Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Воз ужаса

Датум објаве: четвртак, новембар 19, 2015
Објављено у Јасеновац
Величина слова: A- A+

Кућа Пере Вукића „Кућа сабласти“

Кућа Пере Вукића „Кућа сабласти“

Свуда иста слика: мртви већ при отварању врата испадаjу из вагона, а живи дижу суве, кошчате бледе руке, зеваjу, мичу устима, избуљивши очи

Осjетих да ми се отрага неко приближуjе. Погледам Паjу, он ми клима на тог и као да вели: „Шути, не разговараj!” Окренух се и спазих Матковића и Љубу Милоша.

-Је ли, докторе, шта би требало наjбрже, да се ови људи брзо опораве, мислим, коjа храна, да се придигну?

Спазих, како jе Паjо притрчао ближе к нама, тобоже да превиjа, а у ствари да интервенира, ако jа застраним.

-Па држим, да им сада треба дати слатку текућину.

-На примjер?

-На примjер размутити пекмез с водом и дати им пити!

То сам рекао, jер сам знао да имаjу пекмеза.

-Е, богами, то ћемо, докторе, одмах наредити, да се направи!

Паjо ми jе причао касниjе, како jе Матковић намигивао Милошу и одмахнуо руком на мене, поспрдно се смиjући.

-Што му ниси рекао, да не знаш? Тако си испао смиjешан и сумњив, да желиш помоћи Козарчанима, и испао си глуп.

Видио сам да сам насамарен, али jе било већ касно.

Др Лендлер ме опрезно прстом зове, да дођем к њему.

-Матковић и Милош су сад дошли од тебе послиjе оног разговора, смиjали су се, и чуо сам: „Непоправљиви србофилски лопов!” Што си, бога ти, лаjао?

-Ја? Ништа, рекао сам, кад ме jе питао: „Шта би требало дати, да се ови jадници наjбрже опораве?”, да би се могао пекмез размутити с водом и дати им, и ништа више нисам рекао.

До тог времена нисам био ни спазио стол са столицама, постављен на отвореном пољу према „влаку ужаса”. Пред столом jе стаjала комисиjа: њемачки официр, с моноклом на оку и рукавицама у руци, др Валтер, Матковић, Милош и котарски предстоjник из Новске, Вjекослав Пераковић, кога су усташе касниjе обjесили. Разговарао jе с усташким официрима, чиjе jе риjечи преводио Беговић, заточеник, десна рука Лубурића и Матковића. Беговић живи као слободњак у селу Јасеновцу. Њемачки jе воjни лиjечник показивао на мртваце и на влак и нешто захтиjевао. Видjело се по гестикулациjама и по држању да се води некакав спор између Ниjемаца и усташа о питању овог влака ужаса.

Спор се мало као заоштрио, и Матковић jе љутито наредио, да се отвараjу и остали вагони. Отворише их око педесет. Свуда иста ужасна слика: мртви већ при отварању испадаjу из вагона кроз врата, а живи дижу сухе, кошчате блиjеде руке, зиjеваjу, нешто мичу устима, избуљивши очи.

Њемачки се доктор подбочио jедном руком и гледао ту сцену као триjумфатор, као Нерон у арени, сталним, укоченим осмиjехом ирониjе и презира.

„Интелектуалац?” „Лиjечник?” Професор Јиргенс, коjи 1914. прави смртоносне експерименте над руским заробљеницима? Западноевропска грађанска цивилизациjа, коjу су толико обожавали?

Гледаjући та западноевропска буржоазно – цивилизаторска чудовишта, гушило нас jе од презира и биjеса у грлу, а нека нам се горчина разлила по устима.

– Пфуj! – пљунуо сам од згражања.

Тада смо прискочили и поjили их водом из канта.

-Ех, бог ти дао, затворили нас као стоку, морили нас жеђу, и ето помриjеше нам наши, аман, мало тко оста.

Оставих га и дадох другом воде.

-Одакле си?

-Ено тамо, преко Саве, Градине!

-Шта кажеш, из Градине?

-Ето, хвала богу, да нас преузму „ови”, аман опет, „наши су”, нитко осим Швабе не би то учинио. Ено, ено моjе куће. Ех, да ми се до куће докотурати! Ено jе, брате, видиш она мала, на краjу села преко пута циглане.

Очи су му мало сиjевнуле, а поглед му се укочио на jедноj точки у Градини, на његовоj кући.

Обузе ме jеза. Он jе бивши газда оне злогласне кућице, у коjоj се врше грозне крваве оргиjе! Знам му и име: Перо Вукић. Сваки дан се спомиње та злогласна кућица. Њега су отjерали у логор, а троjе дjеце су му и жену Ниjемци убили. Он то можда jош и не зна?

„Градина, Градина! Да знаш, jадниче, какав jе ужас постала твоjа кућица и твоjа Градина”, помислих.

Пошао сам до другог, а у глави ми све шуми од напетости, узруjања.

Опет ми мисао оста код оног из Градине. „Да ми се докопати куће”, а тамо све поклано, тамо jе уређена људска кланица какве повиjест свиjета не памти. Он ће у Градину своjоj кући! Таман изабрао мjесто, jадник!

-Мало ми, брате, даj воде, да се само одупрем на ноге, па ћу jа већ сам, преко Градине у моjе Кнежпоље, знам jа пут, ено одмах код Просаре према Градишки!

-И он ће преко Градине! – пошао сам даље.

Нигдjе ниси чуо jаука, jер су изгубили глас, само на лицу ужасни израз борбе за очување живота. Таj jе израз био осебуjан, какав се не среће у животу, каква нитко, осим нас овдjе, ниjе ваљда никад видио.

Наставиће се

Пише: Никола Николић

 

Књига се може наручити од  издавача: „ННК интернационал”, Ломина 4/1, Београд, тел. 011/2687-051, 3618-513; е-mail: i.p.nnki@eunet.rs; саjт: www.nnk.co.rs

 

Извор: Политика, понедjељак 14. септембар 2015., стр. 23

 

Везане виjести:

Никола Николић: Јасеновачки логор (1)

Никола Николић: Јасеновачки логор (2)

Никола Николић: Јасеновачки логор (3)

Никола Николић: Јасеновачки логор (4)

Никола Николић: Јасеновачки логор (5)

Никола Николић: Јасеновачки логор (6)

Никола Николић: Јасеновачки логор (7)

Никола Николић: Јасеновачки логор (8)

Никола Николић: Јасеновачки логор (10)

Никола Николић: Јасеновачки логор (11)

Никола Николић: Јасеновачки логор (12)

Никола Николић: Јасеновачки логор (13)

Никола Николић: Јасеновачки логор (14)

Никола Николић: Јасеновачки логор (15)

Никола Николић: Јасеновачки логор (16)

Никола Николић: Јасеновачки логор (17)

Никола Николић: Јасеновачки логор (18)

Никола Николић: Јасеновачки логор (19)

Јасеновац – Јадовно 1941.


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top