Zaborav umesto pijeteta

Datum objave: subota, jun 1, 2019
Veličina slova: A- A+

Male države možda nemaju mogućnosti za skupe monumente ali imaju dužnost da, makar i skromno ali dostojanstveno, odaju zahvalnost svojim herojima

Srpsko vojničko groblje Zejtinlik u Solunu (Foto N. Trklja)
Srpsko vojničko groblje Zejtinlik u Solunu (Foto N. Trklja)

Na nekadašnji logor „Topovske šupe”, na prostoru Autokomande, poznat verovatno samo najstarijim Beograđanima, nedavno je stavljena nova memorijalna ploča u znak sećanja na stradanje pet hiljada Jevreja i više od hiljadu Roma. Ploča je stavljena na zid oronule zgrade, zarasle u šiblje, jer je prethodno obeležje dva puta ranije već ukradeno. I svi okupljeni da Dan sećanja na žrtve Holokausta i borce protiv terora složili su se da ovaj memorijal i dalje ne izgleda dostojno mesta na kojem je nekada bio logor.

Nažalost, ovo mesto nije jedino koje smo zanemarili i koje govori o našem odnosu prema spomenicima i pijetetu prema žrtvama. Publicista i stalni saradnik „Politikinog” dodatka „Magazin” objavio je knjigu „Veliki rat –Zapisano u kamenu” u kojoj se bavio baš spomenicima i memorijalima iz Prvog svetskog rata, od kojih su mnogi zaboravljeni, a poneki su i potpuno nestali, uništeni nemarom, zubom vremena, ali i zaboravom.

1. Kakav je naš odnos prema istorijskim spomenicima?

Tradicija podizanja spomenika u Srbiji došla je sa zakašnjenjem, jer pod turskom vlašću nije bilo uslova za njihovo postavljanje. Tek po donošenju Hatišerifa 1830. godine, kneževina je, između ostalog, stekla i pravo da podiže spomenike. Tako je već 1847. Gligorije Vozarević na Vračaru postavio „veliki krst od drveta” (danas poznati Crveni krst), a naredne godine je knjaz Aleksandar Karađorđević podigao prvi javni spomenik borcima palim tokom oslobođenja Beograda 1806.

No, niz ratova, koji su usledili u 19. i 20. veku, uticao je na nagli porast spomenika i spomen-obeležja, pri čemu su prednjačili mesni kenotafi, podignuti u znak počasti i sećanja na sugrađane poginule i pokopane na bojištima daleko od domova. Na žalost, vremenom, većina memorijala je padala u zaborav i prepuštana je nemaru, a oni najreprezentativniji, više su postali turistička atrakcija nego znak sećanja i pijeteta.

2. Da li ih obilazimo i iskazujemo dovoljno poštovanja, samo povodom nekakvog jubileja?

Poštovanje prema spomenicima zavisi od poznavanja njihovog značaja, kolektivne i individualne memorije, osnovne kulture, ali i od vladajuće ideologije i političke atmosfere, kod nas često promenljive. Mladi sve manje znaju ne samo kome ili čemu su spomenici posvećeni nego i gde se nalaze, pa se prema njima odnose ili indiferentno ili, čak, sa nepoštovanjem, skrnaveći ih. Sa druge strane, na društvenom nivou, memorijali su postali više protokolarno mesto kome se pažnja poklanja samo povodom jubileja.

3. Kako su nekada podizani spomenici, na primer poginulima u Prvom svetskom ratu? Da li je država izdvajala novac za to?

Najčešće su spomenici podizani na inicijativu i prilozima građana. Problem učešća zvaničnih institucija, počev od vladarske kuće, postao je složen naročito nakon Velikog rata, kada je stvorena zajednička država učesnika obeju zaraćenih strana. Za obeležja na značajnijim mestima i u većim urbanim celinama raspisivan je konkurs, a rešenja je usvajalo Arhitektonsko odeljenje Ministarstva građevina, uz saglasnost Ministarstva vera.

U finansiranju spomenika, članovi vladarske kuće i ministarstva učestvovali su nezvanično, putem dobrovoljnih priloga. Ukoliko su spomenici bili posvećeni žrtvama rata, insistiralo se na pomirenju poginulih obe strane, pa čak i predstavljanju njihovog žrtvovanja za zajedničku, jugoslovensku ideju. To, svakako, ne znači da i vladarska kuća nije direktno učestvovala u izgradnji pojedinih značajnih memorijala, a najpoznatiji je primer podizanja novog spomenika na Avali, po direktnoj inicijativi kralja Aleksandra.

Bez imena žrtava na Spomeniku neznanom junaku na Avali (Foto A. Vasiljević)
Bez imena žrtava na Spomeniku neznanom junaku na Avali (Foto A. Vasiljević)

4. Kako su to radile zemlje u Evropi? Da li su spomenici skupa stvar i može li siromašna i mala država imati grandiozne spomenike i memorijale?

Velike države poput Britanije, Francuske ili SAD, svojim znamenitim ličnostima i žrtvama ratova uvek su posvećivale posebnu pažnju. To nije bio samo znak zahvalnosti i pijeteta nego i očuvanja kolektivnog pamćenja. SAD su poznate po Arlingtonu ali i po 75 metara dugom granitnom zidu u Vašingtonu, sa urezanim imenima vojnika palih u Vijetnamu. Britanija, kao bivša kolonijalna sila, širom sveta svojim poginulim vojnicima podigla je jednoobrazne memorijale.

Kod nas su primer britanska vojnička groblja u Beogradu i Nišu. Francuski Panteon, sa Trijumfalnom kapijom i večitim plamenom na grobu Neznanog junaka, poslužili su kao primer mnogim zemljama sveta. Male države, poput Srbije, možda nemaju mogućnosti za skupe monumente ali imaju dužnost da, makar i skromno ali dostojanstveno, odaju zahvalnost svojim herojima i čuvaju ih od zaborava.

5. Da li smo nekog heroja zaboravili i do danas nema dostojan spomenik?

Srbija je tokom protekla dva veka prošla kroz buran period. Oslobodilački ratovi su iznedrili niz herojskih žrtava ali iz naše zemlje potiče i niz naučnika i umetnika svetskog glasa. Istina je da većina njih, ako ne na javnim mestima, ima spomenike na Novom groblju. No, upravo je taj buran period istorije, sa čestim političkim i ideološkim promenama, doveo do toga da su mnoge ličnosti i namerno „zaboravljene”. Bilo bi nepravedno izdvojiti jedno ili dva imena. No, isto tako, treba reći da se u poslednje vreme više radi na odavanju priznanja zapostavljenim ili zaboravljenim ličnostima i događajima.

6. Da li Srbija treba da ima neku vrstu memorijalnog zida sa imenima svih stradalih u Prvom svetskom ratu? Zašto to nikada nije urađeno?

Ideja o srpskom Panteonu sa imenima žrtava, preuzeta od Francuza, rođena je odmah po završetku Velikog rata. Ona se uskoro pretočila u projekat Aleje velikana, koja nikada nije bila realizovana po planu do kraja. Spomenik Neznanom junaku je trebalo da u konačnoj formi dobije ploče sa imenima svih žrtava. Na žalost, iako je inicijativa o prikupljanju imena palih vojnika pokrenuta još dvadesetih godina 20. veka, ni ovaj „rudarski” posao do danas nije okončan. Borbe vođene tokom Velikog rata na kompletnoj teritoriji Srbije, povlačenje preko Albanije i Solunski front, doveli su do disperzije vojničkih grobalja kako u zemlji tako i u više drugih država. Pri tome, govorimo samo o poznatim memorijalima.

7. Da li ih podižemo posle dovoljne vremenske distance?

Vremenska distanca je neophodna kada je potrebno na validnim istorijskim činjenicama utvrditi stvarni značaj i doprinos pojedinih ličnosti. S druge strane, kod nespornih događaja, kao što su bili oslobodilački i odbrambeni ratovi, žrtve su zaslužile da dobiju priznanje bez ikakve distance.

8. Šta mislite o spomenicima koje smo uklonili ili premeštali, poput obeležja za Dimitrija Tucovića ili Broza?

Foto N. Marjanović
Foto N. Marjanović

Uklanjanje i seoba spomenika izgleda da je bila svojstvena samo nama i, Sovjetskom Savezu, neposredno nakon Oktobarske revolucije. Svaki spomenik ima svoj kulturno-istorijski značaj i na njega ne bi trebalo da utiču ideološke i političke promene. Dimitrija Tucovića je, primera radi, trebalo ostaviti da počiva uz svoje ratne drugove u Lazarevcu. Prenos posmrtnih ostataka, izveden iz političkih razloga 1949, samo je bio početak pomalo konfuznog premeštanja kako spomenika, tako i posmrtnih ostataka.

Kada govorimo o Josipu Brozu, sudbina njegovih spomenika identična je sa sudbinom spomenika kraljeva Petra i Aleksandra Karađorđevića posle Drugog svetskog rata. Tito je istorijska ličnost, bez obzira na, po nama, još uvek nedovoljno izgrađen odnos prema njegovom „liku i delu”, te spomenike nije trebalo dirati. Pri tome, oni, bar u Beogradu, nisu bili na reprezentativnim mestima na kojima bi vizuelno vređali nečija ideološka ubeđenja.

9. Kakva je danas sudbina spomen-obeležja ili memorijalnih vojnih grobalja?

Zahvaljujući stogodišnjici Velikog rata, mnogi memorijali su uređeni, ali širom zemlje, na manje značajnim i pristupačnim mestima, postoji niz potpuno zapuštenih i zaboravljenih obeležja.

10. Šta bi danas moglo da bude dostojno obeležje – ploča, spomen-česma, spomen-park, grandiozan spomenik?

Bez obzira na novo vreme, podizanje obeležja povodom značajnih događaja i znamenitim ličnostima ostaje naša dužnost. Naravno, na vrstu, mesto i izgled obeležja utiče više faktora, od značaja ličnosti i događaja, preko urbanističkog rešenja, do umetničkog izražaja prilagođenog duhu vremena. To može biti samo mermerna ploča sa natpisom, bez kičerajskih ornamenata i znamenja, ali i „Strela” Mrđana Bajića i Biljane Srbljanović, posvećena Zoranu Đinđiću. Setimo se kako se upravo kroz spomenike oslikavao umetnički odnos prema kulturi sećanja – od monumentalnih projekata Ivana Meštrovića i Bogdana Bogdanovića do primenjenog izraza Nebojše Mitrića.

Jačaju vojnički duh

– Pijetet, koji je naš narod iskazivao svojim bližnjima palim u oslobodilačkim ratovima, fascinirao je čak i neprijatelje do te mere da su predlagali kopiranje naših običaja. Zapovednik 18. austrougarske pešadijske divizije feldmaršal-lajtnant Trolman, u izveštaju komandi Balkanske vojske opisuje srpski kult negovanja pijeteta prema svojim poginulim vojnicima. Austrougarske trupe su u centru svakog, pa i najmanjeg naselja ili sela, nailazile na spomenike ili table sa imenima žitelja palih u prethodnim ratovima. Austrijanac je izneo mišljenje da je taj patriotski običaj bio značajan za vojnički duh i moral srpskih vojnika. Komanda Balkanske vojske je 27. februara 1915. preporučila bečkom Ministarstvu rata da se taj običaj usvoji i na teritoriji Austrougarske monarhije – podseća Bogdanović.

Broj poginulih

–Spiskove poginulih u Velikom ratu vodile su kako vojne komande, tako i lokalni sveštenici. Deo tih zapisa je uništen, a na mnogima su se ponavljala imena. Isto se odnosi i na spomenike, gde su imena pojedinih ličnosti zabeležena na više mesta. Konačno, veliki broj vojnika nikada nije dobio vojničke pločice, a 1919. su naredbom Ministra vojnog demobilisanim vojnicima koji su ih imali, one ostavljene kao uspomena.

Tako i taj dokument nije bio merodavan. Vojno-istorijski institut već duže vreme radi na projektu popisa žrtava i nadamo se da ćemo u dogledno vreme konačno dobiti validne podatke o broju i identifikaciji palih u Velikom ratu. Nadamo se da će jednom i kod nas izrasti crni mermerni zid sa pozlaćenim imenima palih boraca. Samo, on će biti daleko duži od onog u Vašingtonu– veruje Branko Bogdanović.

Autor: OLIVERA POPPOVIĆ

Izvir: POLITIKA

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top