Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Зашто нам бивша „браћа” отимају Косово?

Датум објаве: уторак, новембар 27, 2018
Објављено у Косово
Величина слова: A- A+

Прича о Југославији никако да престане, па ни Србија никако да васкрсне из тог силног црвенила и ужаса чији се репови и даље вуку по нашој земљи.

Милан Ружић

Многи југоносталгичари нису ништа друго до људи разочарани у себе, па својом наводном носталгијом другима покушавају да докажу да то што су били за Југославију није била грешка, него добра прилика коју смо, изгледа, упропастили ми који смо се касније родили и од свог тог благостања, уживали само у последицама распада и ђубрету које је остало иза тако „добре идеје“.

Не могу да тврдим да знам како се тада живело, али добро знам како се умирало и због чега се затварало и прогонило. Томе сам научен из многих књига и личног искуства чланова породице и пријатеља.

Можда је оно време било добро, али да видимо положај Србије до којег је дошла после тог дивног провода названог „Југославија“, наравно, не само туђом, већ умногоме и својом грешком чијем понављању данас тежи…

Светог Саву ниси смео поменути. Због Бога се страдало, ако га је ико понео на уснама. Да је Обилић био испаљен из уста, као метак би погодио онога ко му је име изговорио право у главу.

Ако си хтео да кажеш да је Косово колевка српства, затрли би ти све до колевке, а онда би и њу растурили. Тада је направљена небеска Србија. Тада, када је 200 000 Срба отишло на небо јер су рекли да су оно што су, а нису пристали да буду оно што им је додељивано – ново, заједничко, поништитељско, уништитељско и анационално. Сваки оток речи из нечијих уста послужио је као тиха вода којом се зачас открстари на Голи Оток. Ко год би зинуо да нешто каже, његова уста би била запечаћена попут јама на Велебиту, у Лици и свих осталих. Памтили бисмо Јасеновац, Паг, Јадовно и сва друга страдалишта да није оних који су нас у њих прво гурнули, а онда нам пружали руку и даље држећи иза леђа каму, пиштољ, или нешто треће, а касније нас неки од њих звали да се дружимо у разнобојним кућама, најчешће жутим. Да није било Титове Југославије, можда не би било ни овога што се данас догађа на Косову.

Све ми ово личи на буве које су напале пса тврдећи да он није он, већ њихова кућа, а пас ћути, јер зна да буве које су на њега прешле са црног двоглавог орла познају и белоглавог који живи преко океана, али и она три лава са грба на оном острву. Пас ћути и трпи, јер се братимио са тим орлом и другим животињама које нису његово друштво, а некмоли браћа, уместо да се побратими са медведом који га је одувек бранио од вукова који на браћу само личе.

Не верујем да смо довољно упознали своју веру коју смо за време „одличног провода“ протерали због других, наводне браће, који своју веру нису занемаривали. Из овога следи да нисам сигуран да је добро данас вредновати наше православље тиме колико смо пута прећутали увреду и провокацију.

Незгодно је мерити јунаштво по томе колико смо пута клечали пред другима. Глупо је попустити некоме само због тога што је јачи. Има ли он још нешто осим своје снаге? Ваљда нас томе учи историја.

Од Југославије до Србије нас још увек дели много. Прва препрека је Косово. Ако оно није српско, ни Србија није српска. Уколико пас дозволи да га буве победе својим жаокама, ситним зубима и клештима, изазивајући ништа осим свраба, онда је тај пас најобичнија џукела.

Од бува се не може бранити лавежом и режањем, умереним апелационим режањем, већ на убод одговорити убодом, истом мером, не јаче.

Не сме Србија дозволити да је Југославија из гроба порази.

Мислимо да је нешто наше? Докажимо да јесте! Не успемо ли, онда не заслужујемо да га зовемо својим.

Косово је наша светиња и мука, а странцима је важно, не због нас или због оних који га хоће за себе, већ зато што је њима Косово полигон. Ако на Косову успе ово, успеће свуда у свету. Наша колевка и одговор на питање „Ко су Срби?“, дакле Косово, њима је најобичније игралиште.

Нека они југоносталгичари оду, па нека се за Косово, ако им је уопште до њега и стало, помоле у Кући цвећа ономе који је једино што је нама иза Југославије остало, пошто никоме није било потребно.

Сва „браћа“ су од Југославије добила „државу“, а ми смо добили леш. Замислите тог пса, бувару, који добије кости које не сме да дира, а још му сад одузимају и кућицу, а ланац крате. И тако везан на кратко, он себе назива слободним псом, поносан и неспутан, иако се све време чеше.

Није Југославија била лоша по свему, али се морају сагледати последице и гласно рећи да је сваки „брат“ напао на Србе тврдећи да нам мајка више није иста. А за нас, када смо отишли свом Оцу, почели су да тврде да ни ми цели нисмо своји, већ да на нама има нешто њихово.

Ни мање, ни више него срце.

Не отима нама нико Косово зато што не зна шта оно нама значи, већ зато што зна боље од нас колико нас неће бити ако нам не буде Косова.

Аутор: Милан Ружић

Извор: Искра

Везане вијесати:

Ако Косово није наше, зашто од нас траже да им га дамо?

Патријарх Иринеј: Србија не може да поклони Косово

Не дају Косово: 91 одсто Срба против признавања Косова




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top