Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

За помен жртвама или Огњена Марија 1941. године

Датум објаве: четвртак, јул 13, 2017
Објављено у Ливањско поље
Величина слова: A- A+
Gordana_Dostanic.jpg
Гордана Достанић

Пролазе децениjе и полако односе сведоке и документа. Неке jаме и стратишта су остала неотворена, а жртве без свеће и опела

Пише: Гордана Достанић

У лето 1941. године у крашким jамама Динаре, Голиjе, Старетине, Тушнице, Камешнице, у челебићкоj школи, ливади Трновац, шуми Копривници, Купрешким вратима, Боровоj глави, Занесовићима, Кожварици и другим безименим стратиштима живот jе насилно и на наjстрашниjе начине одузет Србима са подручjа Ливна због њихове националности и православне вере.

Више од 1600 жена, деце, стaраца, мушкараца нестало jе у пар jулских дана, уочи и на дан Свете Великомученице Марине – Огњене Мариjе. Отргнути од своjих дневних послова, истерани из своjих домова издисали су под ножем крвника коjи ниjе имао милости ни за децу, ни за комшиjу, ни за трудну маjку, ни за побратима… А крвник jе имао познати лик. Слика, рећи ће неко, виђена широм монструозне Независне Државе Хрватске коjа се плашила своjих грађана, чак и деце, па их jе без суда и процеса осудила на муке и смрт. Нажалост, та слика и рам за њу jесте заjеднички за многа српска насеља и броjе српске породице у НДХ. Држава jе своjе грађане, Србе, ставила ван закона, а римокатолички свештеници су убиство Србина прогласили чином без греха и злочинце унапред амнестирали од греха. Под кровом хришћанског храма, на црквеноj миси, отворено су позивали вернике на покољ комшиjа и претили онима коjи покажу самилост према Србима. Уjедињени са усташким вођама и старешинама села сачинили су прецизне спискове Срба и њихових кућа, њива, шума, катуна, стоке… па злочин подстицали и обећањем адекватне награде у српскоj имовини сваке врсте. И то jе слика у раму НДХ.

Да jе било система у убиjању, доказуjе чињеница да су наjпре привођени и убиjани свештеници, угледни лекари, адвокати, трговци да своjим ауторитетом не поведу сународнике у отпор страшном терору и пресуди.

Породице првих побиjених ливањских Срба из града натеране су да се селе за Србиjу. Аутобусом, уз пратњу усташа. Нису стигли даље од купрешке шуме Копривница. Ту су их усташе побиле. Нису хтели метком и без иживљавања, него тако да болом избезумљена маjка гледа како jоj кољу дете, а онда главу првенца дочека на крило. Баш такву страхоту jе доживела Ангелина Пуцарић. Копривница им jе jош увек заjедничка гробница.

У ливањском краjу, на Огњену Мариjу прве ратне године, многим Србима ниjе био намењен ни метак, чак не ни будак, па ни нож. Осуђени су да живи скапаваjу у безданкама глатких зидова, без изгледа да се по њима успну више десетина метара и тако спасу. У само jедну jаму, Равни долац, изнад ливањског села Горњи Руjани, за само неколико сати убачено jе 218 жена и деце. Неке младе, тек удате, са првим чедом под срцем, неке jош девоjчице и девоjке, неке већ маjке, неке старице. Деца сва млађа од 13 година. Она сасвим мала држала су маjку око врата, а стариjи дечаци су се међу женама и млађом децом понашали као куражни мушкарци… Неки су издахнули у паду, неки ударом у стену, неки од гелера касниjе убачених бомби, али многи су у jами били живи. Умирали су данима од глади, жеђи, рана… међу лешевима рођака и комшиjа, нападнути црвима… Своjом духовном и физичком снагом, вером и Божjом вољом преживело jе дугих 45 дана 13 жена и jедан младић. Извадили су их из jаме као живе костуре. Од њих 13 jедна jе у jами родила мртво дете, а две су по изласку из jаме родиле здраву децу.

Школа у селу Челебић те Огњене Мариjе зацрвенила се од крви српских жена и деце. Црвенила се и од стида jер jе гутала стотине живота српске неjачи. А после рата у њеним клупама заjедно су седела деца џелата и деца оно мало случаjно преживелих Срба. Нигде ниjе било спомен табле, нигде ознаке о томе шта се у школи догодило. Тела покланих комшиjе Хрвати су, уз песму и весеље, превезли и потрпали на Барjаку. У рупе од шљунка. Тамо су и данас. Оваj страшни чин касниjе су описали малоброjни коjи су из неког скровишта гледали дивљачку занесеност и радост комшиjа. О страшном чину пред школом сведочио jе и пласт од женских плетеница и дебели слоj усирене крви.

Одрасли мушкарци, већином из Челебића, везани жицом и канапом поведени су на jаму Бикушу. Неколико њих jе, путем до jаме, покидало везове и побегло у шуму, а неки су у паду у jаму пали на избочину, „полицу“, и током ноћи изашли из jаме. Тела 46 мушкараца и данас jе у леденом мраку Бикуше.

Ледина код села Пролог педесет година jе покривала тела скоро 500 одраслих мушкараца. Покупљени по ливањским селима Срби су три дана убиjани код Пролога, а њихова тела бацана у рупе коjе су jош од пре рата требале да послуже железници. Онда су заливени кречом и прекривени танким слоjем земље. Тим покровом затрпавани су и мртви и живи. Умирали су у мукама. Земљи jе требало неколико дана да се умири. Дисала jе док jе дисао последњи од њих. Илиjа Радета, коjи jе преживео таj пакао, после рата jе чекао позив да сведочи и да џелати буду кажњени. Али ниjе дочекао дозволу да каже истину. Ни нова држава ниjе волела сведоке српског страдања и усташког монструозног злочина, па му забранила да говори о ономе што jе свим своjим чулима доживео. Доживљено jе требало скрити, кад се већ ниjе могло избрисати.

Село Голињево у jедном дану jе огољено од Срба. Побиjени су сви. Нема их ни данас.

Тешко jе поброjати сва села, сва стратишта, сва имена. Само деце млађе од 15 година у та два крвава ливањска дана побиjено jе више од шест стотина.

Воља за животом, пркос несрећи, освета новим рађањем била jе водиља и снага чудом преживелим Србима. Судбини су пркосили новим породом даjући имена оних за коjе ниjе било милости џелата.

Након рата преживеле су умиривали споменицима на већим стратиштима невиних српских цивила. Подигла их jе борачка организациjа „жртвама фашизма“, са обавезном петокраком и натписом „Страдали од фашистичког окупатора“ или каквом сличном безличном реченицом. А нико од страдалих ниjе био ни борац, ни пролетер, ни комуниста… Ни џелат ниjе био безимени фашизам. Џелат jе имао познато и лице и име. Џаба. Мало jе крвника суђено, jош мање осуђено.

Записи коjи постоjе о злочинима на ливањском подручиjу нису настали под сигурном руком државних установa. И не само да ниjе сакупљано, записивано, архивирано, документовано, суђено… о томе се ниjе ни говорило да се не би нарушио склад заjедничког живљења у заjедничкоj држави. Требало jе ћутати о броjним силом прекинутим животима, претежно неjачи коjа jе мучена и на наjзверскиjи начин побиjена на ливањским губилиштима. Убиjена су и тек рођена деца, некрштена. Неки родови су потпуно затрвени, у неким селима од тог дана више нема ни jедне српске породице.

Неке поjединце из српског народа нису успели уплашити и преварити. Нису се мирили са тим да злочин треба заборавити за било коjи „виши циљ“. Упорно су истраживали, скупљали исповести, документа, записивали догађаjе, пописивали стратишта и правили спискове жртава по именима, годиштима, стратиштима. Хвала им на томе. А списак страдалих Срба ниjе потпун и ниjе коначан, нити ће икада бити.

Прва ексхумациjа жртава на том подручиjу била jе већ 1947. године када су тела четрдесетдевет жена и деце побиjених на ливади Трновац пренета на лиштанско православно гробље. Тачно на двадесету годишњицу од покоља из jаме Самогред ексхумирано jе 28 тела мушкараца. Но, наjвећа ексхумациjа извршена jе на прагу новог рата, 1991. године. Тог лета су из крашких jама околних планина и са пролошког стратишта ексхумирани посмртни остаци Срба побиjених 50 година раниjе. Сахрањени су у спомен-костурницу Свете Великомученице Марине, у порти српске православне цркве у Ливну. Већ наредне године споменике jе оскрнавила повампирена усташиjа. Спомен-костурницу су минирали, а лобање српске деце, похрањене у тоj костурници, ставили на каросериjу аутомобила и тако се, поносни, обузети безумним задовољством, возили Ливном и околином.

Пролазе децениjе и полако односе сведоке и документа. Неке jаме и стратишта су остала неотворена, а жртве без свеће и опела.

Ћутање, време jе показало, ниjе уродило слогом и љубаљу. Паучинаста заблуда братства-jединства нестала jе, као и заjедничка држава, у крви до колена. У рату ’90-тих Србима се поновило страдање. Нису опстали ни споменици. И такви немушти били су сметња. Срби су ноћу, таjно од нових власти, излазили из Ливна. Они коjи се нису склонили похапшени су и затворени у инпровизоване логоре за Србе. Неки су побиjени. Тако jе у рату, коjи неки називаjу „домовинским“, ливањски краj ослобођен од своjих грађана, Срба, коjи су се ту вековима рађали и умирали. То jе данас разлог за славље. Истребити комшиjе, има ли лепшег и већег разлога за срећу и напредак?

Срби са подручjа од Купреса до Грахова расеjани су широм света. На родним огњиштима остало их jе тек нека стотина. Углавном стариjих. Остаци српске сакралне баштине обнављаjу се спорадично, споро и дуго под руком сиромашних парохиjа и танких донациjа верника. Тражи се начин како да уз погнуту главу српских институциjа, опстане траjно сећање наших потомака на страдање невиних и „кривицу“ због коjе су морали силом нестати.

У књизи Буда Симоновћа, Огњена Мариjа ливањска, описан jе оваj зличину без казне са поименичним пописом жртава. Ко jе jедном узме у руке, враћа jоj се да га исповести наших страдалника подсете на опрез, али и да удахну силину снаге коjом jе човек (и народ) у стању да се бори за оно наjважниjе, од Бога дато: своjе име, веру и опстанак. Зато се чита полако, са дубоком емоциjом и размишљањем о целини историjског оквира у коме се догодио злочин, о размерама људске бестиjалности, о мржњи, о животу, о човеку.

 

Везане виjести:

У БЕОГРАДУ У СУБОТУ ПАРАСТОС ЛИВАЊСКИМ СРПСКИМ ЖРТВАМА

Гордана Достанић: Планско уништење српског народа на подручjу Ливањског поља

Будо Симоновић: Огњена Мариjа Ливањска (ВИДЕО)

Деца Огњене Мариjе Ливањске

БАЊАЛУЧКА ПРОМОЦИЈА ПЕТОГ ИЗДАЊА КЊИГЕ ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА

Први парастос страдалима на спомен-гробљу у Челебићу!

Ливањско поље – Јадовно 1941.

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top