Записи из Архива Републике Српске (35): Записи жупника Пајића

Пајић је 24. децембра 1941. писао Павелићу и Кватернику, изложивши им прилике у Котор Варошу и тражећи од њих репресивне мјере према православном живљу

Петар Пајић, жупник у Врбањцима, водио је у току Другог свјетског рата обимну преписку са уредником сарајевског клерикалног „Католичког тједника“ Франом Краликом. Нека од писама Кралик је објављивао као прилоге у том листу.

Пајић је 24. децембра 1941. писао Павелићу и Кватернику, изложивши им прилике у Котор Варошу и тражећи од њих репресивне мјере према православном живљу. Доказано је да моје тражење није имало одјека… Писао сам то у вријеме страдања моје жупе, када сам изгубио живце, написао је жупник у жалби на пресуду којом је, због почињених кривичних дјела из чл. 3 тач. 3, 4, 6 и 8 Закона о кривичним дјелима против народа и државе, осуђен на казну затвора с принудним радом у трајању од 12 година.

Писмо од 23. априла 1943. Пајић је двапут дописивао и тек 2. маја послао га Кралику по свом повјерљивом човјеку. Из њега се наслућује да је Пајић био искрен кад је пред Дивизијским војним судом 12. децембра 1946. изјавио да је „тек почетком 1943. увидио да је земља окупирана, а усташка власт типично фашистичка“:

Бојим се Божје казне. Грозно смо се осрамотили и огријешили пролијевањем невине крви и пљачком. Гледам по БЛ пљачкаре. Они не иду сада на положаје ни у борбу. Они сједе у сигурноме. Замисли само! Год. 1941. у зими поклали су големо влашко село Мотике и Дракулић. Погинуло је око 2.400 људи! Поклали су и жене у породу и дјецу у бешици! Згражам се и тугујем. Прије клања су се навратили у самостан на Петрићевцу. Ондје мезили, вечерали, шта ли. А онда под водством Филиповића на Дракулић! Он је и сам убио сјекиром 57. Био је сав крвав. А онда је пружио другоме сјекиру: „На теби, па убијај. Ја сам се уморио!“ Масовна гробља све пред кућама! Колико треба цинизма и фаризејштине, да се могнемо згражати над сличним злочинима оних, који само имају другачије име!

Наши су сељаци – католици из сусједних села све крваве јастуке односили. Сад Филиповић није више ни фра ни свећеник. Боже мој, ми требамо светаца, а ево шта из својих редова дајемо! Гдје су нам велике, јаке, апостолске душе, које ће заљуљати из темеља ово покварено, дезоријентирано и несретно човјечанство?…

Пајићево писмо од 14. јула 1943. једно је од најобимнијих. У њему жупник износи како се повело крваво крајишко коло:

Са коликом је помпом и парадом започела наша НДХ. Човјек би рекао, кад је слушао Гутићеве пламене говоре са трибина бањалучкога стожера, да су сви Срби свезани само једним конопцем око врата, па чим Гутић тргне, свима ће главе спасти.

– Ја сам гвоздена метла, помест ћу све од Глине до Дрине… Власи, бивши Срби, вас више нема! Ил’ ми се уклони, ил’ ми се поклони! Рушите њихове врагомоље! Кољите их, давите, убијајте. Одузимљите им земљу! Тјерај псине преко Дрине!

Само ћеш видјети како пролазе овуда (вели ми исти Гутић) без игдје ичега, кукајућ, плачућ, лелечућ!

– Па куда ћеш с њима?

– У Србију! Али ће се путем изгубити.

– Викторе, болан, они ће се дигнути. Побунит ће се, па ће ти доћи овамо пред Стожер са вилама, лопатама, мотикама и кољем. Видјет ћеш!

– Хоће ли Бог дати?!

Ево су се побунили! Шта сада? Гдје је Виктор и његова пратња? Камо их? Што нас не бране?

Ја никако не разумијем тко је то био тако луд и кратковидан, па могао помислити да се може потаманити 2,000.000 Срба. Да је два милијуна миша или паса, био би то ужасан посао, а камоли 2 милијуна људи који се бране. Ја мислим да то није био хрватски рачун, јер ми нисмо тако слаби математичари. Други су мислили нашом руком хватати змију…

Жупник, иначе Гутићев школски друг, дотакао се и убиства владике Платона:

Год. 1941. Револуција. Владика хоће да бјежи из Б. Луке. Пита бискупа: Шта би? Бискуп му гарантира да му неће ништа бити. Након тога, мимо и проти бискупова знања, једне ноћи убију владику крај БЛ. Све су његово савршено опљачкали и развукли. (Чујем да Срби на његов гроб ходочасте!) Од његових светих хаљина (фелон, сакос, епитрахиљ, омофорион, небо и др., све златни брокат, умјетнички златом везен, црвена свила подстава) правиле су Туркиње себи димије и друго одијело и прекривале намјештај. Свега је нетрагом нестало, само је Латковић, гркокат. викар, нашао дивни омофорион, дуг 4 метра, сав од златног броката, на њему слике Исуса и еванђелиста умјетнички иглом везене, а око њих високога златног веза (Хоцхстицкереи) под ногама жандара у БЛ и послао га гркокат. владики у Загреб.

Жупник је на главном претресу потврдио да је информацију о томе да су „Туркиње себи правиле димије“ добио од гркокатоличког викара за БиХ Фрање Латковића. Жупник Пајић у наставку износи спиралу злочина:

У хришћанску цркву у Челинцу бацали су кроз прозор бомбе, затим су у св. хаљине вршили нужду! Тко? Што ћу Ти све казивати? Срушили су и цркву… Штета велика, корист никаква. Слично је било у Бос. Градишки, у Бос. Крупи (прекрасна грађевина!), у Котор Варошу, гдје нису католици хтјели рушити, па су онда натјерали Србе младиће, синове њихових најугледнијих обитељи, да руше своју властиту цркву. Од тога је материјала касније направљена једна штала! Али то се грдно и осветило! У Челинцу су комуно-четници поклали најбоље и најугледније католике и попалили им куће… Осим тога су ухватили на путу 18 католика и то све побили у Јаворанима, да онда послије свега тога НДХ направи са зликовцима пакт, да им даје храну и џебану. Дјецу и жене побиј, а са правим кривцима прави споразум! Нем тудум! (мађ. не разумијем!) Све се то ево освећује на нашем невином и незаштићеном народу. Ми једни по једни плаћамо, препуштени послије 2 и по године у руке душмана, а зликовци се извукоше и сакрише. Негдје по сигурним мјестима сједе, примају плаћу и уживају опљачкану влашку и чифутску имовину…

Пајић у истом писму пише и о убиству великог жупана Драгана Хадровића, адвоката из Велике Горице. Извјесни Меша, кондуктер код превозника Нике Михаљевића, предао је Хадровићу пакет из Окучана, уз поруку да му га шаље др Иво Протулипац, предсједник Великог крижарског братства. Снажна детонација извалила је зид Сарафића куће (на мјесту данашњег паркинга код „Електрокрајине“), у којој је Хадровић становао.

Чуо си, да је у прошли четвртак пострадао наш вел. жупан. Разнијела га паклена машина. Донесена из Загреба. Не зна се тко ју је послао. Сумња се и да су гутићевци уплетени у то. Свакако је био жупан Хадровић туркофил. Није се могао са Бискупом. „Кичма и цвиће хрватског народа“ баш ништа не ваља. Ми смо баксуз-народ. Једини ми од свих европских народа побратили смо се с оним, што је кроз вјекове била наша несрећа, куга и пропаст. Борба с том кугом сачињава најкрвавију, најнесретнију и најславнију епоху наше повијести. Они су нам и довукли влахе. Сад се с њима смртно мрзе и немилосрдно кољу…

(Наставиће се)

Зоран С. Мачкић, архивски савјетник Архив Републике Српске

Извор: ГлаС Српске