Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

У Београду 21. маја, филм „Крст над јамом“ и изложба „Тамо где праведници почивају“. Понедељак, 21. мај у 18 часова, Палилула, Центар за културу Влада Дивљан, сцена и фоаје Стаменковић, Митрополита Петра 8 . Улаз бесплатан. Радујемо се Вашем доласку!

 

Живот за отаџбину: Бесмртни батаљон

Датум објаве: понедељак, децембар 18, 2017
Објављено у Србија 1999
Величина слова: A- A+

Космет је Србија, ни први ни последњи пут под окупацијом, али ни први ни последњи пут неће бити да ће се вратити матици Србији и да ће се српска тробојка завијорити на Кошарама. Кошаре су наше светилиште. Можда нећемо ми, али ће се наша деца или унуци тамо вратити славно и имају због чега. Ово су речи новинара Михаила Меденице са представљања књиге „Зов карауле“ аутора Ненада Милкића, недавно одржане у препуној читаоници Библиотеке Вуковог завичаја у Лозници.

Михаило Меденица Фото: Ђ. Јанковић
Михаило Меденица Фото: Ђ. Јанковић

Милкић је после представљања ове књиге широм Србије, Републике Српске и Црне Горе коначно дошао да о јунацима једне од највећих битака рата 1999. говори и у свом родном граду. О херојској борби војника тадашње Војске Југославије у рејону карауле Кошаре, на граници са Албанијом на Проклетијама у пролеће 1999, српска јавност није малтене до јуче много знала, а требало је.

„Ко ће нас заменити?“

Припадници 53. граничног батаљона, 125. и 594. моторизоване бригаде, 63. падобранске, 72. специјалне бригаде остали су на својим положајима до потписивања Кумановског споразума. Последњи су се повукли 14. јуна, у међувремену не одступивши ни корак, а када је стигло наређење да одступе питали су: „Ко ће нас заменити?“

Младићи, углавном осамнаестогодишњаци и деветнаестогодишњаци на редовном служењу војног рока, који нису устукнули против вишеструко јаче силе, већ су храбро бранили своју земљу, били су углавном заборављени. Они који су преживели тај пакао скрајнути су, а они који су тамо оставили животе до ове године нису имали ни улицу у држави за коју су крварили.

Милкић је један од малобројних који се последњих година бори да заборав не победи хероје са Кошара и о њима је до сада написао књиге „Последња стража“ пре три и „Зов карауле“ прошле године из трилогије „Ми смо бранили Кошаре“. Када је упознао Лозанку Радоичић, мајку војника Владимира који је у септембру 1998. погинуо у рејону карауле Кошаре, схватио је да се ту догодила права епопеја о којој се врло мало зна. Почео је да истражује, разговара са учесницима битке и пише о Кошарама.

– У тренутку напада километрима иза линије на Кошарама било је све празно и да су пробили одбрану ко зна где би и да ли би терористи били заустављени. Тог 9. априла, на Велики петак, мање од сто тих војника, већином од 18-19 година, припадника 53. граничног батаљона Војске Југославије, дочекало је напад 2.500 терориста такозване ОВК који су свом силином ударили из правца Албаније. Караула је била на таквој позицији да није могла бити одбрањена, па су се војници повукли на прву линију одбране коју су задржали до краја рата. У прва три дана напада бранили су и одбранили линију фронта дугачку десет километара, а све до краја борби нису одступили ни педаљ. Ово, иначе, нису промоције него вечери сећања јер је свака посвећена борцима који се са Кошара нису вратили – рекао је Милкић и подсетио на имена неких од јунака који су животима бранили своју земљу.

Херојска борба: Млади војници су животом бранили границу Фото: Ђ. Јанковић
Херојска борба: Млади војници су животом бранили границу Фото: Ђ. Јанковић

Човек који је бранио отаџбину на Кошарама је Мирослав Маљах Пезос:

– Говоримо о ономе што је до пре годину дана било табу. Зашто је тако било? Не знам. Треба ли да се стидимо Кошара? Не треба и нећемо. Све док је људи као што су Ненад, Михаило и Синди, кћерка човека који је мислио на своје војнике, а не на себе, а таквих је било много, трудићемо се да истину о Кошарама што више људи чује.

Стрела у срце Србије

На крају веома емотивне вечери Милкић је замолио земљаке да говоре и чувају сећање на јунаке Кошара, да сваког 9. априла запале свећу и помоле се за оне „који су дали живот за вас, ваше куће и моју кућу“. Велике борбе и жртве поднели су и браниоци караула Морине, Горожуп, Паштрик, али је на Кошаре ударио врх стреле која је требало да продре у срце Србије. Није јер су тек пунолетни момци решили да бране своју земљу и задужили је за сва времена. На њој је да им то врати, макар и после 18 година заборава.

Меденица, једини Србин који је после 1999. био на Кошарама и одао почаст палим херојима иако су се Албанци заклели да српска нога тамо више неће крочити, подсетио је да је заборав у „српској традицији“ као и да „ништа из своје славне историје нисмо научили и због тога нам се стално понавља и сваки пут платимо све скупљу цену“.

– Песник Слободан Ненадић каже да су ти хероји на Кошарама бранили Србију, а сада су принуђени да Кошаре бране у Србији. То су наша туга, наш усуд и наша срамота. То не смемо дозволити и зато широм Србије, Црне Горе и Републике Српске говоримо о Кошарама да нам се не би поновиле. Албанци су се заклели да никада више неће српска нога крочити тамо, али не могу да се заклињу у нешто што није њихово и никада неће бити – рекао је он и замолио све да шире истину о Кошарама.

Ненад Милкић, аутор књиге "Зов карауле" Фото: Ђ. Јанковић
Ненад Милкић, аутор књиге „Зов карауле“ Фото: Ђ. Јанковић

Како време пролази, ствари почињу да се мењају набоље, а јунаци о којима је писао коначно су зашли из сенке, каже Милкић и додаје да је најмање промоција било у библиотекама и центрима за културу већ се о књизи говорило и у манастирима, криптама храмова, домовима војски.

– Моје књиге су посвеће погинулима и највећи мој страх био је како ће то доживети њихове породице. Мислим да нема куће ни гроба војника који је погинуо на Кошарама које нисам обишао и свуда су ме њихове породице дочекале пријатељски, због чега сам врло срећам – истиче он, а догодине на годишњицу напада на Кошаре требало би да објави „Бесмртни батаљон“, завршну књигу трилогије.

Ђ. Јанковић
Ђ. Јанковић

Младост остала на Проклетијама

Лозничанима се обратила и Синди Иванковић, кћерка капетана прве класе Крунослава који је рањен покушавајући да спасе Бранислава Негића из Бање Ковиљаче, војника чије тело до данас није нађено. Крунослав је, упркос тешкој рани, одбио да се повуче док сви његови војници не буду извучени, па је заувек остао на Кошарама. Она је рекла да су на Проклетијама остали „лепота и срца јуначка, младост која нас је научила најважнију лекцију – шта значи бити човек“.
– Сећање на хероје са Кошара живеће само ако их чувамо кроз овакве сусрете, ако о њима причамо и смештамо их у књиге које их штите од заборава. Ненадова књига и ови сусрети су најлепши, али и једини споменик херојима са Кошара, онима који су дали животе и онима који су преживели тај пакао – рекла је она.

Аутор: Ђ. Јанковић

Извор: Вести онлине

Везане вијести:

„Зов карауле“: Војнике са Кошара није поразио рат, њих је …

(КУРИР ТВ) С ЈУНАЦИМА С КОШАРА ОЧИ У ОЧИ: Албанци су …

Сјећање на подвиг бораца погинулих на Кошарама не смије …

Бања Лука, 27. септембар 2017.године | Јадовно 1941.




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top