Vreme je za Tompsona u „Beogradskoj areni“

Datum objave: petak, januar 20, 2012
Objavljeno u Ratko Dmitrović
Veličina slova: A- A+

Ako Srbija i službeni Beograd zaista imaju potrebu da vide pravu, većinsku Hrvatsku, Hrvatsku sa kojom će se susretati na svim poljima društvenog i političkog delovanja, onda u „Beogradsku arenu“ što pre treba dovesti Marka Perkovića

Ratko Dmitrović
Ratko Dmitrović

Ako ste iz naslova zaključili da sam nešto ljut, pa od muke idem u krajnost, niste u pravu. Zaista mislim da je vreme za beogradski koncert Marka Perkovića Tompsona. Da, onog što u pesmi „Bojna Čavoglave“ preti Srbima proterivanjem iz Hrvatske, dodajući da će ih (Srbe) hrvatska ruka stići i na prostoru Srbije; onog na čijem se koncertima sakupljaju simpatizeri i sledbenici ustaške ideologije; onog koji pre svakog nastupa izvikuje „Za dom“, a publika odgovara „Spremni“.

Ali, on je simpatizer ustaša, već čujem kako reagujete. Jeste, pa šta? Zar bi to bio prvi javni nastup nekog simpatizera ustaštva u Beogradu? Jeste li sigurni da neki koji vam se neprekidno cerekaju sa ekrana brojnih beogradskih televizija nisu simpatizeri ustaške ideologije? U ovoj ili onoj ulozi, sasvim je svejedno.

PAPIN BLAGOSLOV

Zbog čega bi Beogradu i Srbiji bio potreban Tompsonov koncert? Zbog prave slike Hrvatske. Tompson je Hrvatska, većinska, što otvorena, što prikrivena, Hrvatska sa crnim košuljama i kapama na kojima se kočoperi slovo U i Hrvatska koja ne ide na te „provincijske derneke“, ali iza zaključanih vrata sluša Tompsona.
Lepo i medeno zbori Ivo Josipović o tome kako odnosi Hrvatske i Srbije treba da budu…znate već kakvi, ali se na njegovom skupu, u Kninu, i to na dan obeležavanja „Oluje“ pojavi tek šest hiljada ljudi, sa sve vojnim jedinicama koje učestvuju u paradi, dok se tridesetak kilometara dalje, dole u selu Čavoglave, u Popovom polju, kod Drniša, na poziv Tompsona okupi preko 100.000 Hrvata.
Ali, to nije prava Hrvatska, rekli su i reći će opet mnogi, i u Hrvatskoj i van nje.
A gde je onda prava Hrvatska, ako nije u Čavoglavama? U Splitu, gradu koji će nastup Tompsona na Poljudu 2002. godine da pamti kao najveći koncert svih vremena, meren brojem prisutnih na stadionu i onih koji na krcato Hajdukovo igralište nisu mogli da uđu.
Možda u Zagrebu gde je Tompson pre nekoliko godina, i pored direktnog prenosa na državnoj („HRT“) televiziji, okupio 120 hiljada poštovaoca svog muzičkog, političkog i društvenog delovanja. Napunio bi on i „Arenu“ u Puli, nekoliko puta, ali mu ne daju. Ne znam zbog čega. Valjda zato što je „Arena“ starija od Hajdukovog stadiona, pa bi Tompson tu, kao, nešto skrnavio.
Na koncerte Marka Perkovića dolaze najviši državni funkcioneri republike Hrvatske; na svakom nastupu registrovano je od tri do šest, što aktuelnih, što bivših hrvatskih ministara; nekoliko legendarnih hrvatskih sportista (Zvone Boban, Dino Rađa, Stojan Vranković) putuju i po nekoliko stotina kilometara samo da bi čuli i videli Tompsona uživo; njegove pesme puštaju se skupovima Hrvatske demokratske zajednice, na državnim svečanostima, a selektor fudbalske reprezentacije Hrvatske Slaven Bilić priznaje da u svlačionici, uoči važne utakmice ili na njenom poluvremenu, pušta pesme Marka Perkovića, ne bi li u igračima probudio nacionalni žar i dodatno ih motivisao na trčanje i bolju igru. Jadranka Kosor sa setom u glasu saopštava da često sluša Tompsonove pesme, iz kojih izdvaja „Lijepa li si“.
Početkom 2009. godine Hrvati su birali najbolju pesmu napisanu i „uglazbljenu“ za poslednjih 60 godina. Pobedio je Tompson sa sklepotinom koja se zove „Zaustavi se vjetre“. Ivo Robić, Vice Vukov, Arsen Dedić, Gabi Novak, Oliver Dragojević, Tereza Kesovija…pa kompozitori Zdenko Runjić, opet Arsen Dedić, Rajko Dujmić, Đorđe Novković, Džoni Štulić, Masimo Savić, Džiboni…sve je to za Hrvate mačji kašalj u poređenju sa Tompsonom.
Nema tome ni tri godine kako je veliki broj uglednih i u Hrvatskoj veoma cenjenih akademika, kulturnih radnika, umetnika, novinara, generala… sastavio javno pismo u kojem se traži društvena i medijska zaštita Marka Perkovića Tompsona od „neosnovane i ničim opravdane kritike u medijima“.
Tompson je do sada dva puta primljen kod pape u Rimu, gde je dobio blagoslov za sebe i svoju porodicu. Treba li da napomenem da papa ne prima ni slučajno, ni svakoga.
Tompson je slika Hrvatske, zna to Vatikan bolje od drugih. Tompson je većinska Hrvatska i zbog toga ovom deliji što pre treba organizovati koncert u „Beogradskoj areni“. Boljeg načina da Srbija upozna Hrvatsku – nema. A mogući incidenti? Kakvi? Kao ovi što su se „dogodili“ u dane nastupanja Dina Merlina u „Beogradskoj areni“. U poređenju sa onim što je Dino Merlin izgovorio na račun Srba, Tompson je osnovac, odlikaš iz prve klupe.

KAKO SE „RODIO“ TOMPSON

Marko Perković je, za razliku od skoro cele hrvatske estrade, ostao onakav kakav je bio na početku; ne podnosi Srbe, kakav je u stanu, takav je na bini, priča ono što misli i nije licemer. Sasvim dovoljno da ga uvažavate. Sa takvima je u životu najlakše.
Problem su oni kao Tonči Huljić, Severina, neki članovi Novih fosila, Tereza Kesovija. Doduše, Terezu razumem, deset godina je osmišljavala i zidala vilu iznad Dubrovnika i kada je uoči samog rata zaokružila taj raj na zemlji Srbi su joj sve to srušili i zapalili. Iskreno, svako od nas bi na njenom mestu poručio Srbima sve najgore što može da mu padne na pamet. Uz obavezno: Nikada u životu neću pevati u Srbiji.
Onda stignu godine, ponestane novca i žena dođe u Beograd. Ali, nekome ko onako otpeva „Stare ljubavi“, kao što to još uvek radi Tereza Kesovija, sve je oprošteno. Nisam bio na njenom beogradskom koncertu, ni sam ne znam zbog čega, ali na sledeći, bude li ga, obavezno idem. Zbog „Starih ljubavi“ i čarobne kompozicije „Parkovi“ koju potpisuju Alfi Kabiljo i Arsen Dedić.
Sećam se dobro intervjua Tončija Huljića. Mislim da su u pitanju bili novinari i kamere „Hrvatske televizije“. Čovek je, bez ustezanja, rečima iz kojih kipti duboko ubeđenje, najpre rekao šta misli o Srbiji kao „agresoru na Hrvatsku“, a potom odbacio svaku mogućnost nastupa u Beogradu. Tako je govorio, a šta se dogodilo? Tonči je u međuvremenu uredio život tako da je češće u Beogradu nego u Zagrebu. Huljić je u Beogradu razvio unosne poslove, navodno je kupio i stan, uložio nekoliko miliona evra u zemljište, a jedan od njegovih placeva nalazi se sa desne strane autoputa, na potezu od „Zmaja“ do aerodroma „Nikola Tesla“. Tu se, izgleda, malo okliznuo, nije računao na krizu, pa je otvorena mogućnost da višemilionsko ulaganje ne uspe ni da povrati u dogledno vreme.
Severina je preko hrvatskih medija poručivala Srbima da će možda i doći u Beograd i tu održati koncert, ali samo pod uslovom da prihod sa nastupa ide deci poginulih branitelja Vukovara. Koncerata je u međuvremenu po celoj Srbiji bilo nekoliko, nepoznato je da li je novac išao u Vukovar, niti je to važno, ali je važno da je lipa Dalmatinka u Beogradu našla đuvegiju, udala se i nacija sa nestrpljenjem očekuje njenu bebu, iz braka sa Srbinom Milanom Popovićem.
U zagrebačkim „Novim fosilima“, jednoj od najpopularnijih i bez sumnje najkvalitetnijoj pop-grupi bivše Jugoslavije („Fosile“ je osnovao, nažalost, sada već pokojni Slobodan Momčilović, Srbin sa Banije), gitaru svira Vladimir Kočiš Zec. Taj je još 1991. godine otpevao pesmu „Gospodine generale, zapamtite Vukovar“, a do pre neku godinu isticao se u netrpeljivosti prema Beogradu. Mogućnost nastupa u Srbiji odbacivao je sa gnušanjem.
„Fosili“ su posle toga imali dva koncerta u Beogradu, drugi 11. novembra ove godine, koji je pomeren za nekoliko dana jer se Vladimir Kočiš, zvani Zec, razboleo. Naravno, mogli su oni da nađu drugog gitaristu, no Zec je molio da to ne rade jer mu je nastup u Beogradu veoma važan.
Uzgred, tekst za pesmu „Generale, zapamtite Vukovar“ napisao je Srbin Stevo Cvikić, poznatiji po tekstu za pesmu „Ja sam za ples“ ili „Rok mi“, sa kojom je zadarska grupa „Riva“ pobedila na pesmi „Evrovizije“ 1989. godine i dovela tu manifestaciju u Zagreb. Tamo je Jugoslaviju predstavljala Tajči.
A kako se „rodio“ Tompson? Ako je verovati momcima iz splitskog Ferala, zasluge za tu pojavu valja pripisati njima. Priča kaže da su jedne tople letnje noći, 1992. godine, feralovci sedeli u nekakvom noćnom klubu u Splitu gde se puštala muzika neutvrđenog predznaka (ovi iz Ferala se ne sećaju jer su bili pijani) i tu se kao otkinut sa kruške pojavio suvonjavi krezubi momak iz provincije (selo Čavoglave, nedaleko Drniša), sa kosom do ramena i kasetom u ruci, na kojoj je snimljena, ponavljao je, jedna njegova domoljubna pesma. Zove se „Bojna Čavoglave“, rekao je.
Momci iz Ferala se nekako odgegaju do muzičkog pulta, nagovore nadležnog da pusti pesmu, ali im ta zajebancija, kako i danas pričaju, nije bila kompletna, pa odu u „Radio Split“ i namole muzičkog urednika, što i nije bilo teško, da i on napaćenom hrvatskom narodu pusti domoljubnu budnicu. Odatle je sve krenulo. Seoski zgubidan iz Čavoglava, momak koji je do rata po ceo dan sedeo ispred seoske trgovine mešovitom robom i čekao da mu plate pivo, danas je veoma bogat, uvažen i uticajan čovek. Jedan od najcenjenijih u Hrvata.
A publika? Ko će, velite, u Beogradu doći na Tompsonov koncert? Niko. Jeste li sigurni?

Izvor: pecat.co.rs

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top