Zaboravljena zadarska „Kristalna noć”

Datum objave: ponedeljak, maj 2, 2016
Veličina slova: A- A+
Ratko-Dmitrovic-slika.jpg
Ratko Dmitrović

Ovih dana u centru Zadra možete naići na poruku Srbima koja podseća na daleku prošlost toga grada, na jednog čoveka koji je u Zadru udario temelje mržnje prema pravoslavlju, ali i na događaj od pre samo dvadesetpet godina koji je bio repriza nacističkog divljanja desetog novembra 1938. godine

Napomena: Prilog je objavljen 2011. godine.

Postoji u Hrvatskoj nekoliko mesta gde Srbi žive od dobre volje većinskog stanovništva. Ako nisu ljuti na nekoga kod kuće, na Haški tribunal, na Engleze koji Hrvatsku – Zagreb je u to ubeđen – koče na putu u EU, Hrvati će pronaći drugu zanimaciju, ali u slučaju i najmanjeg zatezanja nacionalnih žica, diranja u „svetu hrvatsku stvar“ (ima ih bezbroj) svaki hrvatski domoljub iskaliće bes na Srbima. Ako takvih još ima u njihovom mestu.

Repertoar je poznat i širok; provokacije na ulici, psovanje majke, bušenje guma na automobilu, razbijanje prozora i crepova i neretko fizički obračun. Najmanje što se Srbima u takvim mestima može desiti je da na zidu sopstvene kuće ili negde u gradu pročitaju „Srbe na vrbe“. Kao ovih dana u Zadru. Eno u centru grada, na jednom zidu već deset dana stoji ova poruka, ispisana ogromnim slovima, i niko je ne briše. Gradske vlasti kažu da je to „veoma skupo“.

ZADARSKA „KRISTALNA NOĆ

Da, Zadar je jedan od takvih gradova, mesto gde se mržnja prema Srbima može opipati. U Zadru je i počeo masovni obračun sa Srbima u Hrvatskoj, Zadrani nisu imali strpljenja za pojedinačne obračune sa pravoslavnima, kao oni u Zagrebu, Osijeku, Sisku, Vukovaru…

Bio je drugi dan meseca maja 1991. godine. Popodne, lepo vreme, tek poneki oblak. Sa mora je dolazila svežina. Ljudi su sedeli po baštama i na terasama kuća i ugostiteljskih objekata. Odjednom se, pričali su kasnije svedoci događaja, sve pokrenulo, kao po komandi. Iz dela grada zvanog Gaženica krenula je grupa naoružana palicama, kamenjem i pištoljima. Na putu do centra grada za vrlo kratko vreme formirana je povorka od preko dve hiljade ljudi koji su klicali Hrvatskoj, urlali, pretili, i na vrhuncu te egzaltacije tražili ono što rulja, otvoreno ili prikriveno, uvek traži – krv. Ovoga puta, srpsku krv.

Orgijanje je trajalo celu narednu noć i dan iza toga. Neometani ni od koga, dodatno ohrabreni ponašanjem policije koja je i sama učestvovala u napadima na Srbe, novi hrvatski fašisti radili su isto što i njihovi nemački uzori u noći sa devetog na deseti novembar 1938. godine. Tamo su meta bili Jevreji. Tog i narednog dana u Nemačkoj je opljačkano i spaljeno između šest i sedam hiljada jevrejskih lokala, trgovina i kuća, spaljeno
je oko 180 sinagoga, a ubijeno 90 Jevreja.

Sve to ostaće upamćeno za sva vremena pod imenom „Kristalna noć“. Ušlo je u istorijske čitanke, udžbenike širom sveta, enciklopedije, ovekovečeno je na filmu, u pozorišnim komadima…O tome sve znamo.

„Kristalne noći“ u Zadru, 1991. godine, sećaju se još samo Srbi koji su je preživeli. Njih desetak nije. U danima posle te noći i policija i civili odvodili su zadarske Srbe u ciglanu nedaleko Nina, gde su ih tukli, ispitivali, iživljavali se na njima. Više od pola leševa nikada nije pronađeno.

Za manje od 24 sata Zadrani su demolirali i opljačkali 136 objekata čiji su vlasnici bili Srbi. Hrvatska televizija predstavljala je taj događaj kao reakciju na ubistvo hrvatskog policajca Franka Lisice dan ranije na periferiji grada. Odmah je objavljeno saopštenje da su zločin počinili „pobunjeni Srbi“. Vladimir Šeks je iz Zagreba poručio da se radi o „opravdanom revoltu građana Zadra“. Nikada nije sprovedena prava istraga o ubistvu Lisice i ne postoje dokazi da su ga ubili Srbi.

Ali, cilj je postignut, danas u gradu Zadru kao stalni građani, sa tamošnjom adresom koja je i mesto stalnog boravka, živi tek nekoliko stotina Srba. Pre „Kristalne noći“ bilo ih je više od 11 hiljada, skoro 15 odsto. Gotovo sve kuće zadarskih Srba oštećene su ili potpuno srušene eksplozivom.

Jovanka Sladaković i Nikola Žeželj godinama su obnavljali kuću u predgrađu Zadra, a kada im je to pošlo za rukom, 2009. godine, kad su sve sredili, postavili prozore, završili unutrašnje radove i u Beogradu, gde ih je odvelo izbeglištvo, spremali stvari za povratak, iz Zadra je došla vest da im je kuća demolirana. Jovanka ne želi da odustane i sve dovodi u prvobitno stanje. Deset dana kasnije neko joj provaljuje u kuću i po sobama ispisuje opšta mesta savremene hrvatske kulture: „Ubij četnika“, „Srbe na vrbe“, „NDH“, „Ubij Srbina“…

Zadar je grad u kojem je za poslednjih deset godina zabeleženo najviše prelazaka sa pravoslavne na katoličku veru. Više od stotinu zadarskih Srba zatražilo je u tamošnjoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi ispis iz pravoslavlja. Treba im taj papir jer lokalni fratri, navodno, neće da ih prime u katoličanstvo dok i formalno ne raščiste sa verom svojih predaka.

Katolički župnik iz Murvice, kod Zadra, don Ivica Jurišić žalio se čak i nekim evropskim institucijama na pravoslavnog sveštenika Petra Jovanovića iz zadarske crkve Svetog Ilije (podignuta u 16. veku), jer odbija da izda krsni list Srbima čija je namera da pristupe Katoličkoj crkvi.

Ne treba, verujem, ni podsećati da se ovi što su preko noći postali katolici više ne izjašnjavaju kao Srbi. Svi su Hrvati i to veći od onih „pravih“. Dokazuju se učlanjenjem u HDZ ili čak u Hrvatsku stranku prava, čiji predsednik Danijel Srb otvoreno govori o svojim simpatijama za Antu Pavelića, ustaštvo i NDH.

VATRENI KATOLIK I SRBIN
U januaru 2008. godine, na utakmici NLB lige Zadar-Partizan, igranoj u dvorani na Jazinama, fizički je napadnut legendarni zadarski košarkaš Arijan Komazec. Jedan od najboljih koje je dala hrvatska košarka. Napadači su tvrdili da ih je iznerviralo to što Komazec navija za Partizan. Istraga je utvrdila da nije navijao za Partizan, da je potpuno mirno sedeo sa devojkom i gledao utakmicu.

Zašto su ga onda napali? Zato što je Srbin, mada on sam to nikada nije isticao, ali svi u Zadru znaju ko su i šta su Komazeci. U Zadru, njegovom rodnom gradu, ne vredi mu ni to što je, ponoviću, dao veliki doprinos i zadarskoj i hrvatskoj košarci. Imao je Arijan nešto kasnije i drugih neugodnosti, vređali su ga na ulici. Pustiće ga na miru tek kad se izjasni kao Hrvat. Ako već nije, u međuvremenu.

Otkuda tolika mržnja prema Srbima baš u Zadru? Zašto ne jenjava ni 16 godina posle rata? Ima li objašnjenja, logike, razloga…?

Naravno, sličan odnos prema Srbima nalazimo i u drugim delovima Hrvatske, u Istri je to bitno drugačije, ali Zadar najmanje jednom nedeljno osvane u lokalnim ili republičkim medijima kao poligon antisrpskih igara. Ko je i kada posadio to drvo zla u ovom drevnom gradu koji je, ovo valja imati na umu, tek 1945. godine pripojen Jugoslaviji, odnosno, Hrvatskoj? Pre toga bio je u sastavu Italije, Austrije, Venecije…

Pažljiviji čitaoci „Pečata“ setiće se da sam u jednom tekstu pisao o Vicku Zmajeviću, barskom i zadarskom nadbiskupu sa početka 18. veka. Katolička crkva i hrvatska istoriografija stavljaju ga na posebno, vrlo visoko mesto koje je svakako zaslužio. Sa pozicije interesa Katoličke crkve, razume se. Zmajević je sve vreme provedeno u Zadru vodio neprestanu, ostrašćenu i velikom mržnjom prožetu borbu protiv pravoslavlja. Treba samo videti pisma koja je pisao Vatikanu, ukazujući na „opasno i pogubno“ delovanje sveštenstva Srpske pravoslavne crkve u Dalmaciji. Za sve nevolje i nesreće katolika u Dalmaciji, globalne i pojedinačne, Zmajević je optuživao pravoslavce, odnosno, Srbe.

Da možda Zmajević ne vuče srpske korene? Apsolutno, njegovi preci su od Njeguša sa Cetinja. Nikola Zmajević, pradeda Vickov, u sedamnaestom veku spustio se sa Cetinja do morske obale. Bolji život našao je u Perastu, kod Kotora, tu se oženio devojkom iz katoličke porodice, do smrti ostao pravoslavac, decu je odgajao u srpskom duhu, ali je dopustio da u religijskom određenju budu katolici. U to vreme, podsetimo, Srbin-katolik bilo je nešto sasvim uobičajeno.

Stric Vicka Zmajevića, Andrija Zmajević, bio je nadbiskup Barski i „primas Srbije“, ali je za sebe govorio i pisao da je „vatreni katolik i vatreni Srbin“. Imao je izuzetno dobre odnose sa hercegovačkim mitropolitom Vasilijem Jovanovićem (Sveti Vasilije Ostroški), kao i sa patrijarhom srpskim Arsenijem III Čarnojevićem. Njegov sinovac Vicko posvetio je život borbi protiv pravoslavlja i srpstva. Činio je to stolujući u Zadru, ostavio je u tom gradu iza sebe i učenike i „verovanje“ koje, vidimo, opstaje do dana današnjih.

U Zadar i na zadarskom području Srbi se masovno naseljavaju u 16. veku, a od poznatijih Srba koji su svoj život vezali za Zadar svakako treba spomenuti: serdare Stojana Jankovića i Iliju Smiljanića, vođu Bukovičke bune Petra Jagodića Kuridžu; episkope i značajne nacionalne prvake u borbi za prava Srba Dalmacije Simeona Končarevića, Stefana Kneževića i Nikodima Milaša, arhimandrita Gerasima Petranovića, pesnike Petra Preradovića i Jovana Sundečića, te velikane srpske književnosti Simu Matavulja i Vladana Desnicu.

A što se tiče zadarske „Kristalne noći“ niko za taj zločin nije kažnjen. Nijedan čovek, nijednim danom zatvora. Naprotiv, mnogi su nagrađeni napredovanjem na političkoj i policijskoj lestvici države koja evo čeka pred odškrinutim vratima Evropske unije.

Izvor: PEČAT

 

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top