Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Заклани су Вимер и Такач

Датум објаве: уторак, јун 1, 2010
Величина слова: A- A+

Већ је негдје половица августа, машинање се приводи крају. Опет једна немирна ноћ са много пуцњаве у варошу. Чуле су се и мине. Једна је пала негдје близу у нашој башчи. Грмило је од рафала, пушака и мина до у свитање, а онда одједном престаде. Како нисмо готово ништа спавали, рано смо поустајали и завршили свакодневне јутарње обавезе. Не излазимо никуда из дворишта. Трегнерови исто хране стоку. Сватко има своје дојмове о протеклој ноћи. Ми се прећутно радујемо што су партизани стално присутни са својим активностима. Они нас храбре – осјећамо да су јаки, све јачи. Међутим, не смијемо то испољити ни на који начин, а већ је тешко и глумити, да не кажем лагати. Доручкујемо и чекамо да угледамо штићенике „жице“ – већ је осам, а њих нема. Онда иза фиранге ја први опазим усташу како иде грабом на Трегнеровој страни, са пушком у руци и погнут. Иде и други иза њега. Неки иду и нашом грабом, а преко у граби препознам усташу Мирка Маркоту, Херцеговца, и његовог млађег сина Мирослава. Иду погнути један за другим. Нешто послије тога, иде уобичајена колона – на челу је Маркотина жена и око ње још неколико жена, па онда иду остали. Иду полако, а у грабама се и даље крећу усташе. Коначно прођоше сви, а ми се погледасмо без коментара. „Ајде, ти отиђи, насјеци неких ситних дрва и грања“, рече ми мама. У башчи видим, тик уз онај млађи орах, црну јаму у земљи, а одбијена је и кора од ораха. Дођем ближе, видим да је орах оштећен од гелера, а јама подубока. Насјекао сам дрва и понесем један нарамак у кућу, кад видим тету Анку, сједи за столом. Причају о прошлој ноћи, а ја одмах упаднем са причом о ораху. „Ма, је л’ га јако оштетило“, питају. „Па, доста“, одговорим ја. „И ми смо ноћас ћули да је ту неђе код вас пала мина“, рече тета. Устадоше и оне и Јованка па иду да виде орах. Ето из ђедовог дворишта Луце и Звонка, па кад су чули за орах, отворише љесу и дођу у нашу башчу. Путем се враћају усташе из обављене пратње. Иду појединачно и у групицама. Пошто су се комшинице довољно ишчудиле јами и ораху, Луца потврди да је и она чула како је нешто близу грунуло. Поче прича о протеклој несаној ноћи и великој пуцњави. Сложише се да скоро никад није тако јако пуцало к’о ноћас. „Па и оно у Барни је било вражије“, додаде тета јер је од Јозефа Рингловог чула још гору причу од оне Лојзине. Луцу зове кћи Матија да „иђе кући“ јер су дошли Славко и Мирослав. Оде Луца и са њоме Звонко. Враћамо се у кућу и ја понесем још један нарамак ситних дрва. Тета Анка и мама поразговараше идући према плоту, гдје су још мало застале, па се разиђоше. Послије њих приђем и ја к плоту и сједнем на онај плотић што ограђује цвјетни вртић под прозорима од дворишта. Сједим ту и без посебнога разлога гледам низ пут-уз пут. Пролазника нема, све је празно, а онда ми се учини да иду нека двојица одозго, негдје у висини ужареве куће. Препознајем Маркоту, а онога што иде некако испред њега не познам. Онда ми се учини познатим, али некако не хода нормално па нисам сигуран. Кад су дошли негдје испред Прицине куће, препознајем Такача из горњег краја, Емичиног тату. Руке су му позади, изгледа да је свезан. Маркота иде за њим са пушком на рамену. Одмах сјашим са плотића и отрчим у кућу. Испричам шта сам видио. Јованка пође прозору, али је мама прекори: „Гледај иза фиранги“. Чекамо ми тако неко вријеме, а оно се одужило. Већ су требали проћи. Мама отвори врата, изађе ван, али се ускоро врати. Пред капијом је видјела Луцу, Маркоту јој пријака, његове синове и Звонка. Такач крај грабе стоји свезан. Нешто се расправљају, али Маркота на крају гурне Такача кундаком, не скидајући пушку са рамена, и они пођоше према варошу. Прошли су мимо наше куће. Трегнерови стоје крај плота, гледају и шуте. Сад и мама отвори прозор па сачека да се Анка огласи. „Па куда га тера, па бар је Такаћ миран и повућен ћовјек“, каже Анка. Кад, ето Звонка, иде и смије се. Вели: „Река је Мирко да је Такач партизански председник и да га тера усташком логорнику на суд“. Изађем ја на двориште и ту се нас двојица сретосмо. Њему је и даље смјешно како Маркота тјера Такача на суд. „Река је Мирко Славку и Мирославу да је он једном партизанском сараднику већ присудија гори. Мирко судија… Ха, ха, ха… Он судија… А знаш ли ти како су ноћас партизани дошли близу ’жици’“, пита он мене. „Мирослав каже да их је видија. Он је пуца из пушке цилу ноћ. Показива нам је руке – све су му жуте и гараве од пушке“, прича Звонко. Видим ја да одозго прође Емица, Такачева кћерка, и оде мимо нас у варош. Она је иначе добра колегица са Јованком. Поздравим се ја са Звонком и уђем у кућу, а мама нешто кори Јованку: „Ти би њу звала, а усташа јој отера свезаног ћаћу. Хоћеш да и тебе свеже“? Тада јаучући прођоше низ пут двије жене. Не познамо их. Мама каже да јој се чини да су то жене из оне куће повише шустера Глоца, па отвори прозор да се у то увјери. „Ма, гле’те колико се свијета скупило пред Шегића башчом! Нешто се догодило“, каже она. Одох ја без питања да видим о чему се ради. Журим се кад ме сустиже Звонко и пита шта је то било. „Не знам“, кратко му одговорим и оба потрчавамо да што прије видимо о чему се ради. Чује се јаук, па сам помислио да се нешто догађа са оним женама што мало прије прођоше јаучући. Не можемо се прогурати до плота, али видимо да у башчи клечи нека жена и јако плаче, маше рукама. Препознам Емицу! Не схватам шта се догађа. Сви углавном шуте, знатижељно се пропињу… Нитко не каже шта је. Онда нетко изговори: „Ма, Маркота закл’о Такача. Дотер’о га довле, скрен’о у башчу и ту га свезаног повалио и закл’о“. Нетко још додаде: „Закл’о је и Вимера. Ето, оде му жена и сестра у варош пријавити да га је закл’о у дворишту“. Сав сам ван себе од страха. Одлазим кући. Звонко исто иде и говори: „Ма не знан зашто је то учинија“, и продужи кући. Испричам мами и Јованки што сам видио и чуо. Оне су кроз прозор гледале ону гомилу свијета, али нису знале што се догађа. Кажем и за Вимера, а оне занијемиле, одрвениле. „Јадна Емица“, прва се огласи Јованка. „Јадна је, али ти јој ни из далека не прилази. Могу и њу заклати, а камоли тебе крај ње. Видиш да кољу и своје, а са нама одувијек раде шта ’оће“, рече јој мама. Ове мамине ријечи још ме више уплашише. Сједим на сећији и дрхтим. Овладао је мук. Значи, ако се некоме прохтије да нас, данас или ноћас, закоље, то ће се и догодити! Ако преживимо данас и ноћас, то не значи да ћемо преживјети сутра. Тко зна по који пут ја гледам смрти у очи и само игром случаја остајем жив. Да, само игром случаја, јер присутни џелат је увијек био спреман да то учини. Било је то на огради 27. септембра (кад сам испод ђедовог ораха одвео Анкицу Шимуновића којој је клањем запријетио усташа Славко Маркота), па 28. септембра 1942. године, сутрадан на огради у покушају бијега са Јованком и петнаестак минута касније код љесе у башчи, а онда и пола сата касније кад сам ишао по маму код Нане Ринглове у пратњи усташе. Па онолико пута у Јасеновцу током два мјесеца… Исто тако је било кад су нам лупали, разбијали врата. А онда ми лијепо рече и мој вршњак Звонко: „Мени је тебе заклати – овако“, каже па ишчупа једну травку.

 

< Барњански циркус у коловозу                                               Садржај                                      Мама, ја идем у партизане >

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top