Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Живојин Ракочевић: Године и живот појела „независност“

Датум објаве: понедељак, фебруар 19, 2018
Величина слова: A- A+

Овогодишња прослава независности протиче у знаку идеје о подели и одлуке да се, за разлику од претходних обележавања, нагласи косовска посебност

Живојин Ракочевић
Живојин Ракочевић

Млади човек који скаче по крсту и руши га на врху високе беле цркве, док испод њега куљају дим и ватра, слика је из Подујева која је обишла свет и обележила „нову реалност на Косову“. Системска репресија, па стихијско насиље 17. марта 2004. губитак свих права Срба, као и могућност да се све то окрене против странаца навели су најмоћније западне земље да закључе: „морамо им дати независност!“ Противно свакој логици младић, један од хиљада његових сународника који су тада хитали на брдо изнад града да спале и униште храм светог Илије, награђен је за своје „херојско дело“. Борна кола КФОР-а немоћно су напуштала овај видиковац, чешки војници пронашли су украдено звоно, дар краља Александра, а олтар храма проваљен и порушен зјапио је као црна рупа изнад града. Четири године касније, дакле, 2008. године Косово је нелегално, једнострано одвојено од државе Србије и проглашено за јединствен случај. Успут, сви су се „обавезали“ да развију демократске капацитете и примене савршене европске законе и стандарде, врате протеране и имовину, нађу нестале и суоче се са свим злочинима.

Како то данас, на десетогодишњицу самопроглашења, изгледа у Подујеву?

Два свештеника, Милорад Цветковић и Саво Шмигић – први зашао у године, а други готово младић –  у пратњи полиције одлазе у храм и пролазе кроз град. Од 1971. ово је била парохија оца Милорада: „гледао сам у црквеним књигама, пре ове године и пре немира 1968, да је било око 400 крштења у овом крају, и све то у доба комунизма. Онда је Срба бивало све мање…“ Данас код Доњег Љупча не може да пронађе ни српско гробље на које је много пута одлазио. Исто је и са парохијским домом који се налази у граду испод пруге. У њему је седам година живео. При доласку не успева да га пронађе. Врата храма отвара старији полицајац Албанац. Иако је објекат обновљен после Погрома из њега бију хладноћа и влага, са куполе је отпао малтер, остаци крова згужвани стоје са стране, у олтару поломљена кадионица. Нема ни једне једине иконе, трага од неке фреске, само два велика лустера покидана и накривљена стоје унутар храма, у једном – међу стакленим перлама – нека птица је направила гнездо.

„Тако ћеш се и ти вратити оче Милораде, морамо ти градити нови дом“, каже његов млађи колега Саво Шмигић и креће да уђе у порушено градско гробље.  Чврсто навлачи своју камилавку, усукује мантију и урања у драче, шикару и трње. Брише руком лишће и наносе земље, склања снег и покушава да прочита имена на плочама. Изговара их гласно, као да их дозива и као да покушава да надомести празнике и задушнице о којима овим људима већ 20 година нико не долази. Више од пола сата, изгребаним рукама и између поломљених плоча сриче ову читуљу. Стајемо код гробнице Јовановића, празна је, унутра су остаци смећа, нема посмртних остатака. „Изгледа да ту спавају бескућници или неке животиње“ каже отац Саво. На малој чистини, где је све срушено и где нема растиња застаје и служи мали помен. Прав као свећа стоји на комаду сломљене плоче и понавља: „Вјечнаја памјат“. Од 40 насеља у којима су некад живели подујевски Срби само у Медраговцу није порушено гробље. Оцу Милораду године не дају да прође кроз ово гробље, а чини се и да би га ту могле срести неке успомене:

„Ондашњи владика, потоњи наш патријарх Павле је волео да нам дође, а кад позове телефоном и најави се, ја кажем: преосвећени могли сте се јавити раније да нешто спремимо.

– Има попадија кору хлеба, одговарао је и долазио“.

Јасно му је да се, за сада, овде не може доћи, а криво му је што ту кућу у којој је дочекивао патријарха Павла не може да нађе. На крају препознао је крушку и бунар, а иза високе лимене ограде стоји некадашњи свештенички дом. На тераси, до зида, на жици виси веш, неке играчке набацане по угловима. Човек који је то заузео живи својим „мирним“ животом.

Да ли је та кућа нека врста симбола, шта се стварно догодило после десет година од самопроглашења и да ли је онај младић који је порушио крст коначно задовољан и да ли нашао свој мир?

Шпетим Гаши из Невладине организације Савет за инклузивно управљање говорио је на дебати у Косовској Митровици да нема велике разлике од 2008. до данас, што се тиче економије. „Албанци су мислили да независност решава све проблеме и имали су очекивања и лажне наде, сада живе у реалности и почињу да схватају да држава није изграђена од политичких изјава са кауча: Србија је лоша, нема Заједнице (српских општина) и тако даље… Важна је ефективна администрација, а то немамо“, каже Гаши и иронично додаје „има неких ‘добрих вести’, сада у Приштини има воде 24 сата, имамо два ауто-пута, али нема кола на овим ауто-путевима. Важно је да људи живе у реалности, видимо да многи људи иду у иностранство, то је ‘добра вест’, пре две године је отишло сто хиљада, јер Косово је заправо мало за два милиона, док немамо Ниш. Кад узмемо Ниш, они могу да се врате, али за сада не.“

Фраза да на Косову и Метохији није ништа као што изгледа, готово се, увек потврђује. Формално овогодишња прослава независности протиче у знаку идеје о подели и одлуке да се, за разлику од претходних обележавања, нагласи косовска посебност. То значи да се у страну склоне, готово увек присутне, заставе Републике Албаније. Паралелно с тим новим нападним плаво-жутим декором и заставом, коју је, пре деценију Косову „предложила“ бивша америчка амбасадорка Тина Кајданов, говори се о подели Косова и Метохије. Суштински интензивно се тражи решење о размени територија, на којима би опет могли да се лепршају једино црни орлови на црвеној подлози. Та фатална идеја, одавно јака, у једном делу српских елита, прима се и код Албанца и може да надомести изгубљени садржај и потрошене године, а њихови страни ментори, за сада званично, одбацују ову могућност. Што се Срба на Косову и Метохији тиче, они поделу виде као најкраћи пут у нестанак.

„Сви знамо да се на Балкану границе никада не договарају, већ се цртају крвљу и милиони људи на простору бивше Југославије и те како знају како то изгледа. Последице екстремних идеја које се заснивају на етнички чистим територијама и те како добро познају и Срби и Албанци“, упозорио је игуман Високих Дечана архимандрит Сава Јањић.

Мир је далеко од свих, изгубљене године појела је независност и неправда.

(Политика 17. 2. 2018)

Извор: Стање ствари

Везане вијести:

Албанац открио ко стоји иза погрома Срба на Косову 17. марта …

Годишњица погрома на КиМ: Дан када су убили оца и сина …

Филм о рушењу српских цркава на Космету (видео)




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top