Živojin Rakočević: Godine i život pojela „nezavisnost“

Ovogodišnja proslava nezavisnosti protiče u znaku ideje o podeli i odluke da se, za razliku od prethodnih obeležavanja, naglasi kosovska posebnost

Mladi čovek koji skače po krstu i ruši ga na vrhu visoke bele crkve, dok ispod njega kuljaju dim i vatra, slika je iz Podujeva koja je obišla svet i obeležila „novu realnost na Kosovu“. Sistemska represija, pa stihijsko nasilje 17. marta 2004. gubitak svih prava Srba, kao i mogućnost da se sve to okrene protiv stranaca naveli su najmoćnije zapadne zemlje da zaključe: „moramo im dati nezavisnost!“ Protivno svakoj logici mladić, jedan od hiljada njegovih sunarodnika koji su tada hitali na brdo iznad grada da spale i unište hram svetog Ilije, nagrađen je za svoje „herojsko delo“. Borna kola KFOR-a nemoćno su napuštala ovaj vidikovac, češki vojnici pronašli su ukradeno zvono, dar kralja Aleksandra, a oltar hrama provaljen i porušen zjapio je kao crna rupa iznad grada. Četiri godine kasnije, dakle, 2008. godine Kosovo je nelegalno, jednostrano odvojeno od države Srbije i proglašeno za jedinstven slučaj. Usput, svi su se „obavezali“ da razviju demokratske kapacitete i primene savršene evropske zakone i standarde, vrate proterane i imovinu, nađu nestale i suoče se sa svim zločinima.

Kako to danas, na desetogodišnjicu samoproglašenja, izgleda u Podujevu?

Dva sveštenika, Milorad Cvetković i Savo Šmigić – prvi zašao u godine, a drugi gotovo mladić –  u pratnji policije odlaze u hram i prolaze kroz grad. Od 1971. ovo je bila parohija oca Milorada: „gledao sam u crkvenim knjigama, pre ove godine i pre nemira 1968, da je bilo oko 400 krštenja u ovom kraju, i sve to u doba komunizma. Onda je Srba bivalo sve manje…“ Danas kod Donjeg Ljupča ne može da pronađe ni srpsko groblje na koje je mnogo puta odlazio. Isto je i sa parohijskim domom koji se nalazi u gradu ispod pruge. U njemu je sedam godina živeo. Pri dolasku ne uspeva da ga pronađe. Vrata hrama otvara stariji policajac Albanac. Iako je objekat obnovljen posle Pogroma iz njega biju hladnoća i vlaga, sa kupole je otpao malter, ostaci krova zgužvani stoje sa strane, u oltaru polomljena kadionica. Nema ni jedne jedine ikone, traga od neke freske, samo dva velika lustera pokidana i nakrivljena stoje unutar hrama, u jednom – među staklenim perlama – neka ptica je napravila gnezdo.

„Tako ćeš se i ti vratiti oče Milorade, moramo ti graditi novi dom“, kaže njegov mlađi kolega Savo Šmigić i kreće da uđe u porušeno gradsko groblje.  Čvrsto navlači svoju kamilavku, usukuje mantiju i uranja u drače, šikaru i trnje. Briše rukom lišće i nanose zemlje, sklanja sneg i pokušava da pročita imena na pločama. Izgovara ih glasno, kao da ih doziva i kao da pokušava da nadomesti praznike i zadušnice o kojima ovim ljudima već 20 godina niko ne dolazi. Više od pola sata, izgrebanim rukama i između polomljenih ploča sriče ovu čitulju. Stajemo kod grobnice Jovanovića, prazna je, unutra su ostaci smeća, nema posmrtnih ostataka. „Izgleda da tu spavaju beskućnici ili neke životinje“ kaže otac Savo. Na maloj čistini, gde je sve srušeno i gde nema rastinja zastaje i služi mali pomen. Prav kao sveća stoji na komadu slomljene ploče i ponavlja: „Vječnaja pamjat“. Od 40 naselja u kojima su nekad živeli podujevski Srbi samo u Medragovcu nije porušeno groblje. Ocu Miloradu godine ne daju da prođe kroz ovo groblje, a čini se i da bi ga tu mogle sresti neke uspomene:

„Ondašnji vladika, potonji naš patrijarh Pavle je voleo da nam dođe, a kad pozove telefonom i najavi se, ja kažem: preosvećeni mogli ste se javiti ranije da nešto spremimo.

– Ima popadija koru hleba, odgovarao je i dolazio“.

Jasno mu je da se, za sada, ovde ne može doći, a krivo mu je što tu kuću u kojoj je dočekivao patrijarha Pavla ne može da nađe. Na kraju prepoznao je krušku i bunar, a iza visoke limene ograde stoji nekadašnji sveštenički dom. Na terasi, do zida, na žici visi veš, neke igračke nabacane po uglovima. Čovek koji je to zauzeo živi svojim „mirnim“ životom.

Da li je ta kuća neka vrsta simbola, šta se stvarno dogodilo posle deset godina od samoproglašenja i da li je onaj mladić koji je porušio krst konačno zadovoljan i da li našao svoj mir?

Špetim Gaši iz Nevladine organizacije Savet za inkluzivno upravljanje govorio je na debati u Kosovskoj Mitrovici da nema velike razlike od 2008. do danas, što se tiče ekonomije. „Albanci su mislili da nezavisnost rešava sve probleme i imali su očekivanja i lažne nade, sada žive u realnosti i počinju da shvataju da država nije izgrađena od političkih izjava sa kauča: Srbija je loša, nema Zajednice (srpskih opština) i tako dalje… Važna je efektivna administracija, a to nemamo“, kaže Gaši i ironično dodaje „ima nekih ‘dobrih vesti’, sada u Prištini ima vode 24 sata, imamo dva auto-puta, ali nema kola na ovim auto-putevima. Važno je da ljudi žive u realnosti, vidimo da mnogi ljudi idu u inostranstvo, to je ‘dobra vest’, pre dve godine je otišlo sto hiljada, jer Kosovo je zapravo malo za dva miliona, dok nemamo Niš. Kad uzmemo Niš, oni mogu da se vrate, ali za sada ne.“

Fraza da na Kosovu i Metohiji nije ništa kao što izgleda, gotovo se, uvek potvrđuje. Formalno ovogodišnja proslava nezavisnosti protiče u znaku ideje o podeli i odluke da se, za razliku od prethodnih obeležavanja, naglasi kosovska posebnost. To znači da se u stranu sklone, gotovo uvek prisutne, zastave Republike Albanije. Paralelno s tim novim napadnim plavo-žutim dekorom i zastavom, koju je, pre deceniju Kosovu „predložila“ bivša američka ambasadorka Tina Kajdanov, govori se o podeli Kosova i Metohije. Suštinski intenzivno se traži rešenje o razmeni teritorija, na kojima bi opet mogli da se lepršaju jedino crni orlovi na crvenoj podlozi. Ta fatalna ideja, odavno jaka, u jednom delu srpskih elita, prima se i kod Albanca i može da nadomesti izgubljeni sadržaj i potrošene godine, a njihovi strani mentori, za sada zvanično, odbacuju ovu mogućnost. Što se Srba na Kosovu i Metohiji tiče, oni podelu vide kao najkraći put u nestanak.

„Svi znamo da se na Balkanu granice nikada ne dogovaraju, već se crtaju krvlju i milioni ljudi na prostoru bivše Jugoslavije i te kako znaju kako to izgleda. Posledice ekstremnih ideja koje se zasnivaju na etnički čistim teritorijama i te kako dobro poznaju i Srbi i Albanci“, upozorio je iguman Visokih Dečana arhimandrit Sava Janjić.

Mir je daleko od svih, izgubljene godine pojela je nezavisnost i nepravda.

(Politika 17. 2. 2018)

Izvor: Stanje stvari

Vezane vijesti:

Albanac otkrio ko stoji iza pogroma Srba na Kosovu 17. marta …

Godišnjica pogroma na KiM: Dan kada su ubili oca i sina …

Film o rušenju srpskih crkava na Kosmetu (video)