Zašto u Zagrebu nije bilo srpske stranke

Datum objave: četvrtak, februar 2, 2012
Objavljeno u Ratko Dmitrović
Veličina slova: A- A+

Uprkos značajnom broju Srba i najvećoj koncentraciji srpske inteligencije u Zagrebu kao i velikim medijskim mogućnostima koje je pružala situacija u glavnom gradu Hrvatske, početkom raspada Jugoslavije Srbi nisu povukli potez koji bi, izvesno je, drugačije odredio danas poznatu istoriju

Raspad Jugoslavije Srbi u Hrvatskoj dočekali su potpuno nespremni i neorganizovani. Takvo stanje, uz srpsku poslovičnu nonšalantnost i nebrigu za suštinska nacionalna pitanja, bilo je uzrokovano sistematskom i vrlo pedantno vođenom politikom Zagreba prema Srbima, još od ranih pedesetih, kada su na brutalan način ugušeni pokušaji institucionalnog organizovanja Srba u Hrvatskoj a ljudi koji su ta pitanja javno postavljali (Stanko Opačić, Rade Žigić, Duško Brkić) uklonjeni su iz javnog života i bačeni na marginu društva. Žigić te procese nije preživeo; ubio ga je Goli otok, a scenu njegovog odlaska sa ovoga sveta opisao je Antonije Isaković u romanu „Tren 1“.

LOKALNI ZNAČAJ
U takvim okolnostima višestranačke izbore Srbi u Hrvatskoj dočekuju sa jednom političkom partijom (Srpska demokratska stranka) čija je snaga imala lokalni značaj i negativan predznak kod svih Hrvata i, budimo realni, isti takav predznak kod jednog dela Srba u većim gradskim centrima, a koji su Srpsku demokratsku stranku videli kao „opravdanje“ koje Hrvati koriste prilikom svakog pritiska, pretnji, napada…na Srbe. Sve u smislu; ne bi Hrvati nas dirali da ovi u Kninu ne rade to što rade. Kasnije, kada je vreme pokazalo besmisao takvog pristupa i sagledavanja stvari-bilo je kasno.
Ti urbani Srbi okrenuli su se Ivici Račanu i njegovoj partiji. Tu su, ispostaviće se naivno videli nadu i moguću zaštitu pred oživljenim i dolazećim ustaštvom.
U jednom od poslednjih susreta sa pokojnim Jovanom Raškovićem, koji je tada, daleko od svake politike, razočaran i slomljen onim što se događalo u Hrvatskoj ali i Srbiji, živeo u Beogradu, upitao sam tog nadasve interesantnog i za Srbe u Hrvatskoj važnog čoveka, zbog čega Srpsku demokratsku stranku nije osnovao u Zagrebu i dao joj na taj način centralistički, globalan značaj.
„Nisam u Zagrebu mogao da nađem ni pet Srba intelektualaca koji bi se prihvatili tog posla, svi su više verovali hrvatskim komunistima i Račanu,“ kazao je profesor.
A jeste li razmišljali-nastavio sam- da se sa porodicom preselite u Zagreb i da na taj način svoj nesporni ugled iskoristite za urbanizaciju SDS-a i njeno institucionalno ukopavanje na centralnom mestu svih događanja u Hrvatskoj.
„Jesam ali to je bilo nezamislivo pošto bi me oni u Kninu proglasili pobeguljom i kukavicom, možda i izdajnikom“.
Istina, SDS posle osnivanja (17. februara 1990. u Kninu) dva meseca kasnije formirao i svoj zagrebački odbor ali sa ljudima koji, vreme je pokazalo, nisu uspeli da sačuvaju ni prostorije, da ne govorimo o uticaju među Srbima Zagreba.
Danas mnogi zaboravljaju jedan podatak koji nema poseban značaj ali je u hronologiji događanja, kao i u ovoj priči, interesantan. Radi se o tome da su Srbi u Hrvatskoj, pre Srpske demokratske stranke, dobili partiju koja je, istina, bila imenovana kao jugoslovenska ali koji su osnovali Srbi i programski je bila nacionalno čak vrlo srpski određena. Radi se o Jugoslovenskoj samostalnoj demokratskoj stranci. Idejni začetnik, kao i predsednik stranke, bio je Mile Dakić a stranka je osnovana 11. februara u Vojniću, na Kordunu.

SMUTNA VREMENA
Mesec dana kasnije ta stranka pokušava da se prebaci u Zagreb gde osniva odbor sa idejom da tu premesti i centralu. Prostorije im ustupa doktor Milan Vujnović, koji je ujedno i potpredsednik stranke ali već sledećih dana doživljava nekoliko napada u kojima je devastirana njegova stomatološka ordinacija kao i stan u kojem je živeo sa suprugom i malom decom. Samo majstorsko poznavanje borilačkih veština spaslo je u dva navrata Vujnovića od fizičkog linča na zagrebačkim ulicama.
Potpuno je zaboravljeno da je tih dana (7. mart) u Rijeci održan skup na kojem je predstavljen ogranak Narodne radikalne stranke iz Beograda. Proverenim metodama, od pretnji telefonom do privođenja na informativne razgovore, za samo mesec dana ova politička organizacija potpuno je eliminisana i nikada se nije ni pomakla sa startne linije.
U to vreme Milorad Pupovac, više od deset godina centralna figura Srba u Hrvatskoj, beži od nacionalnog određenja kao sotona od krsta. Početkom 1990 Pupovac sa još nekoliko zagrebačkih intelektualaca, među kojima je stalno bio Žarko Puhovski, krstari Hrvatskom, uglavnom po Krajini i ubeđuje tamošnje Srbe da je mir bolji od rata. Što ovi, inače, nisu znali. Pupovac je to radio u ime Udruženja za Jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI) čiji je bio osnivač i jedan od najaktivnijih članova. Takva jedna tribina održana je 15. februara 1990. u Petrinji, gradiću koji je u ondašnjoj Jugoslaviji bio poznat po mesnoj industriji „Gavrilović“.
Bio sam prisutan, gotovo slučajno. Poslali me moji iz „Politike“ na taj deo Krajine da izveštavam sa najavljenog mitinga Srba u Karlovcu, prvog okupljanja Srba iz Hrvatske na otvorenom prostoru.
Krenem iz Zagreba u Karlovac ali preko Siska gde saznam za tribinu u Petrinji. Po okončanju razgovora između petrinjskih Srba i Pupovca i Puhovskog, koji je na momente bio dramatičan, zaustavim u hodniku Pupovca i upitam ga, ako je već toliko zabrinut za „prvac“ kojim bi Srbi u tim smutnim vremenima mogli da krenu, zbog čega ne osnuje srpsku stranku u Zagrebu ili što bar ne pomogne profesoru Raškoviću, koji je već bio najavio osnivanje SDS-a u Kninu, da svoju partiju osnuje u glavnom gradu Hrvatske.
„To je, rekao sam tada Pupovcu, jedini način da se srpski problemi i interesi predstave međunarodnoj zajednici. U Zagrebu je svakoga dana najmanje dvadesetak svetskih tv i novinskih ekipa, to je ogromna šansa da se kroz stalne kontakte sa novinarima pitanje Srba iz Hrvatske odvoji i od Beograda i od Knina i predstavi kao jedan od centralnih problema još uvek postojeće Jugoslavije. Ovako kako je sada-nastavio sam- najviše odgovara HDZ-u jer sa političkim centrom u Kninu Srbi sami sebe predstavljaju kao ruralni, periferni problem kojeg Tuđman i njegova propaganda svode na nivo terorističkog pokreta. Ovo nije posebna pamet, tako razmišlja svaki iole misleći Srbin u Hrvatskoj“ završio sam.
„Znate šta, gospodine-odgovorio mi je Pupovac- ja sam intelektualac iznad nacionalnog okvira i nemam namjeru da se na taj način ograničavam, posebno ne da osnivam srpsku stranku.“
Danas je Pupovac, podsetiću, potpredsednik Samostalne demokratske srpske stranke i već godinama neupitni vođa Srba iz Hrvatske.
Njegov najbliži saradnik, takođe stranački organizovan u Samostalnu demokratsku srpsku stranku, zove se Slobodan Uzelac, i danas je potpredsednik Vlade Hrvatske. On je poslednji gradski sekretar Saveza komunista u Zagrebu. Devedesete je nestao iz javnog života i pojavio se tek kad je sve okončano.
Ostaje samo da nagađamo da li Pupovac te 1990. nije razumeo, ili mu nije dato da razume, koliko bi značilo organizovanje Srba u Zagrebu i pretvaranje te organizacije u političku partiju.
Ostaće zapisano da je početkom 1991. godine Milan Đukić u Zagrebu osnovao Srpsku narodnu stranku koja je, na žalost, nastala po diktatu Tuđmanovog kabineta što joj je oduzelo i najmanju mogućnost nacionalnog ukorenjavanja. Stranku je osnovao i Borislav Mikelić, u Petrinji, avgusta 1990. godine, zvala se Socijalistička partija Hrvatske-Partija jugoslavenske orijentacije, imala je za cilj očuvanje Jugoslavije, nacionalno vrlo šarolik sastav, ali se ugasila posle Mikelićeve saobraćajne nesreće i njegovog odlaska u Beograd.

STRAŠNI I KRVAVI DANI
Na prve višestranačke izbore u Hrvatskoj, održane 30. maja 1990. godine, Ivica Račan izlazi sa „reformisanim komunistima“ dodajući Savezu komunista Hrvatske i drugo ime; Stranka demokratskih promjena.U rukovodstvu i članstvu te stranke bilo je bar trećina Srba, što se videlo i na postizbornom spisku zastupnika u Saboru, a jedan od članova Predsedništva Račanove partije bio je i Simo Rajić. To ime danas mnogima ništa ne znači ali tih burnih, strašnih i krvavih dana 1990. u Hrvatskoj nije bilo čoveka koji nije znao za Simu Rajića. Po čemu je bio značajan?
Simo je, ako se ne varam u besedi povodom izbora za potpredsednika Sabora Hrvatske, govorio o odnosima Srba i Hrvata, položaju Srba u novoj hrvatskoj državi, „pobunjenim Srbima“ i uz ostalo rekao da među Srbima u Hrvatskoj pojavila mizantropija. Ovaj pojam ima uglavnom stručno značenje, pre svega u psihologiji, dok u laičkom tumačenju znači mržnju prema ljudima. Mizantrop je čovek koji mrzi ljude. Ruku na srce ovo je jedna od najtežih optužbi koje se mogu uputiti na adresu ovog ili onog naroda.
Posle takvog Rajićevog izlaganja u Saboru, gde je u prvom redu sedelo rukovodstvo nove hrvatske države, na čelu sa predsednikom, Franjo Tuđman se digao, došao do govornice i srdačno čestitao Simi Rajiću.
Sledeće nedelje, pod utiskom onoga što je Rajić izgovorio, u NIN-u sam napisao tekst pod naslovom „Simo Srbe na plot nagonio“. Sreo me je u hodniku Sabora, gde sam dolazio svakoga dana kao izveštač „Politike“ i NIN-a, i izlepio me na pasja kola. Gotovo da smo se pohvatali za vratove.
Pola godine kasnije, četvrtog januara 1991. godine Simo Rajić podnosi ostavku na mesto potpredsednika Sabora Hrvatske i na sve funkcije u državnoj administraciji.
Nikada javno nije rekao zbog čega. Privatno, bio je razočaran onim što se događalo narodu kojem je pripadao, a neki njegovi prijatelji i danas tvrde da je Rajić osećao veliku grižu savesti zbog nekih svojih postupaka, držeći da je i sam doprineo nesreći svog naroda. Otuda možda i objašnjenje zbog čega se Simo Rajić- kao ideološki određen čovek, višedecenijski komunista- u drugoj polovini devedesetih približava Srpskoj pravoslavnoj crkvi čiji je, nećete verovati, danas pravni zastupnik u Hrvatskoj.
Naknadna pamet, ako se u ovoj priči samo o tome radi, nikada nikakvo dobro nije donela. Možda kajanje i grižu savesti, ali to je stvar pojedinca. Narod od toga vajde nema.

 

Izvor: pecat




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top