Žarko Vidović: „Dani velikih nadanja“

Logor je bio u nizini, nedaleko od obale Atlantskog okeana na zapadu. Sa svih ostalih strana, kao polukrug, zatvarali su ga veštački planinski zidovi golog leda i snega, niz te ogromne i vertikalne zidove survavali su se u leto prema okeanu lednički potoci. Zimi su oni bili kao ogromni ledeni stubovi, pola dana ti planinski zidovi bacali su senku na logor, a drugu polovinu dana led, sneg i mokre stene dobijali su metalni, hladni sjaj od sunca koje ih je obasjavalo odozgo. Od tih stena i leda i sunčani zraci su postajali metalni i hladni.

Severno od polarnog kruga.

Tu je SS-komandant Oberšturmfirer Dolp rekao pred internircima u stroju: „Ako neko hoće da beži, evo situacije: tamo je okean, a tamo preko onog brdskog lanca i visoravni je Švedska. Dakle, tamo je Švedska, pokazivao je na planine Oks. Izvolite, dao sam vam orijentaciju. Ako neko želi?… Želi li ko? – Niko? Čitava dvadeset i četiri sata neću polaziti za njim u poteru!“.

Svi smo gledali u snežni i ledeni zid planine koja nas je odvajala od Švedske.

Žice oko logora bile su nepotrebne.

Komandantova „džentlmenska“ velikodušnost bila je cinična: satima je mogao posmatrati begunce, siguran da mu neće izmaći s puškometa. Komandant, SS-ovci, psi, skije i avioni iz obližnje baze Elsfjord. Bili su uvereni da nikada neće videti svoju zemlju i bili smo pomireni sa sudbinom. Na bekstvo je mislio samo onaj ko je mislio na samoubistvo.

A onda smo se na radovima, na putu koji smo gradili, upoznali s Norvežanima, farmerima iz nizine, stočarima, ribarima, radnicima (oni su i s nama radili na putu kao predradnici), moreplovcima koji su od nacističke okupacije prestali da plove, studentima koji su prestali da studiraju. Prvo smo ih videli na skijanju. Kretali su se brže, veštije i hitrije od SS-ovaca. Fantastičnom brzinom sjuri odozgo do bauštele – gradilišta puta, onda se naglo okrene, zadnjim krajem skija podigne vihor snega i ostane kao ukopan. I stražari su ih gledali sa zavišću. Stanu tako Norvežani iznad bauštele i samo trepću, kao da nam namiguju. Ti pozdravi očima ismevali su sve što nam je SS-komandant izgovorio. Njihovo namigivanje bilo je omalovažavanje Nemaca, nešto kao: „Pustite ih, nek’ pričaju, nije to sve tako, videćete vi svoju zemlju“. Ti Norvežani su gledali u nas, pa kad nam uhvate pogled, onda ga svojim pogledom vode prema istoku: „Tamo je Švedska“. A ovde u ovom pejzažu koji je za nas bio ledeni pakao bili su Norvežani. I bilo im je lepo kad nije bilo Nemaca, i verovali su da će im se opet vratiti to lepo.

Njihovi pozdravi i pogledi ublažavali su sve postupke naše straže i ironizirali reči komande.

Na putu do gradilišta dete na prozoru skače i maše rukama dok ga majka drži ispod pazuha i gleda nas mirno, brižno i prijateljski. Umesto nje maše nam dete.

Kad naša kolona pod stražom prolazi, deca obustavljaju igru i dugo ostaju gledajući nas.

Na gradilištu iza kamenja nalazimo hranu, duvan, džempere, čarape, sve novo istkano i lepo zapakovano.

Dakle, život je tu moguć i kretanje – i bekstvo ako ustreba!

I tako smo posle prvih otopljenih snegova dole u nizini, pobegli nas trojica. Danas često čujem pitanja: kako je to bilo moguće? To sam se pitao i ja dok nisam upoznao Norvežane.

A kad smo pobegli, ceo kraj je bio na nogama. I Norvežani su se dali u poteru, ali da nas nađu pre Nemaca, spasu i odvedu do granice. Posle prvih nekoliko minuta dok smo bili na puškometu i prvih sati dok nas Norvežani nisu našli, prestala je svaka opasnost. Išli smo organizovano, sve po etapama. Znalo se gde dolazimo na ručak, gde na večeru, gde na konak, gde treba da nas čeka čamac i vozar preko ledničkog jezera.

Posle ušljivog logorskog odela obukli smo norveška odela sa čistim ispeglanim košuljama. Kakve košulje – posle pune godine dana!

Spavali smo na njihovim posteljama. U čistoj ispeglanoj posteljini.

Bojali smo se spočetka da nas ne iznenade Nemci u snu, pa smo se dogovarali da jedan po jedan od nas ostane budan i čuva stražu. Kad je domaćica to primetila, počela je da plače. Ona nije bila uvređena nekim nepoverenjem među ukućanima, jer je shvatila da to nije nepoverenje prema tome svetu, nego je plakala zbog čitavog našeg života dole u logoru, života iz koga smo poneli takav strah. Po tome strahu i nemirnom snu zaključivala je ona o tome životu i zbog toga plakala. Mirno je dovela „stražara“ do postelje, položila ga i pokrila, a onda mu dala znak da će oni na smenu tu u sobi pored prozora stražariti. (Oni su to činili i onako, ali van kuće).

Kad nam donose obed u krevet posle spavanja – toplo i sveže jelo, mleko, čaj, uštipci, paštete, puter, slatko – iza leđa žene tiho ulaze jedno po jedno da nas pozdrave, da se poklone i ćute.

Dole – u logoru – bili smo Hund (pas) i broj. Nemci su nam se stalno obraćali izražavajući gađenje. A u ovim kućama su nam govorili: „Vi ste čestiti mladići, ako hoćete da ostanete – bićete nam zetovi“. Pokazivali su nam i devojke. A one su se crvenele i smešile srdačno.

Mi smo otišli dalje.

Posle četiri dana prešli smo granicu Švedske. A onda smo dobili pismo (vezom koju su oni održavali sa onim delom pokreta otpora koji je bio u Švedskoj) i u njemu saznali čak i to da su ljudi tamo, radosni zbog uspelog bekstva, držali u crkvi i misu zahvalnicu.

Danas oni čuvaju ostatke logora i grobove, šalju nam pozdrav i kao nadimke nose naša imena koja smo im mi dali (jedan se zove Ujka!) i tako se on predstavlja: Per Olafson-Ujka! I dan danas tako ga zovu zemljaci.

A bekstva se sećamo nas trojica kao najlepše avanture, najlepšeg izleta koji smo u životu imali. Kakvi dani nadanja i radosti! Osećali smo se gospodarima divljih i pustih pejzaža, i poludivljih stada sobova koji su lutali i tražili pašu. (Nisu bežali od nas).

Kako bih želeo da sad posle više od trinaest godina još jednom pređem taj put od logora do granice!

(Život 7–8 (1961), str. 439–441.)

Tekst priredio: Darko Stefanović

Izvor: ISKRA

Vezane vijesti:

Žarko Vidović: Zašto bombe na Vaskrs (1944. i 1999. godine …

Dr Žarko Vidović: Vatikan režiser Avnoja | Jadovno 1941.

Žarko Vidović: Sveti Sava i njegov narod | Jadovno 1941.