Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Постоје четири различите групације навијача хрватске репрезантације међу Србима. Њихов заједнички именитељ је титоизам
Италијански генерал Алесандро Лузано за време Другог светског рата пише потресно писмо Дучеу у коме се згражава над зверским мучењима и свирепим убиствима 120 српске деце и њихове учитељице Стане Арнаут у селу Пребиловци, од стране усташа. У писму каже да су све девојчице силоване (најстарија је имала 12 година!), а деца клана помоћу соли да би муке трајале што дуже; да је затекао разбацане деције органе који су вађени ”на живо”, разапета и покачена црева по учионици, као и да је благослов за овај безумни чин својим присуством дао католички свештеник.
Неки историчари оспоравају аутентичност овог писма, као и саму локацију злочина, али су сви сложни у следећем: овај – здравом разуму несхватљиви – злочин се догодио, починили су га Хрвати уз подршку Католичке цркве и, на нашу дубоку несрећу, то није било усамљено помрачење хрватског ума. То је била идеологија злочина коју је НДХ систематски спроводила несметано током читавог рата: логори смрти, свирепа мучења, убиства камом и маљем, јаме препуне унакажених лешева. Историчари су редом сложни у чињеници да је једино и само НДХ имала логоре за децу (Јастребарско), да је уморила неколико стотина хиљада људи (далеко највише Срба) и да су се над већином усташких зверстава згражавали хрвтаски политички савезници у редовима немачких и италијанских официра, попут Генерала Лузана.
ТИТОИЗАМ КАО КОРЕН СРПСКЕ ХРВАТОФИЛИЈЕ
Да ли су они који су јавно навијали за Хрватску на недавном Мундијалу морали да знају ове истине, пошто током титоистичког школовања нису учили о њима?! Ако нису знали, да ли су бар могли да прошетају својим градом и да виде само неке од оних 250.000 Срба који су протерани преко ноћи у Бљеску и Олуји и којима је одузета сва имовина?! Можда би исто питање могли да поставимо свим оним тобожњим естетама у нашим редовима који годинама летују у Хрватској ”јер је тамо прелепо море и екстра обала”?!
Прошло је месец дана откако је завршено Светско првенство у фудбалу, довољно времена да се „хладне главе” анализирају разлози због којих је малобројна, али у домаћим медијима врло утицајна групација, отворено стала иза „ватрених” и тако запалила нашу јавност. На самом почетку ваља подвући да разлози јавне подршке хрватској фудбалској репрезентацији нису једнообразни, као и да постоји више категорија те подршке. Виша сила је тако уредила да јавне личности које су подржале Хрвате постану на неки начин и егземплари тих групација, које можемо условно и уз груба поједностављења поделити у четири категорије: политичка, културолошка, спортска и приватна.
Одмах треба децидирано нагласити да је заједничка потка свих категорија – њихово базично ткиво и њихова темељна плоча – свеприсутни титоизам у његовом најширем знацењу. То су махом оне генерације које су одрасле не партизанским митовима популарне културе: стрипови о Мирку и Славку, партизански вестерни попут Валтера или попут Прлета и Тихог, слетови и штафете за Брозов рођендан, боравци у одмаралиштима синдиката на „нашем мору” и ветропирасти стихови Ђорђа Балашевића што се певају уз „логорску ватру”. Али на српску несрећу, те генерације су стасавале и уз канцерогену филмску естетику Вељка Булајића, која је код многих из тих хибридних генерација трајно усадила неуко уверење о једнакости зла између усташа и четника, неку врсту сатанске равнотеже којом се аболирала хрватска апокалиптичка кривица и учитавала тобожња српска кривица, за коју су постојали тек малобројни историјски извори.
Зато су утеривачи српске кривице у мирнодопским условима само настављачи пројекта у којем су на екстремном крилу стајале усташе, а на супротном југословенски партизани. Они исти небески грешници које је рађала под иконом српска мајка и који су носили српска презимена, а који су се због петокраке одрекли свега свога. Титоизам као стање духа је породио неисторијског човека у Србији, модерног хедонисту неспремног да истражује и да носи свој крст који му је судбина обесила на повесну вертикалу. Титоисти у наше време не желе да спознају историјску истину која је данас свима доступна, немају храбрости да отворе очи и признају очигледно. Уместо тога радије бирају да и даље широм затворених очију гледају филмове Вељка Булајића и верују у партизанске бајке које су им учитане у детињству. То није генерација поседнутих и задртих људи који би стрељали због „братства и јединства” као њихови идеолошки преци; на позорницу историје ступили су саможиви и неуки људи који беже од великих и тешких тема у нагонском заносу да напуне задњицу.
ПОЛИТИЧКИ АСПЕКТ
Политичка категорија подршке Хрватима на Мундијалу: репрезенти таквог става су Борис Тадић, Чеда Јовановић, али и Милојко Пантић, и одмах ваља нагласити да политички разлози код њих нису једини и искључиви, већ преовлађујући. Као и код свих психолошких категорија постоји кумулативно садејство више фактора. Код ових хомо-политикуса најближи фактор уз политички би био културолошки, због њихове професионалне потребе за јавним простором. Одликује их слепа вера у модернизам, култ савременог света и поглед на прогрес као на идеологију. Борис Тадић је на друштвеним мрежама ображлозио свој став управо на такав начин, користећи идеолошке фразе и еуфемизме на вешт политички начин.
Али он је још као председник Србије јавно пропагирао туризам у Хрватској, великодушно поклањао Хрватима великог српског књижевника Иву Андрића (који је свој српски идентитет потврђивао на ћирлици у опасним комунистичким временима) као да је заједнички писац и водио је политику регионалног неојугословенства (а свако ново југословенство је утемељено на “српској кривици”!) да се тако препоручи западњацима. Има ли ишта логичније након свега него да јавно обелодани да навија за хрватску репрезентацију?! Од Чеде се исто очекивало, никога није изненадило на којој страни се налази његово срце.
Став који је изрекао Чедин политички саборац Милојко Пантић је колоритнији и отворенији. По природи ствари, Милојко није професионални политичар, па зато у његовом исказу има много више искрености него политичке потребе да се вешто пласира порука. Иако је касније демантовао да је рекао баш то што му приписују и поручио да су његове речи истргнуте из контекста, Милојко је рекао буквално оно што Тадић и Јовановић мисле, а не смеју да кажу. Милојко је био портпарол „другосрбијанаца” кад је уочи утакмице Хрватске и Русије изјавио да “ће грађанска Србија навијати за Хрватску, а клерофашистичка за Русију”. Овај храбри исказ обилује неистином, која се скоро граничи са глупошћу. Ако данас у Европи постоји клерофашистичка држава, онда је то сигурно Хрватска; ако негде црква утиче на свакодневни живот, онда је то, поред Пољске, свакако у Хрватској; ако се негде велича нацистичка идеологија онда је то, опет, најснажније у Хрватској!
Са друге стране, мало је држава и народа на планети где је утицај велике уметности преко грађанске свести утиснут у национални идентитет као што је у Русији. Не постоји руски човек без Толстоја, Пушкина и Достојевског. За време најтежих дана опсаде и глади Руси су се у Санкт Петербургу (тадашњи Лењинград) бранили јавним преносом филхармоније преко звучника; по светским статистикама Руси су, уз Енглезе, народ који највише чита књиге; и тако даље, и тако даље. Милојко не може ни у траговима код Хрвата да пронађе узвишене домете грађанске уметности какве имају Руси. Па како ће онда клерофашистичка Србија навијати за Русију, а грађанска за Хрватску?! Можда би Милојко и његови други јавни истомишљеници требало да размисле о болној истини да у њиховом „другосрбијанском” табору није мали број оних који би да данас игра Србија против Хрватске – навијали за Хрватску!
КУЛТУРНИ АСПЕКТ
Културолошка категорија подршке Хрватима на Мундијалу: репрезенти овог осећаја би, поред многих из београдског уметничко-естрадног ешелона, могли да буду Сергеј Трифуновић и Иван Ивановић; први као врсни глумац и представник те феле у ширем смислу, а други као веома популарни водитељ и предводник новокомпонованог таласа ТВ-естраде. Обојица су преко деценију-две свеприсутни на малим екранима, па је њихова гласна подршка Хрватима изазвала бурније реакције у јавности од неких њихових колега, као и истомишљеника по овом питању. Када је реч о јавним личностима из ових бранши из којих долазе Трифуновић и Ивановић ваља одмах напоменути да је њихов посао – самим тим и голи опстанак – уско повезан са популарношћу у читавом региону, а не само унутар граница матичне државе.
Врло често особе из ових бранши, првенствено глумци, зарад егзистенције прихватају улоге у серијама и филмовима из региона, у којима се фалсификује српска историја и тако поново убацује вирус „српске кривице”. Можда би добар пример била серија РТЦГ „Божићни устанак” која подмукло и заобилазно говори да је српска војска окупаторска у ЦГ, а у којој играју веома популарни српски глумци Марко Николић, Војин Ћетковић и Наташа Нинковић. Иако је материјални моменат веома битан, далеко од тога да је једини и преовладјујући када је реч о избору неких од ових уметника одраслих у „меком комунизму” да се навија за хрватску репрезентацију на Мундијалу. Та читава плејада и даље се са сетом сећа „златних осамдесетих”, делимично и зато што су тада били млади, а човеково сећање на младост увек је сетно. Зато и даље верују у представу да је најбољи живот у Србији био до Осме седнице.
Али поред голог интереса, као и неотитоистичког осећаја (о чему смо већ говорили) постоји још једна – вероватно најснажнија – компонента на којој се темеље њихове емотивне реакције када испољавају љубав према „ватренима”. Реч је некој врсти провинцијалног, односно периферног комплекса, који је прожео читаво њихово унутрашње биће (овде реч провинцијално није идентична са значењем термина „провинцијско”, а реч периферно не одговара значењу речи „периферијско”; дакле, нема географске или урбанистичке комоненте, већ искључиво психолошке). Реч је о особама које су биле само статисти, а не протагонисти онога што називамо градским, шмекерским стилом живота. Могле су постати веома успешне и славне, али би на семафору који је видљив на градском стадиону њихово име трајно било исписано на клупи за резервне играче. Са осећајем вечите ускраћености, неприпадања и без унутрашње равнотеже, расли су уз наглашену потребу да пошто-пото буду у средишту збивања, уз страх да нешто не пропусте, уз кошмар да их не сматрају сељацима. Само су тако могли да одаберу као узор једну културу далеко сиромашнију од српске, као грозничави покушај да се упадне у мистероизни воз који јури на Запад, равно преко Хрватске!
Одмах да рашчистимо: што се тиче вишедеценијског односа Београђана и Хрвата (посебно Дубровчана, Сплићана и Загребчана), а нарочито када су сви живели у истој држави, ствари су прилично јасне. Београђани су били апсолутни узор у сваком погледу. Дух тадашње престонице велике Југославије је завладао читавом државом, београдски шмекери су били најомиљенији гости где год да се појаве. Имао сам прилике много пута као младић да сопственим очима гледам како се у Дубровнику, Опатији или у Поречу мештани и Загребчани тискају само да би по кафићима седели за столом са шмекерима из Београда. Београд је једноставно био и остао културна локомотива читавог региона, коју је остатак само пратио. У генарацијама Душка Радовића, Михиза, Матије Бећковића, Тиркета, Прелета, Моке Славнића, Гаге Николића или Гишке (без обзира чиме се бавили у животу), хрватска култура, у ширем смислу тог појма, била је слабо уочљива. Променом светског вредносног система, који је нужно превредновао и наш простор, дошло је до инверзије наше унутрашње културе са свим њеним носиоцима, скоро попут оне након партизанске револуције. Тако су се као трендсетери и лажни пророци ниоткуда појавили ови велики навијачи хрватске репрезентације којима је некритички и недобронамерно уручен медијски простор, док су прави владари београдског духа остали по страни, као и 1945 године. Зато је културолошка компонента подршке Хрватима у основи јак комплекс према културној инфериорности у сопственој средини, који се компензовао према суседима. Све у неславној нади ових кроатоцентричних фудбалских фанова да се тако прикључују врлом новом свету.
СПОРТСКИ АСПЕКТ
Спортска категорија подршке Хрватима на Мундијалу: репрезенти овог тумачења би били Светозар Цветковић, који је такво тумачење јавно заступао бранећи своју приврженост Хрватима једино и само спортским мотивима, као и Урош Ђурић, који – руку на срце – није дао дословце такво тумачење, али оно проистиче из духа његовог интервјуа у Времену. Основне тезе овог тумачења су да је спорт нешто друго и изван политике, да је лепота игре изнад људске мржње, неспоразума и историје; односно да је лепота фудбалске игре вредност „сама по себи”. Тако је по тумачењима наречених носилаца ове логике игра хрватске репрезентације представљала фудбалску симфонију која је надјачала сву буку животног искуства, историје или знања.
Био би занимљив њихов одговор на питање да ли то значи и да би у сличним околностима израелска (јеврејска) елита требало да навија за Немачку или јерменска за Турску?! Или шта би одговорили на следеће питање: ако вам је основни порив за избор екипе за коју навијате искључиво и једино спортске природе, зашто онда нисте јавно обзнанили да, рецимо, увек навијате за Немачку против свих европских репрезентација (укључујући и против наше репрезентације!), јер она једина увек игра офанзивно по сваку цену и за гол више?! Или ће бити нешто посве друго: да ипак, када је реч о избору за кога ћете навијати, поред спортског има и нечег „људског, одвећ људског”?
Зато суви избор навијања само на основу спортског практично не постоји, јер није у природи човека. Можда једино када играју две екипе према којима немате никакав емотивни однос, односно када сте на „психолошкој нули”, али тада не навијате. Јавно опредељење да за некога навијате због лепоте игре коју ствара, у овом случају подршка Хрватима, представља лукави покушај пласмана једне друге идеје у јавности. „Рекао сам да навијам за Хрвате, јер ће ехо те поруке доспети тамо где треба (у моју опипљиву корист), а у домаћој јавности се вадим на чисто спортске мотиве, и још плус успевам да подвучем како сам узвишен. Јер ја сам ипак изнад тих балканских и политичких предрасуда, не гацам у муљу по коме се даве масе. Јасно је да је овакав став најљигавији и најнеискренији. За претходне категорије подршке Хрватима је требало имати више храбрости и мање памети, а за ову јак стомак који може такав бућкуриш да свари!
ПРИВАТНИ АСПЕКТ
Приватна категорија подршке Хрватима на Мундијалу: односи се на личне (персоналне) разлоге и природне интересе који их прате, а репрезент оваквог става био би Новак Ђоковић. Незахвално је и веома ризично написати било шта о Новаку а да му притом не захваљујете за све што је урадио за самопоуздање нашег народа, као и да му не одајете признање за радост и славу коју нам је подарио. Дошао је у тешка времена као божји дар и постао више од самог себе, нека врста српског симбола. Замислите како је тек тешко рећи неку критичну опаску на Новаков рачун. Али пошто је његова подршка хрватској репрезентацији на светском првенству у Русији изазвала највећи шок у нашој јавности, нарочито ако се нагласи да је навијао за Хрватску а против Русије, било би непоштено прескочити је у овој анализи. На почетку треба изричито нагласити да је позиција Новака Ђоковића укикатна, посве јединствена и да је немогуће сагледати је у целости на основу личног искуства посматрача или било ког сродног искуства.
Многи кажу да је вероватно највећи разлог његове подршке Хрватима на Мундијалу то што му мајка потиче из хрватске породице. Са одсуством и најмање намере да истражујемо да ли је то тачно (јер је у Србији традиција верске и националне нетолеранције далеко најслабија у региону), а да пођемо од претпоставке да је јесте, онда можемо само да подвучемо да је то похвално. Нема дилеме: син треба да поштује народ или државу одакле му потиче мајка, а мајка треба да код сина усади то поштовање. Новак као личност – у том случају не постоји противречност у његовој подршци Хрватима у фудбалу. Али Новак као симбол – е ту је терен много клизавији. Отуд и тако бурна реакција у српском народу после његове подршке Хрватима. Можда би та реакција била за октаву нижа, или бар мање видљива, да Новак није навијао против Руса.
Али Новак живи на Западу, практично у његовом финансијском срцу, сав новац и сва признања су му тамо. Он је – хтео то или не, слагао се са тим или не – материјални део тога материјалног спектакла: сувише је успешан и сувише утицајан да би му дозволили да опет буде слободан. Новак је негде интуитивно свестан тих окова које осећа и када му читава англосаксонска арена звижди када сервира, и када види да га воле свуда само не на Западу: нарочито у Јужној Америци, Кини или Русији. И то је све мање Новак као личност, а све више Новак као пројекат! А сваки пројекат који нам долази са Запада нужно мирише на југословенство. Да ли је Новак спреман да после тениске каријере трајно оде у пензију или га спремају да, након прекида спортске каријере, замљане и травнате подлоге замени неким новим, нетениским подлогама?! У овом другом случају ће, као и случају његове подршке “ватренима”, Новак као Пројекат бити све више у сукобу са Новаком као Симболом. Оно што преостане од Новака као Личности мораће да се бори са тим дубоким, унутрашњим расцепом.
Када је видео какву је реакцију у Србији изазвала његова подршка хрватској фудбалској репрезентацији, Новак је брзо срочио одговор у Телеграфу. Са пуно алтруизма, рекао је, укратко: спорт прича „универзални језик”, превазилази разлике међу људима, спортисти су блиско упућени једни на друге, фудбалско првенство има прилику да постави нове стандарде у понашању како на терену, трибинама, око стадиона, тако и у јавности, у медијима, и свуда другде. То је некако прошло, ствари су легле, није било нових реакција (ако изузмемо реакцију посланика Владимира Ђукановића, о чему ћемо више рећи у наставку текста), највише због огромног поштовања које Новак има у нашем народу. Али не пада снег – како каже наша народна пословица – да покрије брег, већ да звери оставе трагове! Хрвати су постигли изузетан успех пласманом у финале Мундијала и кренули, како доликује, кући да прославе. А тамо?
ПРОСЛАВА КАО СУШТИНА, А НЕ ФОРМА
Још нису поштено ни стигли у Хрватску, а већ смо, по ко зна који пут, видели с ким имамо посла! Униформисан захтев свих хрватских фудбалера, функционера и политичара да на славље позову једино и само Томпсона и да му еуфорично допусте да им украде прославу више него јасно потврђује неколико чињеница. Прво, Хрватска на Мундијалу није играла против низа репрезентација попут Русије, Аргентине или Енглеске, већ искључиво против Србије! Тих пар дана еуфоричне прославе били су обојени хрватском србофобијом и нескривеним шовинизмом. Марко Перковић Томпсон је близак у својим песмама идеологији усташтва, као и у покличима које је узвикивао са платформе отвореног аутобуса пре певања песама. Сви фудбалери су га здушно подржали у томе, можда највише несрећни Лука Модрић. Питање за Новака Ђоковића које изискује његов јавни одговор је да ли су том приликом хрватски фудбалери (од којих су неки његови лични пријатељи) “причали универзални језик, превазилазили разлике међу људима и постављали нове стандарде”?! Како би Новак објаснио дијаметралну супротност између његовог понашања када је подржао Луку уз тешку неверицу велике већине Срба, и Лукиног понашања када је са микрофоном у руци уз еуфоричну подршку велике већине Хрвата певао песме које величају погроме над Србима?! Није на одмет да још једном подсетимо да су се обојица као деца много мучили у животу и да су из мешовитих српско-хрватских бракова, са том разликом што Новак такву чињеницу не крије (већ смо напоменули да је то апсолутно исправан став!), а Лука је крије, као Немци који су за време Хитлера открили да имају јеврејске крви.
Друго, природна прослава успеха на светском првенству у фудбалу није трајала дан-два, већ се продужила на две-три седмице као саставни колорит прославе Бљеска и Олује. То само потврђује да је реч о државном пројекту у коме су учествовали и учествују практично сви актери на Мундијалу и око њега. Шта сада кажу велики заљубљеници у лепоту игре коју су креирали Хрвати на светском првенству и на тезу да је спорт одвојен од политике?! Да ли Светозар Цветковић мисли да су те две-три седмице прославе у Хрватској раздвојиле политику од фудбала или супротно, да је фудбал брутално био уткан у политику?!
Треће, прослава након успеха на Мундијалу није никакав еуфорични инцидент, већ верно репрезентује саму суштину хрватског националног бића, односно осећаје огромне већине Хрвата. Тако се враћамо на сам почетак овог текста и Генерала Лузана, враћамо се на Јасеновац и Јастребарско. Враћамо се и на 250.000 протераних и обесправљених Срба у Бљеску и Олуји, што представља највеће етничко чишћење у Европи после Другог светског рата. Враћамо се и на живе муке у којима је уморен један од највећих српских сликара Сава Шумановић, тај мирни и повучени загребачки ђак, о чему несумњиво учени Урош Ђурић сигурно много зна. Можемо, на нашу голему несрећу, да се вратимо на свако од безброј стратишта нашег народа у нади да ће онај део јавних личности који се дичио подршком Хрватима најзад схватити саму суштину ствари. Можда ће им то сазнање постати болно, али Хрвати својом прославом нису изненадили никога нормалног и базично образованог. Они су управо то што јесу и они су тако прослављали баш зато што то јесу, ноторна истина коју није разумео Сергеј Трифуновић када је касније преко друштвених мрежа покушао да оспори саму форму хрватске прославе, а не схватајући њену мрачну суштину!
И четврто, ризикујући да будем погрешно схваћен, Хрвати су ипак индијанци (на овом месту морам јасно и гласно да нагласим да реч “индијанци” пишем малим словом јер је употребљавам као придев, никако као именицу због пијетета према овом историјском и крајње несрећном народу!)! Можда бих могао да употребим други термин који је изворно стигао из Босне, да су Хрвати папани, или рецимо општејугословенску одредницу да су сељаци. Јер само такви могу да позову Томпсона на прославу! Сам Томпсон је индијанац, он је треш и код писмених Хрвата. Вероватно да би се и Милојко Пантић сложио са мном да Томпсон није баш најрепрезентативнији представник „грађанске поулације” за коју је навијала његова Србија, а „клерофашисте” за које је навијала она супротна Србија, Милојко би, да је Русија победила и ушла у финале, могао да потражи на прослави у делу Глинке, Рахмањинова или Чајковског. Оптимисти су очекивали да у Загребу на прослави виде можда Оливера Драгојевића (и овај певач није имао слуха према Србима, али није био усташа попут Томпсона и био је велики певач и велика звезда, а не дрвосеча са микрофоном у руци) ако му здравље то дозвољава, или бар Цетинског, Џибонија… неког од правих певача уместо овог милитантног навијача.
И шта сада кажу наши јавни радници који су опчињени „хрватском културом”? Иван Ивановић се у његовим емисијама подсмева многима (што му је у опису радног места). Било би исправно да неколико следећих емисија посвети хрватској индијанштини, односно сељаштву. Борис Тадић би морао да се, уместо импресије о животу на светионику на хрватским острвима, изјасни о скандалозном понашању и изгледу Колинде Грабар Китаровић за време финала. Налик на јефтину порно звезду, некултурно еуфорична и опијена примитивним осећајем значаја, нанела је много штете управо Хрватској држави. Није ваљда да је такав хрватски ниво?!
ШТА НАМ КАЗУЈЕ СЛУЧАЈ ЂУКАНОВИЋ
Када све саберемо и подвучемо, долазимо до реакције нашег друштва на све претходне категорије јавне подршке хрватском националном тиму на светском првенству у фудбалу. Можда је била претерано оштра, али је управо реакција посланика Ђукановића произвела најснажнију детонацију у ушима јавности, и потом изазвала највише критика код домаћих фанова „ватрених”. Ђукановић ја рекао отприлике да је свако ко навија за Хрватску, а против Русије, идиот и психопата који заслужује презир, као и да су они који летују у Хрватској мазохисти. Понављам: можда некима звучи преоштро, вероватно да је мало ко очекивао овако директан став, сигурно да се речником политичара ова порука може увити у нежнију обланду. Али – руку на срце – Ђукановић је рекао суву истину.
Ако погледамо изворно значење речи „идиот” видећемо да је реч о особама незналицама које се не баве политиком (у смислу да се не интересују и да је елементарно не познају), које су неупућене у јавни живот и зато немају мериторне ставове. Да ли су управо протагонисти подршке Хрватима на светском првенству у фудбалу бежали од политике (односно историје) и да ли су покушали да у тим категоријама пронађу аргументацију за своје ставове уместо празног новоговора препуног ништавних фраза?! Да ли у подршци Хрватима, после свега што је изречено, има нечег крупно шизофреног (односно психопатског), нечег налик на титоистичку верзију „Стокхолмског синдрома“?! Да ли су јавне личности којима је дат велики медијски простор за подршку Хрватима могле на основу трунке памети да предвиде начин и злоупотрбу прославе великог успеха, као суштинског бића „хрватског човека”?! Па, заслужују ли онда те наше јавне личности презир?
Занимљиво је прокоментарисати други део Ђукановићеве изјаве који се само делимично односи на јавне личности, а много више на анонимне, везано за летовање у Хрватској. Када је рекао да су због тога мазохисти, мислим да је посланик Дјукановић, за разлику од првог дела његове изјаве који смо већ дефинисали као оштар, био прилично умерен. А како другачије окарактерисати одласке на летовање тамо где вас исконски мрзе и где морате да ћутите ко сте и шта сте?! Да не причамо о инцидентима, провокацијама и понижењима које тамо трпите. Савремени постмодерни српски туриста који борави у Хрватској има девизу да „летује за своје паре и да је то зато његова ствар”. Али где је те паре зарадио? Чији држављани су му помогли (платили) да те паре заради да би их после трошио у Хрватској? Наравно, у питању су Срби и Србија. Они исти које у Хрватској мрзе до балчака, тако да наши кроатоцентрични туристи финасирају сопствену несрећу! А шта да кажемо о оним јавним личностима из Србије које летују по Хрватској и онда пуне медије и друштвене мреже са промотивним информацијама о њиховом одмору у „лијепој нашој”?! Наравно, лукави Хрвати су их позвали да бесплатно летују, а ови за узврат морају да одраде тај аранжман. И успут смо приморани да слушамо њихове бесмислице како се треба „окренути заједничкој будућности” или како „не треба да робујемо прошлости” и сличне фразе. Ниска цена за бедну улогу.
На самом крају, морамо да подвучемо да је по ко зна који пут мали, обични човек показао много више мудрости, самопоштовања и достојанства од дела његове интелигенције. Та интелигенција би морала да схвати да није баш све на продају и да би морала под хитно нешто да научи из историје односа Срба и Хрвата. На пример, о оставци Стојана Новаковића коју је дао на чланство у Југославенској академији знаности и умјетности након што се 1902. године у Загребу затекао на бруталним демонстрацијама против Срба. И та иста интелигенција, односно онај њен део који је и дан данас титоистички, морао би да прочита нешто о блиским односима кроз историју између усташког и партизанског покрета: о споразуму из 1935. године који су потписали Моша Пијаде са једне и Миле Будак са друге стране, о потврди тога споразума из дневника Славка Кватерника (заменика Анте Павелића) из 1941 године, где се каже да је поглавник Павелић потврдио споразум; о ратним састанцима Јосипа Броза са усташким министром Рушиновићем из 1943. године; о тајном састанку Броза са Папом Пијем XII у августу 1944. године у Ватикану; о извештају немачког генерала Фортнера из 1942. године у коме се каже како усташе снабдевају оружјем партизане; о Брозовој наредби да се усташе које су оперисале на територији Јасеновца после 1943. године приме у Други хрватски корпус (партизански) па да тако остану на истој територији; о несхватљивом трајању и раду логора Јасеновац све до самог краја рата; о одласку Милована Ђиласа, Коче Поповића и Владимира Велебита средином марта 1943. године у Загреб са уредним НДХ дозволама; коначно о многим откопаним и још неотвотеним јамама у које су и усташе и партизани (свако из свога интереса) бацали заробљене Србе итд.
Тај саможиви и неуки део наше јавне сцене живи са осећајем да их несрећа дела свога народа много не дотиче. Као да су имуни на туђу патњу, изгледа да бурније реагују када им се закине капућино у кафићу или попусти у маркетима, него када неко изгуби главу само зато што је припадник њиховог (српског) народа. Али несрећа је ђавољи гласник. Он сасвим неочекивано закуца на свачија врата.
Аутор: Игор Ивановић
Извор: Нови стандард
Везане вијести:
Аустријски „Дер Стандард“: Хрватски национализам најгоре врсте добио ветар у леђа
One Response
Свака част за текст!Одавно нешто тачније не прочитах.Само бих додала да су једамн дан сви ови „другосрбијанци“ провели у неком логору за Србе,да су осјетили дехуманизацију,да нема везе колико су они интелигентни или духовити(мада кад су они у питању-то је врло упитно и дискутабилно),вјероватно би другачије гледали на ствари…,а можда и не би-све зависи колико је болест узнапредовала.Што се тиче Ђоковића не бих се сложила са потребом да тртеба да воли и мајчину „страну“,јер је познат инцидент кад га хрвати нису пустили да са јахтом уплови у њихове територијалне воде,познато је да су га сатима малтретирали и да га ,на крају,нису пустили,али као што рекох-болест је то,некакав синдром,најмање…Лично сам гледала нашу „елиту“,бројне глумце и пјеваче како за шаку куна говоре против „свог“ народа.Балашевић је још на оној:рачунајте на нас…идиот!!!