Zaboravljena uloga „Televizije Zagreb“ i nedeljnika „Danas“

Datum objave: četvrtak, april 12, 2012
Objavljeno u Ratko Dmitrović
Veličina slova: A- A+

Ratko-Dmitrovic-slika.jpgPiše Ratko Dmitrović

Gotovo da je zaboravljeno ko je i na kakav način medijski pripremao događaje koji će razbiti Titovu Jugoslaviju, ko je prvi satanizovao i Srbe i Srbiju, otvarajući prostor za sve ono što je u tom smislu kasnije stiglo i sa Zapada

Pre nekoliko dana Privredna komora Srbije otvorila je predstavništvo u Zagrebu, a za direktora imenovala Drenislava Žekića. Mnogima ovo ime ne znači ništa, ali ima, ubeđen sam, među čitaocima „Pečata“ onih koje će Žekićevo ime vratiti u kasne osamdesete i početak devedesetih godina, u burno i teško vreme, kada su nakaze prošlosti iz mračnih i memljivih skloništa, u kojima su godinama oštrile zube čekajući novu priliku, iskočile na javnu scenu Hrvatske. U drugačijim odelima, ali sa starim ciljevima i nakanama.
Ništa se veliko i značajno na ovim prostorima nije dogodilo, i ne događa se, slučajno, samo od sebe. Ni Hrvatska nije preko noći, od utorka na sredu, miran i tolerantan život svojih Hrvata i Srba (makar tolerancija bila nametnuta i kontrolisana) zamenila ćutanjem, okretanjem glave, bušenjem guma, razbijanjem prozora, otpuštanjima sa posla, proterivanjem iz stanova i na kraju brutalnim likvidacijama Srba po većim i manjim mestima. To je došlo postepeno, razvijalo se godinama, a svoje strašno i krvavo ubrzanje dobilo 1991. godine.

OBRAČUN SA SRBIMA
Medijsku pripremu takvog stanja, uređenje političkog terena za obračun sa Srbima, u Hrvatskoj su na svojim leđima iznela dva medija: „Televizija Zagreb“ i nedeljnik „Danas“. Jedanaestog januara ove godine u Beogradu je umro Veljko Knežević, direktor „Televizije Zagreb“ u vreme koje spominjem. Veljko je bio Srbin, rođen u jednom selu kod Knina. Njega i moju malenkost vezale su čudne životne niti. Živeli smo u istom gradu, Zagrebu, znali jedan za drugog, ali se upoznajemo tek u Beogradu, gde smo došli spasavajući glave i porodice. Pre toga, krajem 1991. godine, Knežević je u Zagrebu sahranio sina. Veljko nikada nije izgovorio da je njegovo dete ubijeno. Samo je slegao ramenima. Nisam imao snage da pripitujem, da kopam po toj jezivoj rani.
„Znaš li ti“, rekao mi je jednom, „da i ovde u Beogradu čuvam ono tvoje pismo. Nije mi bilo svejedno kad sam ga pročitao, a i nisi bio u pravu. „Veljko, bio sam u pravu, a sve što je tamo napisano potpisao bih i danas“, odgovorio sam mu i tako je naš razgovor o neobičnom pismu zauvek okončan.
Zašto pismo? Sredinom 1989. godine, kada više nisam mogao da gutam stalno, sistematizovano, televizijsko kidisanje na „velikosrpske apetite iz Beograda“, na „Srpsku akademiju nauka i umetnosti“, na rukovodstvo Srbije, sve uz otvorenu podršku Šiptarima na Kosovu i davanje prostora nekada zabranjenim, a onda u Zagrebu poželjnim „intelektualcima“ iz Slovenije, Bosne, Crne Gore, Hrvatske; posle jednog „Dnevnika“ „Televizije Zagreb“ napisao sam to pismo i sutradan ga, preko poznanika zaposlenog na Televiziji, dostavio u Kneževićev Kabinet.
Šta sam napisao? Svašta. Pismo je bilo puno gorčine, protkano emocijama koje namerno nisam ni kontrolisao, ni skrivao. Bilo je to vapaj Srbina iz Hrvatske drugom Srbinu iz Hrvatske. Jednog koji je bio novinar „Politike“, najuglednijeg i veoma uticajnog srpskog medija, drugom koji se nalazio na čelu „Televizije Zagreb“, najuglednijeg i najuticajnijeg hrvatskog medija. Tražio sam od Veljka, molio ga, preklinjao, da zaustavi i promeni antisrpski kurs „Televizije Zagreb“. Ukazivao mu na evidentne laži, izmišljanja, manipulacije sa poluistinama, na mogućnost da se „kritički pogled na međunacionalne odnose u Srbiji“ bar delimično prebaci na Hrvatsku i njene međunacionalne odnose; da se ono što u Srbiji traže Šiptari, a stalno prati i propagira „Televizija Zagreb“, stavi u usta Srbima iz Hrvatske, pa onda oceni ko šta ima, kome je šta potrebno i ko je identitetski i kulturno ugrožen. Nije vredelo, Knežević je nastavio po starom.

MEDIJSKA PRIPREMA
Tu se vraćamo na Drenislava Žekića. On je bio deo Veljkove „srpske ekipe“, jedan od urednika „Dnevnika“, zajedno sa još nekoliko kolega srpskog porekla; Gordana Grbić, Gradimir Agbaba, Ankica Barbir Mladinović, Mirjana Rakić… Srbi su, prema tvrdnjama zaposlenih na „Televiziji Zagreb“, bili i Luka Mitrović i Branimir Dopuđa, ali se nisu tako izjašnjavali, posebno ovaj drugi koji je „Dnevnik“ završavao rečima: „Pozdrav hrvatskim braniteljima, ma gdje bili“.
Uvek je nezahvalno, pomalo i mučno, davati ocene o ljudima u teško vreme i još težim situacijama, ali ekipa Veljka Kneževića – to je i danas, 20 godina posle svega, jasno kao dan – odigrala je vrlo značajnu ulogu u medijskoj satanizaciji Srbije i Srba kao naroda. Neki od njih, koliko čujem, danas su toga svesni; kažu da su morali, jer bi u suprotnom ostali bez posla. Ne spominju da su ionako ostali bez posla, odmah po dolasku Tuđmana na vlast. Medijska priprema je bila okončana, nikome više nisu bili potrebni i Antun Vrdoljak ih je izbacio na ulicu.
U toj grupi Drenislav Žekić je, sećam se, bio nekako najumereniji. Videlo se da to radi sa mukom u stomaku. Nisam siguran, ali mislim da je on sam otišao iz „Dnevnika“, pre dolaska Vrdoljaka.
U godinama koje dele to vreme od Žekićevog imenovanja na mesto direktora predstavništva Privredne komore Srbije u Zagrebu, Drenislav se bavio marketingom, jedno vreme proveo je u Londonu, a kako je hadezeovska atmosfera u Hrvatskoj slabila jačao je Žekićev položaj, obnavljala se stara prijateljstva, pa je 2005. godine imenovan za pomoćnika generalnog menadžera koncerna „Podravka“.
Da li je Žekićevo angažovanje u službi Privredne komore Srbije iznenađenje? Jeste, bez sumnje. Verujem da je to dobro rešenje za srpsku privredu koja je na hrvatskom tržištu finalnih proizvoda zastupljena simbolično. U Hrvatskoj je registrovano desetak srpskih firmi. Hrvatske firme u Srbiji, a ima ih oko 250, pisali smo o tome, kontrolišu čak i proizvodnju hrane, a u prodajnim lancima nalazi se nekoliko stotina proizvoda iz te države. Žekić je imenovan na dve godine. Videćemo kakvo će stanje da bude u proleće 2014. godine. Na stranu što je ovo velika prilika za Drenislava Žekića da se i delimično iskupi kod Srba.
Nedeljnik „Danas“ je preteča antisrpskog informativnog programa „Televizije Zagreb“. Pokrenut je 1982. godine, da bi popunio prazninu periodične štampe u Hrvatskoj, u stvari da parira „NIN“-u koji se u Hrvatskoj izuzetno dobro prodavao. Prvi glavni urednik „Danasa“ bio je Joža Vlahović, a već krajem leta te prve godine izlaženja došlo se do tiraža od 150.000 primeraka. Taj tiraž je dostignut na dve velike afere u čijem su središtu bili Borislav Mikelić, direktor petrinjskog giganta „Gavrilović“, i Milan Pavić, direktor „Jugoturbine“ iz Karlovca. I tada i kasnije urednici i novinari „Danasa“ tvrdili su da je napad na pomenutu dvojicu došao kao posledica želje da se opuste krute komunističke stege, ukaže na zloupotrebe položaja, upravljačku rigidnost sa osnova partijske pozicije… ali ono što se naknadno događalo sve snažnije je navodilo na zaključak da su Mikelić i Pavić napadnuti iz drugih razloga, zbog svog nacionalnog porekla. Obojica su Srbi, a „Gavrilović“ i „Jugoturbina“ nosili su razvoj Banije i Korduna, regiona sa značajnom srpskom većinom.
Koristeći sve mogućnosti koje su mu bile na raspolaganju, uključujući strukture Saveza komunista, gde je i na federalnom nivou imao značajnu poziciju i ugled, „Danasu“ je posebno žestoko uzvratio Mikelić. Protivudar je bio tako snažan, da je Joža Vlahović na kraju morao da podnese ostavku. Na njegovo mesto dolazi Živko Milić, šef deska je Denis Kuljiš, a zamenik glavnog urednika Ninoslav Pavić, danas jedan od najbogatijih ljudi u Hrvatskoj, vlasnik „Jutarnjeg lista“, „Globusa“, „Slobodne Dalmacije“… Sa Vlahovićem odlazi i nekoliko novinara i urednika. List počinje da pada i tiražno, i po uticaju, ali se dve godine kasnije u redakciju vraćaju gotovo svi koji su je napustili.

ANTISRPSKE BUJICE
Mesto kormilara preuzima Mirko Galić (kasnije direktor „HRT“-a, danas ambasador Hrvatske u Francuskoj) i „Danas“ beleži uspon dosežući i sto hiljada prodanog tiraža. Posle svega što se u međuvremenu dogodilo, bez potrebe za naknadnom pameću i bez straha od greške, postavićemo ocenu da je zagrebački „Danas“ otvarao breše svim antisrpskim bujicama u godinama uoči raspada Jugoslavije. Svi koji su tada imali potrebu da se baci kamenom na Beograd, dobijali su u „Danasu“ kafu, pažnju i prostor. Koliko god je trebalo. Od slovenačkih „slobodnih intelektualaca“, preko šiptarskih „akademika“, poraženih i u stranu gurnutih hrvatskih maspokovaca, do sarajevskih univerzitetskih profesora, muslimana, koji su u beogradskim političkim gibanjima, posebno u odnosima Beograda prema Kosovu i Metohiji videli želju za dominacijom i obračun sa „liberalnim islamom“.
Kosmetski Šiptari su u „Danasu“ imali neograničen prostor i podršku bez rezerve; Milošević je već sa prvim spominjanjem teškog položaja Srba na Kosovu označen kao srpski nacionalista, velika opasnost za Jugoslaviju; Memorandum SANU predstavljen je kao program za stvaranje velike Srbije; očekivane i opravdane refleksije među Srbima u Hrvatskoj, na kosovske nemire, autori „Danasa“ ocenjivali su kao podbunjivanje iz Beograda, pokušaj destabilizacije Hrvatske. Po „Danasu“, za sve su bili krivi Milošević, SANU, Srpska pravoslavna crkva. Zar je danas drugačije?
Dve godine pre višestranačkih izbora „Danas“ i „Televizija Zagreb“ usklađuju uređivačku politiku i ulaze u finiš strašne i pogubne satanizacije Srba i Srbije. Stvorena je atmosfera u kojoj je bilo mesta samo za jednu ocenu – Srbi su krivi za sve. Znam da je suvišno, ali podsetiću, i „Danas“ i „Televiziju Zagreb“ usmeravali su i njihovo delovanje određivali komunisti. Isti oni čiji su ciljevi definisani – nije odgoreg da se stalno spominje – 1928. godine u Drezdenu, na Četvrtom kongresu KPJ.

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top