Zaboravna“ Borka na Kuli Stojana Jankovića

Datum objave: četvrtak, septembar 20, 2012
Objavljeno u Ratko Dmitrović
Veličina slova: A- A+

Ovih vrelih letnjih dana, Borka Pavićević, perjanica „druge Srbije“, zatekla se na jednom od izvorišta srpske istorije i kulture u Dalmaciji, u Islamu Grčkom, i očekivano, umesto svedočenja o ranjenim ostacima jednog naroda koji je odatle proteran, ona se potrudila da to mesto dodatno „očisti“ od srpskih tragova 

Ratko Dmitrović
Ratko Dmitrović

Posle decenija sistematskog, precizno osmišljenog i upornog rada na uništavanju ili bar potapanju svega što se može podvesti pod srpsku kulturu, ili kulturu Srba, tradiciju tog naroda, njegovo nacionalno, intelektualno, kulturno određenje, bolno odvajanje od te prakse tek je počelo. Kažem bolno, jer su kreatori i pronosioci obračuna sa srpskom kulturom, sa svim što ima srpski predznak, i dalje uticajni, jaki, sa utemeljenjem u političkim partijama, pre svega Demokratskom strankom i Liberalno demokratskom partijom. Imaju medijsku artiljeriju („B92“, „Studio B“, „RTS“, listove: „Blic“, „Danas“, „Vreme“, „NIN“…), ali je broj onih kojima je konačno jasno šta se krije iza priče „nećemo se vraćati u prošlost“, odnosno „kulturno isključuje nacionalno“ – sve veći, pa je i nada u mogućnost uspostave srpskog kulturnog obrasca, srpskog stanovišta u kulturi, sve veća.

NITI IZBEGLICA, NITI U EGZILU

Ignorisanje srpskih odrednica, pečata, srpskog porekla dela i autora u kulturi uopšte, omiljena je disciplina spomenute bratije. Takvima, znate i sami, pripada i Borka Pavićević, komandant i politički komesar Centra za kulturnu dekontaminaciju, jedna od najglasnijih i najuticajnijih figura tzv. druge Srbije. Voli ona i da piše, pa već godinama popunjava prostor u dnevnom listu „Danas“, gde ima kolumnu. Oglasila se i u sredu, 12. septembra, tekstom „Islam Grčki“, iz kojeg saznajemo da je dotična uzela učešća u skupu „Umetnici u egzilu“, održanom unutar zidina dvora Stojana Jankovića. U ovom slučaju preskačem otvoreno pitanje kakve veze Borka Pavićević ima sa temom, niti je izbeglica, niti u egzilu (osim… ali, o tom drugom prilikom) i ulazim u razloge nastanka ovog teksta.

Borka se javlja, što bi rekli radio-reporteri, sa lica mesta, iz Ravnih Kotara, zaleđe Zadra, iz sela Islam Grčki, gde je Kula Stojana Jankovića. Stojanov potomak bio je pisac Vladan Desnica, a njegova deca, sin Uroš i kćerke Nataša, Jelena i Olga ulažu maksimum napora da obnove dvore svojih predaka, spomenik velikih istorijskih događanja na tom prostoru, gde su se nekada dodirivale i krvavo sudarale Otomanska imperija i Mletačka država. Značajnim sredstvima obnovu je pomoglo i Ministarstvo za kulturu Republike Hrvatske. To zdanje, poznatije kao Kula Stojana Jankovića, uz ogoljenu istorijsku priču, čuva u patini kamenih zidova i slovo o nacionalnom kulturnom značaju Kule za Srbe tog dela Dalmacije i dalmatinskog zaleđa.

U nameri da Kulu učine što interesantnijom široj javnosti, mestom velikih mogućnosti za kulturna događanja, potomci Vladana Desnice, u saradnji sa nevladinim organizacijama i maštovitim pojedincima, otvaraju vrata Kule za sve koji osećaju potrebu za kulturnim činom, susretima, razgovorom. Tako su kroz vrata Kule ušli i učesnici skupa „Umetnici u egzilu“.

PROJEKTOVANA DA OKRENE GLAVU 

Borka u „Danasu“ spominje neke svoje prijatelje i poznanike koje dugo nije videla, a prispeli su ovih žarkih letnjih dana u dvore Stojana Jankovića; opisuje „prelepe zidine i usahle biljke“, masline koje je neko (ne kaže ko, a zna) zalivao mazutom i na kraju konstatuje da je to u stvari bio povratak kući. Čiji povratak i čijoj kući? Stilska i jezička besmislica, ali nije važno. Ono što je važno, najvažnije, Borka nije spomenula, nije htela, namerno je prećutala. To što je prećutala ulazi u beskonačni niz dokaza o delovanju spomenute antisrpske kamarile u „srpskoj kulturi“.

Borka Pavićević u spomenutom tekstu nigde ne kaže da je Kula Stojana Jankovića istorijski i kulturni spomenik nulte kategorije, pre svega Srba u Dalmaciji, a onda i države Hrvatske, da je Stojan Janković bio jedan od najpoznatijih Srba svoga vremena, te da je, razume se, njegov potomak, Vladan Desnica, bio Srbin. Naravno, ne kaže ni da je Islam Grčki srpsko selo, sravnjeno sa zemljom, u kojem danas živi tek poneki Srbin, u dubokoj starosti, a uoči rata tamo je bilo skoro hiljadu Srba. Hrvati žive u Islamu Latinskom. Otuda su došli oni što mazutom zalivaju masline. Sve to Borka je „zaboravila“ da spomene. Zna ona vrlo dobro gde je bila, ali je projektovana da okrene glavu od svake srpske žrtve, da preskoči sve što bi, eventualno, moglo da ide Srbima u korist. Makar u korist utehe njihovom traumatizovanom sećanju.

U ovom slučaju od Borke Pavićević korektniji je čak i „Zadarski list“, medij poznat po tvrdom nacionalnom stavu, koji u tekstu o obnovi Kule Stojana Jankovića, Vladana Desnicu predstavlja kao „hrvatskog pisca, srpske nacionalnosti“.

Ubeđen sam da Borka, jedna od Orleanki „druge Srbije“, zna kakav stav prema obnovi Kule Stojana Jankovića imaju najuticajniji hrvatski intelektualci, kao što zna, rekli su joj sigurno, da je bilo nekoliko pokušaja animiranja mladih iz Zadra da volonterski pomognu obnovu Kule, ali su oni odbili uz opasku da je to „srpska stvar“. I to je Borka prećutala. Za sve druge ovo je „srpska stvar“, srpska priča, samo nije za Borku Pavićević. Neko će mi zameriti što se uopšte bakćem sa Borkom, reći će da je dotična u okvirima teme nevažna, sitna, da se vremenom gubi kao zrno prašine, ali ja ne mislim tako.

ĆUTANjE U IME „DRUGE SRBIJE“

Među čitaocima „Danasa“, poštovaocima tog lista i Borke Pavićević, dosta je mladog sveta, a mnogi od njih pojma nemaju ni ko je bio Stojan Janković, ni zbog čega se Islam Grčki zove baš tako. E, zbog njih je tetka Borka prećutala gore navedeno, da ih ostavi u neznanju, da otkloni svaku njihovu moguću sumnju u dogmu „druge Srbije“ o ratu u Hrvatskoj, zločincima i žrtvama tog rata. Potpuno neupućeni iz njenog teksta neće saznati ništa, a neki će, čvrsto verujem, čak zaključiti da su dvore Jankovića devastirali Srbi, jer samo su Srbi, uči nas „druga Srbija“, divljali po Hrvatskoj, palili, ubijali, proterivali, pa što onda ne bi i po Islamu Grčkom.

U sećanju i predanjima dalmatinskih Srba, Stojan Janković je veliko ime, herojska ličnost, borac protiv turskih osvajača i zaštitnik srpstva u Dalmaciji. Zbog doprinosa u odbijanju turskih napada Mletačka republika odlikovala ga je „Zlatnom kolajnom Svetog Marka“, uz koju je išlo i 100 zlatnika, imenovan je vitezom Reda Svetog Marka, a dobio je i veliki kompleks zemlje u Islamu Grčkom, gde je 1675. godine podigao crkvu Svetog Đorđa. Stojan je imao braću, Iliju i Zavišu, takođe zapamćene kao velike borce i četovođe protiv Turaka.

Islam Grči je u Ravnim Kotarima, po mnogima najplodnijem parčetu zemlje u Evropi, prostoru sa obiljem vode, na kojem se sudara mediteranska i blaga kontinentalna klima, gde su dva ciklusa setve i žetve određenih poljoprivrednih kultura sasvim normalna pojava. Ravni Kotari su pre rata snabdevali pola Dalmacije voćem i povrćem, tamo se mnogo radilo, a živelo bogato i srećno.

NASTUP KOJI ZADAR NIJE VIDEO

Islam Grčki, kao i Islam Latinski, pripadaju Opštini Benkovac. Ovaj Grčki udaljen je 23 kilometra od Benkovca i 20 km od Zadra.

Staro ime sela je Sadislam, što u prevodu znači bedem islama, poslednja linija odbrane. Odlaskom Turaka ostaje samo Islam i sredinom 18. veka selo se deli na Islam Grčki i Latinski, po veroispovesti stanovništva. Na tom prostoru pre Turaka bila su naselja Tršćane i Kačina Gorica, ali posle turskog povlačenja selo nije vratilo nijedno od „hrišćanskih“ imena, iako je bilo takvih inicijativa, čak i devedesetih godina, kada su to pokušali Hrvati u Islamu Latinskom.

Za vreme Drugog svetskog rata Islam Grčki, zajedno sa selima Kašić i Smoković, bio je snažno četničko uporište. Dobro organizovani Srbi iz tih mesta uspeli su da se odupru ustaškim nasrtajima iz okolnih sela.

Mnogi se i danas sećaju Islama Grčkog po jednom najpre osporenom, a onda proslavljenom kulturnom događaju iz maspokovske 1971. godine – gostovanju grupe srpskih pisaca iz Beograda u Zadru. Taj nastup Zadar nije video, jer je u uzavreloj nacionalističkoj histeriji, prožetoj ustaštvom, zabranjen. Onda se neko dosetio da Desanku Maksimović, Dobricu Ćosića, Matiju Bećkovića, Branu Crnčevića… ugosti u Islamu Grčkom. U toploj letnjoj noći, dok je dole na obali, od Zadra, preko Splita, pa sve do Dubrovnika, vitlalo hrvatskim zastavama i tražilo nezavisnu Hrvatsku, gore kod Kule Stojana Jankovića, oko sedam hiljada Srba hrabrilo se slušajući goste iz Beograda. Umesto srpskih zastava, koje nisu imali, doneli su FK „Crvena zvezda“.

Četrdeset godina kasnije na istom mestu gostovala je Borka Pavićević. I ona je došla iz Beograda, kao njeni daleki prethodnici, ali sa ciljem da u Islamu Grčkom ne vidi i ne spomene nijednog Srbina, nijedan trag srpskog postojanja. 

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top