Zaboravljena lekcija Dimitrija Ruvarca

Datum objave: četvrtak, decembar 1, 2016
Veličina slova: A- A+
Ratko Dmitrović
Ratko Dmitrović

Pre više od jednog veka, u vreme kada se antisrpstvo sa druge strane Dunava zahuktavalo, pripremajući Jasenovce, Jadovna i „Oluje“, jedan vredni i umni čovek, paroh zemunski, napisao je knjigu koja, mada je tome bila namenjena, Srbima nije otvorila nijedno oko, a aktuelna je i vredna danas kao i te 1895. godine

Pre nekoliko godina jedna srpskoj javnosti poznata spodoba – hajde da joj ne spominjem ime – zagovornik teorije da prošlost nije važna, promotor bezuslovnog zajedništva jugoslovenskih naroda – izjavila je da su Srbi i Hrvati, istina, imali „neke nesporazume“ u prošlosti, posebno u Drugom svetskom ratu, ali bože moj ratovali su i drugi, duže nego Srbi i Hrvati, pa danas, reče taj, odlično sarađuju. I tu spomene, a šta bi drugo, „tridesetogodišnji rat između Nemačke i Francuske“, kao krunski dokaz da se i najveće tuče mogu okončati civilizacijski, a posle toga njeni učesnici sarađivati kao braća rođena.
Nema veće besmislice i budalaštine od ovakvog poređenja. Odnosi Srba i Hrvata kroz istoriju, posebno u 19. i 20. veku, nisu plod međudržavnih sukoba, frontalnih ratova, sudara velikih vojnih formacija, već slika jedne gotovo patološke mržnje, strašne netrpeljivosti koja je završila u još strašnijem zločinu, genocidu, u Jasenovcu, a poslednje krvave radnje okončala avgusta 1995. godine, u nečemu što se zvalo „Oluja“. O tim odnosima napisani su vagoni knjiga, studija, održano bezbroj seminara, rasprava, polemika, u značajnoj meri sa dobrom voljom da se provalija koja deli ova dva naroda zatrpa ili premosti, ali… nije vredelo.

ZAUVEK PODELjENI

Srbi i Hrvati su zauvek podeljeni narodi. Podelila ih je istorija, zločini, genocid. Trebalo bi, razume se, stalno i uporno delati da se u budućnosti izbegnu oružani sukobi između ova dva naroda, da Srbija i Hrvatska kao države sarađuju na linijama međusobnog uvažavanja, da se Srbima proteranim iz Hrvatske bar nadoknadi oteto, spaljeno, razvejano… ali se nikako i ni pod kakvim obzirima, okolnostima, ne sme zaboraviti ono šta je bilo. Ovo se, da li bi trebalo reći, odnosi na Srbe, narod jedinstven u svetu po tome koliko malo vodi brigu o svojoj prošlosti, velikanima, tradiciji, o svojim neprijateljima. Gotovo je neobjašnjiva srpska potreba da od dokazanih, vekovnih neprijatelja pravi prijatelje.
Nema naroda, osim Srba, koji je svesno žrtvovao sebe za interese drugih i to ponovio nekoliko puta. A da je među Srbima bilo onih koji su na vreme opominjali sunarodnike na opasne hridi – bilo je. Eno nam Dimitrija Ruvarca. Koliko Srba danas uopšte zna o kome se radi, ko su braća Ruvarac, šta su ostavili iza sebe, po čemu je za srpsko-hrvatske odnose značajan Dimitrije.

Utemeljitelj hrvatske kolektivne mržnje prema Srbima, njen ideolog, sistemski tvorac, najglasniji propagator i širitelj, bio je Ante Starčević. Poznati hrvatski filolog sa kraja 19. i početka 20. veka, Tomo Maretić, ovako je definisao oca hrvatskog rasizma: „Starčević je paklenom mržnjom mrzio Srbe i tu mržnju tri decenije ulivao u veliki dio Hrvata“. Ante Starčević je umro 1896. godine i do poslednjeg daha sve svoje moći uprezao u raspirivanje mržnje Hrvata prema Srbima. Na stranu ovog puta što taj isti Starčević i danas u ovoj modernoj, evropskoj Hrvatskoj slovi kao „otac domovine“ (kakav otac, takva i domovina), što njegovi spomenici i biste zauzimaju centralna mesta po gradovima širom države, što se najveći deo savremene hrvatske političke i intelektualne elite prema njemu odnosi kao prema božanstvu, sve to ovog puta nije predmet našeg interesovanja. Drugo želimo da kažemo.
Suočen sa godinama, biološkim slabljenjem, pritisnut ambicijama mlađih, frakcijskim borbama u svojoj Stranci prava, Ante Starčević, nekoliko godina pred smrt, pokušava objedinjavanje svih koji su tada u austrougarskoj provinciji, Hrvatskoj, razmišljali kao on. Tako 1894. godine dolazi do programskog sporazuma dve najsnažnije hrvatske opozicione partije, Stranke prava i Neovisne narodne stranke, takozvanih obzoraša, po stranačkom glasilu „Obzor“ koji je, razume se, uz zalaganje za hrvatsku samostalnost i državnu nezavisnost, propagirao netrpeljivost prema drugim narodima, posebno prema Srbima. Dakle, ove dve stranke prave jedan politički program po kojem nastavljaju da deluju, a mržnja prema Srbima se pojačava, svakodnevno dohranjuje, i na toj mržnji, verovalo se, Hrvati su imali uvećane šanse za dobijanje nezavisnosti. Otvaraju se verbalni ratovi, polemike, društvene netrpeljivosti, odnosi Srba i Hrvata pogoršavaju se sve više, ne samo u Hrvatskoj već i u ostalim delovima dvojne monarhije – Dalmacija, Slavonija – u kojima su ova dva naroda živela zajedno, dolazila u svakodnevni kontakt.

U jednoj polemici koju je vodilo sa novosadskom „Zastavom“, glasilom Srpske narodne radikalne stranke, uredništvo „Obzora“ zatražilo je da Srbi kažu šta su im to Hrvati krivi. U povećem tekstu „Obzor“ objavljuje i rečenicu koja je glasila: „Iskreno da kažemo, mi još ni danas ne znamo šta je baš ono čime Srbi u svojoj duši opravdavaju mržnju i antagonizam protiv Hrvata, osim ako nas mrze za to što nismo Srbi.“
Ta rečenica bila je dovoljno provokativna za zemunskog paroha Dimitrija Ruvarca, rođenog brata poznatog Ilariona Ruvarca. Strasni polemičar, istraživač, istoričar, publicista Dimitrije Ruvarac, inače do tada veoma naklonjen Hrvatima, srpsko-hrvatskoj saradnji, južnoslovenskom zajedništvu, uzima pero u ruke i započinje polemiku sa „Obzorom“. Tih godina u Zemunu je izlazio list „Novo vreme“, konzervativno orjentisan, ali prilično slobodne uređivačke politike, čiji vlasnik Sima Pajić prihvata predlog paroha Ruvarca da u nastavcima objavljuje njegovo obraćanje „Obzoru“, Hrvatima, a sve pod odrednicom „Evo, šta ste nam krivi“. Tu dopunjenu polemiku Ruvarac godinu dana kasnije, u februaru 1895. godine objavljuje kao knjigu.

Neku vrstu recenzije, pre svega preporuke za čitanje, sa oduševljenjem i posebnim zanosom napisao je čuveni Stevan Sremac.
Ono što sadržajno čini Ruvarčevo delo „Evo šta ste nam krivi“, i danas ima istu, ako ne i veću težinu nego u vreme objavljivanja. To je knjiga koju bi, da je mogućnosti i pameti, trebalo da ima svaka srpska porodica, svaki političar u Srbiji i izvan nje, koji se kune u svoje dobre namere spram budućnosti Srbije i Srba. To je delo u kojem će svako dobronameran, željan istinskog odmeravanja argumenata, primera iz istorije, naći „oružje“ za pobedu nad onima koji tvrde da srpsko-hrvatski nesporazumi počivaju u kazanu međusobnih nacionalnih podmetanja. Ruvarac je do gole ledine razmontirao hrvatsku fabriku istorijskih falsifikata, težnje i načine Zagreba da prisvoji i u svoju nacionalnu i kulturnu baštinu uvede ono što je tuđe, uglavnom srpsko. Pri tom se – u maniru polemičara sa kojim se i ne može polemisati, jer nema argumentacija za tako nešto – poziva uglavnom na hrvatske izvore ili na neupitne autoritete, istoričare, filologe, hroničare, političke delatnike iz Beča, Praga, Pešte, Venecije, Budima, Moskve, Berlina…

„Evo, šta ste nam krivi“

Ruvarac svoju knjigu, inače podeljenu u sedam celina, otvara analizom delovanja hrvatske inteligencije i nazovi naučne misli u cilju širenja „istine“ da u Hrvatskoj, Slavoniji, Bosni i Hercegovini i Dalmaciji nema Srba, da u tim zemljama žive samo Hrvati, odnosno da se ovi prostori mogu i moraju imenovati kao hrvatske zemlje. Ruvarac izdvaja „Maticu Hrvatsku“, Jugoslavensku akademiju, Društvo Sv. Jeronima i neke manje poznate adrese koje štampaju i publikuju navedene laži, a od pojedinaca u toj raboti imenuje Vjekoslava Klaića, Franju Račkog, Ivana Kukuljevića Sakcinskog, Armina Pavića…

Prostor, razume se, ne dozvoljava da se detaljnije pozabavimo Ruvarčevim argumentima, da ih makar i površno dotaknemo, pa ovde biram da spomenem još samo tematsko određenje u trećem i četvrtom odeljku knjige „Evo, šta ste nam krivi“. U trećem Ruvarac polazi od burnih revolucionarnih dana 1848. godine i hronološki nabraja dokaze o tome kako su Hrvati, kad im je išlo u korist, u teškim trenucima i teškom vremenu, pozivali Srbe u pomoć, nazivali ih pravoslavnom braćom, tražili za njih od Beča i Pešte sva prava, a onda, kad bi opasnost minula, sve to zaboravljali i nastavljali po starom.

Ubeđen da tako više neće moći, Ruvarac Hrvatima poručuje da je dosta njihove dvoličnosti i da se ne uzdaju u bilo kakvu pomoć Srba, koji će, poručio je prota, „od sada sa Hrvatima igrati otvorenim kartama“.
Jadni Ruvarac nije ni slutio šta će se dogoditi samo dvadesetak godina kasnije, koliku će tek žrtvu Srbi podneti zbog Hrvata i Slovenaca, sve u nameri da ih izvuku iz kandži velikih sila i stave pod krov južnoslovenske kuće u čijoj su peći spalili sopstvenu državu. Ne jednu, nego dve – Srbiju i Crnu Goru.

Da spomenem još Ruvarčevu raspravu o jeziku koji su, navodi on, Hrvati u vremenu ilirskog preporoda uzeli od Srba, nazivajući ga najpre ilirskim, pa jugoslovenskim, a onda bestidno hrvatskim jezikom, optužujući Srbe da su oni od Hrvata uzeli jezik. Tu se Ruvarac poziva i na Ljudevita Gaja koji u „Danici“, iz 1846. godine, broj 31, bez ikakvih ograda navodi da jezik koji su Hrvati preuzeli nije ilirski već srpski, te hvali boga što sada Hrvati „sa braćom Srbima samo jedan jezik imaju“. I tako dalje.
Knjigu Dimitrija Ruvarca „Evo, šta ste nam krivi“ izdao je još 2008. vredni Zlatomir Lazić, iz Jagodine, izdavačka kuća „Gambit“, uz predgovor akademika Vasilija Krestića, ali to srpskoj javnosti, ovakvoj kakva je već godinama, nije bilo interesantno. Hoću da verujem kako će nedavne političke promene u Beogradu nešto učiniti i na tom planu.

Izvor: PEČAT

Piše: Ratko Dmitrović


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top