćao posebnu pažnju. Po dolasku u Knin, zarobljenike smo doveli u Dom vojske, gde ih je čekala rodbina i gde im je poslužen ručak. Jedna od razmenjenih žena, Marija ml., za ručkom je skrenula pažnju svih prisutnih kad se počela bacakati po podu, čupajući kose i urličući da su joj ustaše zaklale sina. Ni kćer je nije mogla smiriti vičući: „Živ ti je sin, majko”. Nesrećnica je u psihičkom rastrojstvu završila u kninskoj bolnici.
Tek tada nam je Marija st. pričala šta su sve preživele u šibenskim Kulinama. Samo deo toga je izrečen na suđenju u Splitu. Pored teških batina, ponižavajućih grupnih silovanja, lizanja krvi s poda, pasenja trave po dvorištu, grupnog kupanja šmrkovima na dvorištu, Mariju ml. je najviše, po pričanju Marije st., pogodilo kada su joj jedne noći u ćeliju donijeli meso u šerpi i rekli joj da je to uvo njenog sina, koga su zarobili i zaklali. Dok su je terali da to jede, govorili su joj da će joj ujutro doneti i njegovu nogu. „Do tada, Marija ml. je bila potpuno normalna. Od tada više nije bila svesna ničega što joj se događalo.”
Priču o troje kidnapovanih civila objavio sam u „Srpskom glasu” još tokom rata. Namerno sam izbegao da pišem o grupnom silovanju Marije ml. i sličnim stvarima, jer sam imao na umu koliko one, posebno u jednoj patrijarhalnoj sredini, pored psihičkih trauma, utiču i na porodične prilike. Tekst sam završio sledećim rečima:
„I ta razmena je završena. Ljudi su došli i otišli. Svako na svoju stranu, svojim putem. Ostala je priča o Mariji, Mari i Dušanu, priča o ljudima u ratu. Priča o zločinu bez kazne”.
Marija st. nije imala prilike da se pojavi kao svedok u postupku pred splitskim sudom, jer su je ubili hrvatski vojnici u akciji „Oluja” u selu Vrbniku pored Knina. Dipl. ekonomista Dušan S. „Oluju” je dočekao u rodnom selu, gde je ostao s majkom. Nju su ubili, a njega ponovo zarobili. Po drugi put sam ga preuzeo od Hrvata u oktobru 1996. na Bajakovu. Tri godine kasnije iselio se u Ameriku, gde je i umro 2010, ne dočekavši da uživo svedoči pred splitskim sudom. Dušan K. je preživio „Oluju” i u toku istrage ispričao priču iz Kulina hrvatskom tužiocu u izbegličkom domu u Šidu, ali je umro pre izricanja presude njegovim mučiteljima.
Marija ml. je takođe preživela „Oluju” i izbegla u Srbiju, odakle se 1999. iselila u Ameriku. Kada je započela istraga za ovaj događaj, nisam verovao da će imati hrabrosti da javno progovori o svemu proživljenom u Kulinama. Demantovala me je. I hvala joj.
Ali ovo više nije priča o zločinu bez kazne. Sada je ovo priča o zločinu i kazni. A visina kazne ide na dušu sudijama.
Dokumentaciono-informacioni centar „Veritas”
Izvor: POLITIKA
Vezane vijesti:
Jezivi zločini hrvatskih boraca: „Zverski su nas tukli i silovali, muškarcima palili bradu“
