Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Воз у забораву: Локомотива на Главном колодвору скрива мрачну тајну

Датум објаве: уторак, април 12, 2016
Величина слова: A- A+

фотографија: Бартул ЧовићПрохладно јутро, сипа танка киша, четвртак. Нема гужве на загребачком Главном колодвору, угодни монотони глас у интервалима најављује одласке и доласке… На издвојеном колосијеку, на путу према Главној пошти, изложена је црна парна локомотива: с бијело обрубљеним плохама помало дјелује као нацртана; под одређеним свјетлом личи и на оне анимиране, антропоморфне парњаче, редовито доброћудне протагонисте цртаних филмова. Није необично што се поред ње заустави тек понеки родитељ с дјететом. Заправо већина Загрепчана више и не примјећује изложак, о самој локомотиви зна још мање: „Зар то није она Титова? Ах не, та је била плава“.

„То је најстарија сачувана парњача коју ХЖ има у фундусу, зато је постављена„, објашњава нам најупућенији од неколико прометника возова које смо упитали о изложеној локомотиви. Каже да памти како је замијенила Титову локомотиву која је ту стајала „па отприлике до… 1995? Тако некако.“ На плочи уз локомотиву то се не може се прочитати; ту су тек „Технички подаци локомотиве 125- 052“: произвођач је МАВ – Будапест, Мађарска; година производње: 1891. Затим распоред осовина (О-Ц-О), па највећа снага и брзина, потом промјер погонских котача и дужина преко одбојника. Тежина празне локомотиве, тежина локомотиве у служби. Осовински притисак. Количина угљена и количина воде. Ознака на боку локомотиве казује: ХЖ 125-052, што би нас могло заварати кад не бисмо знали да је задња парњача на домаћим пругама пензионисана још 1976. те да изложена локомотива никако није могла прометовати у суставу који се тек од 1991. зове Хрватске жељезнице.

Од 5.600 ухићеника Срба је било 3.000, Хрвата око 1.000, нешто више од 600 Жидова и око 400 Рома (ФОТО: Бартул Човић)
Од 5.600 ухапшених Срба је било 3.000, Хрвата око 1.000, нешто више од 600 Јевреја и око 400 Рома (ФОТО: Бартул Човић)

Но прецизни – или мање прецизни –  технички подаци које ту налазимо тек су један, многи би се сложили и мање значајан дио дуге и комплексне биографије овог музејског експоната у јавном простору главнога града. Црна „стогодишња парњача“, такозвана „Катица“, парна је локомотива из 19. вијека којом су, како пише Фрањо Хорватић, „усташе 1941. и 1942. (за трајања логора) са жељезничке станице у Копривници довозиле у запечаћеним вагонима будуће логораше у круг логора на Даници. Та је локомотива одвозила из логора транспорте логораша до жељезничке станице у Копривници одакле су с натписом ‘труло воће’ даље транспортовани на губилиште у Јадовну  (Лика) и друге логоре у НДХ“. У склопу спомен-подручја сабирног логора Даница од 1981. спомен-локомотива заједно с вагоном била је „нијеми свједок усташке страховладе и терора“, како дан-данас пише на инфо плочи на улазу у запуштено и дијелом девастирано спомен-подручје.

Сабирни логор Даница формиран је прије као први концентрациони логор у НДХ већ крајем априла 1941. на простору недуго прије тога угашене фабрике хемијских производа и вјештачких гнојива. Фабрика „Даница“ изграђена је 1906. године у Дрњу на сјеверозападној периферији Копривнице, а због непосредне близине пруге Копривница-Ботово имала је колосијек у фабрички круг и три помоћна колосијека. Логор је био отворен све до септембра 1942., а према доступним подацима и свједочењима кроз њега је прошло око 5.600 људи. Према послијератном свједочењу благајника Мартина Кокора, од тих 5.600 ухапшених Срба је било 3.000, Хрвата око 1.000, нешто више од 600 Јевреја и око 400 Рома.[1] По првом масовном хапшењу загребачких Јевреја, поткрај маја 1941., у Даницу је довезено 165 јеврејских омладинаца између 18 и 21 године старости. Пошто су примили позиве за осмонедјељно „вршење ђачке радне службе“ у Копривници, многи од њих су се сами пријавили на полицију. Сви су 31. маја 1941. укрцани у три жељезничка вагона, и уз пратњу десеторице редарственика „којима се издају бесплатне жељезничке карте за Копривницу и натраг“ [2] отпремљени у сабирни логор Даница, а потом, почетком јула, углавном на губилиште Јадовно у Лици. Преживјело је тек троје.

"Зар то није она Титова? Ах не, та је била плава" (ФОТО: Бартул Човић)
„Зар то није она Титова? Ах не, та је била плава“ (ФОТО: Бартул Човић)

Логорски колосијек

У монографији „Споменици НОБ-а опћине Копривница“, недавно преминули дугогодишњи директор Музеја града Копривнице Фрањо Хорватић напомиње и да је локомотива 125-052 оштећена у усташком бомбардовању, непосредно након првог ослобођења града Копривнице које је трајало од 7. новембра 1943. до 9. фебруара 1944. Лист Жељезничар из фебруара 1976. најављује уређење спомен-подручја сабирног логора Даница те доноси разговор с пензионисаним стројовођом Душаном Момчиловићем који памти страшне депортације и „истовар“ заточеника у логор, но евоцира и славне дане локомотиве, када је свој обол дала у послијератној обнови земље, нарочито у пословима извлачења шљунка и његовог даљњег одвоза за изградњу првог југославенског аутопута „Братство и јединство“ на релацији Загреб-Београд. „Катица“ је возила до 1970-их, а одлука о слању у резалиште промијењена је 1976. када се јавила идеја о излагању у некадашњем сабирном логору у Копривници. „Радни људи ЖТП Копривница“ детаљно су је 1981. године обновили и поставили у спомен-подручје сабирног логора Даница, гдје је била изложена до 1992. године.

На проблематичну, ванпроцедуралну и од јавности зачуђујуће непримјећену замјену једне локомотиве другом упозорила је актуална равнатељица Хрватског жељезничког музеја Тамара Штефанац на стручно-знанственом симпозију „Проблем споменика: споменик данас“ одржаном у октобру 2013. године у Клањцу. У зборнику излагања симпозија пише како је локомотива Плавог влака, ЈЖ 11-015, изложена на Главном колодвору у Загребу  28. јула 1982. године поводом Дана устанка народа и народности Хрватске те 90. обљетнице рођења Јосипа Броза Тита.

Далеко од очију (ФОТО: Бартул Човић)
Далеко од очију (ФОТО: Бартул Човић)

Постављање су иницирали и реализовали радници жељезнице и радници творнице Јанко Гредељ. Плава локомотива је, наводи, све до деведесетих година прошлог вијека функционисала као важан споменик у комплексу Главног колодвора у Загребу, била је одредиште туристичких обилазака града, мјесто фотографисања страних делегација и организованих посјета школских и вртићких група. Штампана је и као централни мотив на неколико серија разгледница те је представљала један од мотива града Загреба и један од симбола повезаних с Јосипом Брозом Титом.

Но 17. маја 1992. плава се локомотива с Главног колодвора у Загребу премјешта у двориште годину дана раније основаног Жељезничког музеја. Тек Вјесник у чланку „С колодвора у музеј“ јавља о уклањању локомотиве Плавог влака, тог „знамена Титовог времена“, и о постављању „једне од најстаријих парњача“ на њено мјесто. Дневна штампа, „парализована извјештајима с ратних фронти“, уз изузетак споменутог Вјесника, једва да је регистровала ову измјену, а у доступној архивској грађи нема ништа о одлуци или рјешењу која јој је имала претходити. Под сасвим нејасним условима, без утврђене одлуке или стручног образложења, а испод радара јавне расправе, „Катица“ 23. маја 1992. замјењује плаву локомотиву на Главном колодвору.

Труло воће

С друге, јужне стране пруге, у кругу фабрике жељезничких возила Јанко Гредељ у Улици града Вуковара на броју 47, смјештен је Хрватски жељезнички музеј и његов депо на отвореном са десестак изложених возила. ХЖМ је основан 1991. и као дио трговачког друштва ХЖ Инфраструктура д.о.о. према новом се Закону о музејима води као приватни музеј, што, према ријечима равнатељице Тамаре Штефанац, никако није потицајан оквир за развој музејске дјелатности. Већ годинама муку муче с недостатком адекватног простора за смјештај возила и друге грађе, као и мањком финанцијских средстава нужних за, примјерице, изградњу изложбених колосијека и остале инфраструктуре прилагођене излошцима – возилима и масивним стројевима.

Нова, јефтинија плоча (ФОТО: Бартул Човић)
Нова, јефтинија плоча (ФОТО: Бартул Човић)

Омаленим двориштем ХЖМ-а доминира плава, недавно обновљена локомотива црвено-бијелих точкова – ријеч је о парњачи, једној од три такве, које су служиле за вучу Титовог Плавог воза. Парне локомотиве из серије 11, најбоље у својој генерацији, произведене су 1947. у мађарској творници МАВАГ, и наизмјенце су вукле Плави воз док нису замијењене дизел и дизел електричним локомотивама. Једна од три плаве парњаче изложена је данас испред главне Железничке станице Београд, док се трећа налази у фундусу жељезничког музеја у Љубљани. На овој загребачкој налази се ганз нова двописмена плоча ЈЖ-ЈЖ 11-015: већ увријежена је пракса, рекла нам је равнатељица Штефанац, да се оригиналне месингане плоче мијењају репликама од мање скупоцјених материјала – како би се спријечиле учестале крађе због препродаје секундарних сировина.

На другом крају дворишта стари је дрвени теретни вагон, у народу познат и као сточни вагон, који је заједно с „Катицом“ допремљен из спомен-подручја Данице, а потом одложен у двориште Жељезничког музеја.

Језиви вагон (ФОТО: Бартул Човић)
Језиви вагон (ФОТО: Бартул Човић)

На њему нема ознака, изложен атмосферилијама пропада у дворишту. Начули смо да су у њега урезане поруке логораша – но то би се, увјерава нас равнатељица Штефанац, требало потврдити конзерваторским истраживањима: „Потрага за подацима из цјелокупног ‘живота’ локомотиве је изразито важна, будући да су утемељене чињенице њене производње и касније употребе основа за проналазак средстава за њену обнову, као и обнову вагона и конзерваторска истраживања која морају претходити обнови“.

Јесу ли унутра урезане поруке логораша? (ФОТО: Бартул Човић)
Јесу ли унутра урезане поруке логораша? (ФОТО: Бартул Човић)

Вагон дјелује труло и злокобно, као да би се могао распасти на додир; нисмо више тако склони покушати снимити унутрашњост.

Партизан у логору

Сања Хорватинчић, знанствена новакиња на Институту за историју умјетности, упозорава и на не мање проблематичну а готово симултану релокацију, која употпуњује слику новостворених просторних и симболичких односа те „тихе“ нормализације брисања колективног памћења, али и видљивих трагова бившег друштвеног и политичког система. Ријеч је о копривничкој „Извидници“ –  брончаној скулптури партизана академског кипара Ивана Саболића, аутора низа значајних споменичких остварења у бившој Југославији (Ниш, Тузла, Ровињ, Молат итд.), која је, као споменик палим борцима и жртвама фашистичког терора, након вишемјесечне јавне расправе о адекватној локацији, откривена 27. јула 1955. године и изложена на кружном току у средишту града. [3] Све до 1991. када се споменик уклања с локације на којој је, осим симболичко-меморијалне имао и својеврсну фунералну функцију – наиме, испод самог споменика саграђена је и костурница у којој се (и даље) налазе кости палих бораца Копривнице.

Партизан некад (ФОТО: Иван Саболић, "Извидница", 1955., Фототека ИПУ)
Партизан некад (ФОТО: Иван Саболић, „Извидница“, 1955., Фототека ИПУ)

Споменик је уклоњен без јавне расправе и с неумољиво симболичним ланцем око врата, заосталим од пријеноса дизалицом, депонован на тада запуштен терен унутар спомен-подручја логора Даница. [4] „Тиме се споменик који је имао важну меморијалну, друштвену и урбанистичку функцију на једној од централних локација у граду, премјешта у подручје првог логора НДХ, чиме не само да је обустављена могућност непосредне медијације колективног памћења као изворне интенције изградње споменика, већ је избрисан и просторни репер који је сигнализовао на локацију костурнице заслужних суграђана страдалих у антифашистичкој борби. Штавише, недаекватно импостирана, сама је скулптура, сада лишена своје споменичке функције, већ више од 20 година препуштена пропадању, заједно с остаком логорског комплекса. Примјер Копривнице, наравно, тек је један у низу сличних иако не и најрадикалнији од мноштва меморицидних захвата, који су уз кориштење мање или веће количине експлозива, 1990-их година били уобичајена појава у Хрватској.“

Тако је, сматра Хорватинчић „елегантно затворен круг просторних трансфера и ‘тихе’ ресемантизације ових двају споменичких објеката – од ликвидације партизана као кључног симбола локалне антифашистичке борбе и ‘чувара’ гробнице палих другова у симболичком центру друштвеног живота једнога града, његове насилне депонације на простор бившег логора као централног и универзалног топоса колективне трауме Другог свјетског рата – при чему се паралелно одвија и процес банализације меморијалне ауре самог логорског комплекса, до семантичке неутрализације спомен-локомотиве као означивача масовних депортација у фашистичке логоре диљем Европе њезиним премјештањем на фреквентан туристички пункт Загреба, у сам центар новоуспостављене политичке моћи.“

Плоча с натписом "Палим борцима народне револуције и жртвама фашистичког теорора 1941.-1945. год.", која се некада налазила на споменику, данас разломљена служи као закрпа импорвизираном и неадекватном "постаменту". (ФОТО: Сања Хорватинчић, 2014.)
Плоча с натписом „Палим борцима народне револуције и жртвама фашистичког теорора 1941.-1945. год.“, која се некада налазила на споменику, данас разломљена служи као закрпа импорвизованом и неадекватном „постаменту“. (ФОТО: Сања Хорватинчић, 2014.)

Стижу вијести како је донесена одлука о постављању споменика жртвама Холокауста у Загребу; градоначелник предлаже да се споменик постави код Главног колодвора, на мјесту „старе жељезничке локомотиве“; наиме, исте ове „рехабилитиране“ и преозначене „Катице“ која, осим као прешућени споменик жртвама усташког терора, говори (или чешће: ћути) и о рецентнијој историји прекрајања прошлости.

Из ЗЕТ-ове деветке према Боронгају, сад већ на шкртом сунцу варљивог фебруарског прољећа, посматрамо двадесетак предшколаца, вјероватно на екскурзији у главни град, како се фотографирају с локомотивом.

[1] Голдстеин, Иво: Холокауст у Загребу, Нови либар; Загреб, 2001:267

[2] Голдстеин, 251; Ленгел-Кризман, Нарциса и Соболевски, Михаел: „Хапшење 165 жидовских омладинаца у Загребу у свибњу 1941. године“, Часопис Нови Оманут, Загреб, 1998. 

[3]  „На којем мјесту подићи споменик палим борцима?“, Копривнички тједник, 26.2.1955., 1.

[4] О чему пишу и локалне новине: „С ланцем око врата“, Глас Подравине, 5.4.1991.

Аутор: Милена Остојић

Насловна фотографија: Бартул Човић

Извор: Lupiga.Com


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top