Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Зенге су свуда

Датум објаве: петак, јун 4, 2010
Величина слова: A- A+

Освануо је лијеп, сунчан дан, већ од јутра топао. Отишао сам да купим договорене ситнице. На срећу, одлучио сам да новине (Политику) не купујем. Кад враг не спава, онда се свакакве ствари догађају. Идем ја преко у хотел. Као да ме враг зове, а није ми јасно зашто! Идем према шанку, наручио сам ђус. Ту је конобар онај Србин коме презиме не знам. На екрану Туђман нешто нужди, а у оном салонском дијелу по столицама и столовима растрвиле се зенге. По поду опасачи, муниција, аутоматске пушке… Спавају. Без икакве потребе и користи, питам конобара колико их има. Он лијепо одговори: „Негдје око педесет“. Оволико их има још и горе у собама. Један се враћа, доље из тоалета и прође мимо мене. Поздравим конобара, изађем ван и навратим у месницу код Душана. Клима главом кад сам му рекао да сам био у хотелу. „Ја не идем никуда из меснице. Не идем ни на пиће. Са посла право кући. Нису они, чика Милане, бадава дошли. Само је питање ’оће ли навалити овдје на нас или најприје на оне у Ператовици. Неће дуго мировати“, рече. Кажем му да идем у Кусоње. Журим кући.

Милена је већ извезла своја кола из гараже и увезла моја. Она иде својим колима, тако је некако анонимније. Пред хотелом видимо неколико униформираних људи и готово исто толико цивила. На крижању у Великим Зденцима група зенговаца. Двојица уперише пушке, а један даје знак да станемо крај споменика. „Реци им да идемо у Дарувар, не даље“, рекох Милени у задњи час. Поздравише са „добар дан“ и питају куда идемо. „У Дарувар“, рекосмо. Прегледаше возачке документе, мене ништа не питају и ми наставимо несметану вожњу до Босе. Прихвата да се не задржавамо, идемо одмах. Парастос обично почиње у једанаест сати. Увјети за вожњу су добри, на цести само по које возило, чешће бицикл.

У дворишту и кући чика Пере Судара, Босиног оца, још су сви његови гости на окупу. Ту је и друга кћи чика Пере, од друге жене. Она живи у Бањалуци. Видим неколико познатих људи. Не знам свима имена. Испоздрављасмо се, нуде да сједнемо, али се сви ипак сложисмо да кренемо према цркви. Идемо уским путем, улицом која је пуна народа. Сви иду у истом правцу. Цинтор је већ пун, а пуно свијета стоји са наше супротне стране на цести, па ми идемо све до њих да ови иза нас буду ближе. На брини између цркве и живице уз пут, види се и некаква бина, ограђена даскама. Стали смо управо крај једног од забетонираних бунара у којима су српске жртве из покоља 1942. године. Пред трибином је свештеник и неколико људи. Он покушава да се попне на бину, помаже му и некакав жућо, али без успјеха. Онда кренуше уз брину према цркви, па се некако сви узвлендраше. Нетко најави да ће говорити предсједник СДС-а Западне Славоније Вељко Џакула, па се између њих издвоји онај жућо. Покушавао је бити сугестиван, махао је рукама и повремено повисивао тон, а резултат је био као малоприје код влендрања на бину. То су ми били први дојмови о српском политичару који, како га раније а и данас испредстављаше, стоји на челу и води свеукупни покушај отпора Срба у Западној Славонији. По оној народној – први штенци се у воду бацају, па то могу и ја учинити. Међутим, морам рећи, боље штенади из тога брлога није ни касније било! Завршио се парастос, обишли смо и друге бунаре и, под жалосним дојмовима наше крваве прошлости, упутили се према кући нашег домаћина.

Међу свијетом има и униформираних, у сивомаслинастој боји. У сусрет нам иде Милан у униформи са потпуковничким ознакама. Изгрлимо се. Он крене са нама. Покушавам да га издвојим, да слободно разговарамо. Није задовољан редом и дисциплином на српској страни. Сви све знају, сви су у праву. Самозвани вође, командири и руководиоци сматрају официре непотребнима, незналицама, недовољно храбрима… Све води на закључак и бојазан да Хрвати праве војску, а ми разграђујемо ово што имамо. Говорим му о Грубишном и доласку зенги, питам шта да радим. „Боље је да се макнеш некуд на сигурно – или међу нас или ван Хрватске. Не вјерујем да се ово може завршити миром. Они нападају и ЈНА, а они се чак и не бране, камоли да заводе ред. Пета армија је блокирана, ставили јој Словенца за команданта, а Седма, Бањалучки корпус, држи се своје зоне одговорности, а ни тамо ништа корисно не чини“, говори он.

Тако стигосмо у двориште гдје су већ столови постављени. Половина је већ заузета. Перемо руке код бунара и сједамо за стол. Трпеза свечарска и обилна. Чика Перо нам кратко наздрави – да буде здравља и мира, да се зло не понови. Углавном се воде приче о актуалним догађањима и причањима, како их тко и гдје доживљава. Један од познаника рече да је јучер у Пакрацу проглашена САО Западна Славонија као дио Републике Српске Крајине. Нетко рече да је то добро, јер се оснива власт. Друштво се помало разилази, а неки остадосмо сједити.

Мало више пажње посветио сам Милици, Босиној сестри. Код њих у Босни исто куха, али нема оволико страха као овдје. Бањалука је у српској средини, а у граду је исто већина Срба. Она доста чита и опћенито прати догађаје и у Хрватској. Рекла ми је неке податке и упутила на њихове изворе. Боса предложи да опет мало одемо до цркве, да прошетамо. Милан се поздравља са тастом, на комад ће са нама па мора назад на Вучјак. Боса га замоли да наврати и сутра, а она ће нас двоје наговорити да спавамо у Дарувару па ћемо, планира, опет бити овдје заједно. „Тако и направите. Боље остани овдје који дан. Не жури се тамо“, рече он умјесто поздрава. Жене су још понешто урадиле у кухињи и нас троје кренемо за Дарувар. Опет на вијестима свашта и ништа добро – четници, четнички терористи, србочетници, балван-револуција, пролијевају хрватску крв, српски снајперисти пуцају и по хрватским цивилима, а на цестама врше разбојништва над Хрватима…

Узнемиравајуће вијести добива Боса од зета и кћери са Кордуна. Милан се интересира телефоном да ли смо сретно стигли и има ли шта новог. Боса му преноси вијести о Кордуну. Поручује да има новости за мене и да се сутра свакако морамо видјети. Милена резонира да је ипак сигурније у Загребу него у овим мањим мјестима. „Само у случају ако сам спреман скакати са десетог ката или погинути на прагу свога стана. Па знаш ли да су и 1971. имали спискове и наоружане терористе прерушене у поштаре? Покушајмо те лоше и добре стране за поједина мјеста у Хрватској оставити за сутра. Милан сигурно има шири увид у опћу ситуацију и о појединим локацијама. Сигурно се сада и више интересирао“, рекох.

Сједили смо дуго. Послије лагане вечере, пили смо добро домаће вино. Подигнем у једном моменту глас и обзнаним да је у свим тим догађањима највредније то што имам доброг шофера и да си могу дозволити коју чашицу више. То је био једини, али ипак само полупрећутно попраћен, хумор вечери. Договорили смо да рано не устајемо. Изгледа да у неким приликама и двије жене могу направити доручак, боље него само једна. Наздравио сам им уз другу ракијицу. Милан је дошао у Кусоње негдје око један послије подне. Боса је усула резанце у јуху, свега осталог за ручак је било у изобиљу од јучер. Милица је отпутовала за Бањалуку и малоприје се јавила да је сретно стигла. За ручком су била још два рођака породице Судар. „Да не будеш знатижељан, одмах ћу ти рећи вијести“, каже Милан.

 

< Њима је све дозвољено                                         Садржај                                     Срби Билогоре контролирају цесте >

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top