Vladimir Ćorović o austrijskim zločinima prema Srbima u BiH

Datum objave: nedelja, maj 26, 2019
Veličina slova: A- A+
Kosti povješanih Srba u Trebinju (fotografisao Dušan Bakonjić iz Trebinja)
Kosti povješanih Srba u Trebinju (fotografisao Dušan Bakonjić iz Trebinja)

Vladimir Ćorović je u svojoj knjizi  „Crna knjiga – patnje Srba Bosne i Hercegovine za vreme svetskog rata 1914–1918“ zabilježio podatke o stradanju Srba iz BiH tokom Prvog svjetskog rata:

„…Jedan lečnik, Mađar, koji je imao, po zapovedi dr Houčoka, da vodi nadzor nad kupanjem interniraca (iza pojave bolesti u doba ’reforama’!), upotrebljavao je često tu priliku, da siluje koju žensku. Tako je, među drugima, obeščastio i jedno nedoraslo dete, Ljubicu Koprivicu iz Gacka, devojčicu od nepunih 12–14 godina.

Kroz Dobojski logor je prošlo, od 27. decembra 1915. do 5. jula 1917. godine, 16.673 muških i 16.996 ženskih osoba i dece iz Bosne i Hercegovine; 9.172 srbijanskih i 2.950 crnogorskih vojnika, građana, žena i dece. Svega, dakle, 45.791 osoba. Odatle su, delimično, već u februaru 1916, počeli slati neke u druge koncentracione tabore, neke kućama, a mnoge u tamnice.

Srbe iz Bosne i Hercegovine slali su obično u Šopronjek u Mađarsku (…) Sasvim je prirodno, da je u takvim prilikama mortalitet u logoru morao biti užasan… Umiralo se najpre pojedinačno, pa posle sve više i više, po 10, 15, 20 na dan, dok jednog dana, 5. aprila 1916, nisu umrle 92 osobe.

Mrtvace su sahranjivali s početka u pojedinačnim mrtvačkim kovčezima, posle u velikim zajedničkim sanducima, a najposle, kad je broj bivao sve veći, trpali su ih u gomilama na otvorena kola i vozili ih onda tako, na užas građana, kroz čitavu varoš (…)

U Doboju je umrla 1901 osoba. Jednog meseca, od 2. 4. do 1. 5. 1916, umrlo je 643 dece!“ (Dr Vladimir Ćorović, Crna knjiga – patnje Srba Bosne i Hercegovine za vreme svetskog rata 1914–1918, „Jugoslovenski dosije“, Beograd 1989, str. 129–133)

Pored zatvaranja i usmrćivanja u koncentracionim logorima, Srbe je bilo dozvoljeno ubijati i u naseljima, bez ikakvog povoda – i, naravno, bez sudskih presuda, pa i bez policijske istrage, a u ponižavanju Srba išlo se do te mjere da im se pre likvidacije pljuvalo u usta:

„U Foči su bili postavili šest najuglednijih Srba, kao taoce, kod dva železna mosta na Drini. Na prvom su bili: pop Josif Kočović, pop Vladimir Popović iz Čelebića i trgovac Niko Hadživuković; na drugom: pop Vasilije Kandić, Milan Hadživuković i Nikola Mazija – trgovci.

Po danu su ti ljudi držani u jednoj kućici kod mostova, a po noći su morali biti na samim mostovima. U zoru 9. avgusta 1914, dođe jedna vojnička patrola pred prvi most i postrelja sva tri taoca – bez ikakvog povoda, a, u isti mah, napadnuta su i druga trojica.

Jedan od vojnika ubode dva puta bajonetom Nikolu Maziju, koji na mestu ostade mrtav, a onda probode, po dva puta, i Kandića, i Hadživukovića – u prsa i trbuh. Kad je primetio, da su još živi, pucao je još dva puta na njih, a da ga niko od kolega nije zadržao, ili opomenuo. Komandantu, poručniku Premužiću, kad je došao, da pita šta je bilo, javiše da su taoci hteli bežati.

Na to su ubijene preneli u Foču i sahranili – zabranivši porodici, da ih obiđe i da učestvuje pri sprovodu. Oba teško ranjena, tek što su se bila pridigla, biše poslana u Arad i tamo internirana (…) Saborski poslanik, dr Savo Ljubibratić, zatvoren je 26. jula kao talac za istočnu prugu, Sarajevo–Uvac. Tu su ga tako mučili, da je već 20. avgusta bacio krv, a tek početkom oktobra je prenesen u tvrđavnu sarajevsku bolnicu i tu bio držan pod naročitom paskom.

Lekari, među njima i bečki profesor Tirk, konstatovaše bolest (hamptoe)… Nekoliko dana docnije, odvedoše ga, pre zore, jednog jezovito hladnog dana, na stanicu Pale, gde je vagon, u kojem je bio, zastao pred jednim redom vešala… Malo iza toga, dovedoše, na njegove oči, četiri muškarca i tri žene i ubiše ih upravo pokraj njegovog vagona…

Tu mu narediše da sedne i da se nipošto ne miče. Na tom mestu je ostao Ljubibratić od 10 sati pre podne do 11 uveče i čim je pokušao da, makar malo, promeni svoj položaj, pritrčavao bi vojnik i pretio mu da će ga probosti. Toga dana, prošlo je pored njega nekoliko hiljada vojnika, kojima je talac pokazivan – kao krivac i začetnik rata, na što su ga mnogi pljuvali, grdili i pretili ubistvom, dok ga je straža ’spasavala’ time, što je izjavljivala, da će i tako, domalo, biti ubijen.

Oko 11 sati noću, spremljen je, s još 27 ljudi i dve žene, u oklopljeni vagon i doveden do Korana, jer se dalje nije smelo iz straha od Crnogoraca i Srbijanaca, koji su se tuda javljali… Tih 27 ljudi i dve žene – svi iz sela Graba, Trnavske opštine, biše, doista poubijani taj dan, bez ikakvog prethodnog suda i rasprave. Ljubibratića su, opet, doveli na Pale, s napomenom, da će sada biti ubijen…

U Prači je, najzad, bio zatvoren – zbog veleizdaje i posle nekog vremena je preveden u Banju Luku. Po službenom saopštenju, smaknuto je na Palama (20. i 21. oktobra) 50 muških i dve žene; i to prvi dan 14, a drugi 38 osoba“ (…) Internirani Zvorničani su morali u vojničkom zatvoru, golim rukama, čistiti ljudsku nečist, a sveštenicima u Livnu, koji su bili naterani na isti takav posao, nisu dali ni da ruke operu, nego su, tako onečišćeni, morali da jedu.

Savu Savića, sveštenika u Trnovu, svezala je straža za drvo, pa mu, tako svezanom, naredila da širom otvori usta, u koja su onda oni pljuvali. On je to morao progutati i zahvaliti se posebno i za to, kao i za primljene udarce“. (Dr Vladimir Ćorović: Crna knjiga – patnje Srba Bosne i Hercegovine za vreme svetskog rata 1914–1918, Biblioteka „Jugoslovenski dosije“, Beograd 1989, str. 50–60)

Ćorović je zabilježio i primjere spaljivanja Srba:

„Student sociologije na Lozanskom univerzitetu, Jovan Živanović, rodom iz Brčkog, otišao je u srpske dobrovoljce, i u jednoj bici bio ranjen i zarobljen. Njega su živa spalili u Srebrenici. Spaljivanja kod Austrijanaca je bilo i inače. Ubijenog Joku Ćeranića, iz Gatačkog kotara, bacili su na vatru.

Dva brata, Tomo i Ilija Joković, s majkom, bili su, isto tako, spaljeni. Psihički bolestan Petar Kovačević, mladić, bio je u Kotarima živ spaljen – posle užasnih mučenja. Žandarmi i šuckori zatvoriše, u oktobru 1914, na Bulozima, Aćima Papricu sa ženom i decom u kuću i tu ih zapališe. To isto učiniše i sa Simom Kovačevićem i njegovom porodicom.

Samo jedan sin njegov kroz vatru iskoči, ali i njega uhvate i živa ga u zemlju zakopaju. Uz to, navode se i ova nečoveštva: Iliji Marinkoviću, starcu od 80 godina, odsekli živom ruke do lakata, ženi mu proterali jezik kroz vilice, a snahu mu, i njeno troje dece, onda poklaše. Za stogodišnjeg starca, Stjepana Lazarevića, kazuje se, da su ga ubili i dali krmcima, koji su ga, više dana, jeli. Đorđa Mitrovića kneza, s još 16 ljudi i žena, ubiše i razneše na bajonetima (…)

Za ponašanje austrijske vojske, najstrahovitiju optužbu dižu ova dva slučaja: 1. U Foči, kad su Crnogorci počeli da navaljuju, izvele su vojničke vlasti taoce i druge Srbe i postavili ih u prve redove. 2. Isto su to činili i na Pašinom brdu prema Srbijancima, gde su čak doveli i žene i pucali iza njih, pri čemu je mnogo žena stradalo i bilo ranjeno“. (Dr Vladimir Ćorović, Crna knjiga – patnje Srba Bosne i Hercegovine za vreme svetskog rata 1914–1918, Biblioteka „Jugoslovenski dosije“, Beograd 1989, str. 95–96).

On je uneo i podatke o pomorima Srba izazvanim i uništenjem ili pljačkom njihove hrane.  Ćorović navodi i da je godišnja smrtnost dece do 10 godina starosti povećana 100% u odnosu na predratno stanje:

„U Kotaru Gacko je zapaljeno 57 sela i zaselaka, pošto su, prethodno, sva opljačkana (…) Austrougarska vlada u Bosni je izdala zloglasnu Naredbu od 7. oktobra 1914. Po njoj se isključuju iz podaništva i konfiskuje se imanje onima koji se, bez dozvole Bosanske vlade, nalaze u inostranstvu – samo ako su pod sumnjom da rade protiv Monarhije.

Porodice tih ljudi, koji padnu pod gornju osudu se proteruju preko granice – bez igde ičega… Pod ovakve kazne su podvedeni, pre svega, oni ljudi iz istočne Bosne, koji su pošli sa srpskom vojskom, kad se ova povukla posle jedne ofanzive u tom kraju. Vlast je, odmah iza toga, prvoj grupi konfiskovala celokupno imanje i porodice im, na broju 120, prebacila, pod vojničkom pratnjom, preko granice.

Da se vidi koliko je bila opravdana bojazan ovih ljudi, tako teško kažnjenih za svoje bekstvo, treba dodati – da je odista većina od poznatijih ljudi, koji su u tim mestima ostali, ne pobegavši, bili pobijeni… Spomenuto konfiskovanje imanja i progonstvo celih porodica se nastavlja – u sve većem broju.

Bez potpunih podataka, vidi se da su Austrougari, u februaru i martu 1915, brisali iz podaništva (državljanstva) iz Rogatice, Kladnja, Trebinja, Sarajeva, Foče i Bileća 5.260 srpskih porodica, lišavajući ih imanja.

Kad smo, u februaru 1915, obavešteni od jednog prijatelja sa Cetinja, da u Crnoj Gori ima 50.000 duša iz Bosne i Hercegovine, prebeglih i proteranih, nismo mogli verovati. A kad nam je, nakon mesec dana, javio drugi prijatelj, da ih ima 70.000, mi smo to potpuno poverovali (…)

I sad se državljani Bosne i Hercegovine, koji su dali sve za oružje sposobne ljude u austrijsku vojsku, nalaze kao puka sirotinja, bez igde ičega – u Srbiji i Crnoj Gori. I to su, isključivo, starci, žene i deca. Do nas su doprle, osim pomenutog progonstva od 8. oktobra – koje je obuhvatilo 120 porodica kotara: Kladanj, Brčko i Rogatica, vesti o još nekim progonstvima u masi i to, što je karakteristično, iz srezova udaljenih od granice Srbije.

Isterane su porodice i iz kotara: Sanski Most, Livno, Banja Luka, Kladanj i Vlasenica (…) naredba od 7. oktobra ima, osim direktnog izbacivanja srpskog elementa iz zemlje, još jednu svrhu. U njoj ima jedna alinea, koja kaže – da se jedan deo od pokretnog i nepokretnog imanja, zaplenjenog od nelojalnih elemenata u korist državne kase, može dati u posed njihovim lojalnim susedima (muslimanima i katolicima) (…) da se, najzad, u svemu ovome ne radi ni o kakvim ’kaznama’, nego prosto o jednom maskiranom iskorenjivanju srpskog elementa, vidi se po ovoj meri, koju ćemo navesti.

Vladi nije bilo u interesu da se srpski element nalazi po granicama prema Srbiji i Crnoj Gori. Stoga je, u istočnoj Hercegovini i Bosni i južnoj Dalmaciji, odmah, a u Sremu nešto kasnije, celokupno srpsko stanovništvo tih pograničnih krajeva oterano odatle u unutrašnjost. Da se vidi kako se austrijske vlasti osećaju silne i sigurne, citiramo poluzvaničnu novinu Bosna Post, broj 54, od 1915. godine, koji u uvodnom članku veli:

’Čitavi srezovi na granici su napušteni od svoga, većim delom, srpskog stanovništva, koje se je udružilo s neprijateljem i s njime zemlju napustilo. Ovde bi kolonizacija mogla lako da zaleči rane koje je srpska invazija zadala poljoprivredi. Ali, ne samo u ove krajeva da treba naseliti seljake iz Monarhije, nego bi se to moralo izvršiti i u svim drugim delovima zemlje – Bosne i Hercegovine’.

Pričali su nam stanovnici Gacka, iz istočne Hercegovine, koji su posle mobilisani, kako je to pustošenje išlo kod njih. Vojska je austrougarska poterala sve srpsko stanovništvo i svu stoku, zapalila sve srpske kuće, a sve veće zgrade i sve crkve digla dinamitom u vazduh.

Kaže se, da je danas tako opustošen pogranični pojas zemlje – u širini, otprilike, 10 kilometara. U južnoj Dalmaciji, gde je dobar deo stanovništva katoličke vere, evakuacija se obavila na drugi način. Htelo se prikazati da stanovništvo samo beži ispred Crnogoraca, pa nije dizano onako s vojskom. Ali je zaprećeno – ako se odmah ne iseli, sva će mesta biti bombardovana flotom.

Kad su se lađe, odista, pomolile, stanovništvo se diglo i počelo da luta prema severu. Iz Srema je preseljeno u unutrašnjost 20.000 srpskih stanovnika. Kad se izvršila ova evakuacija Srema, Vlada u Beču je poslala jednog višeg činovnika, da, u agrarnim knjigama, sprovede prenos svih tamošnjih nekretnina u korist države, koje su, dotada, pripadale Srbima. Drugim rečima, svu tu zemlju, država ne smatra kao privremeno evakuisanu, nego kao konfiskovanu.

Da se vidi do kakve apsurdnosti može dovesti ovakav postupak, spominjemo kao primer događaj s jednim Srbinom, austrijskim vojnikom iz Srema. U borbi je ranjen. Dobio je odsustvo i došao kući. U njoj je našao Mađara. Doznao je – oca su mu obesili Austro-Mađari, kao izdajnika, njegovu mater proterali, dva su mu brata poginula na bojištu, a druga dvojica još se bore za svog ’milostivog’ vladara (austrijskog) (…)

Ako se sudi samo po ovoj slučajno doprloj cifri, od 20.000 iseljenika iz Srema, može se, bez preterivanja, reći da njihov celokupni broj u istočnoj Bosni, Hercegovini i Dalmaciji, prelazi 120.000 hiljada… Jedan dalmatinski list (Prava Crvena Hrvatska)piše kako tamošnji iseljenici iz Boke kotorske lutaju bez igde ičega po celoj zemlji – sve gore do Trsta, samo da se nekako prehrane…

Eto, tako cele povorke ovih nevoljnih porodica teraju se ili lutaju same od mesta do mesta, pocepani, gladni, satrveni… Po zimskim putevima, oni predstavljaju cela plemena – koja prose… Milica Lalović je uspela da se vrati doma u Zgorje kod Kalinovika. Kad je došla zima i glad, nastade strahovita nevolja. Hranila se, s decom, travom i korenjem, kozlocom i lipovom korom, ali ni toga nije bilo dovoljno.

Deca su umirala u najtežim mukama; ispadali su im nokti na rukama i nogama; oticali su kao brščići i najzad su, u najljućem jadu, ugrizali jedno drugo. Tako je, preko zime 1916, sirotoj ženi umrlo petoro dece. I iz drugih krajeva su isto tako strašne vesti o pomoru od gladi…“ (Dr Vladimir Ćorović, Crna knjiga – patnje Srba Bosne i Hercegovine za vreme svetskog rata 1914–1918, Biblioteka „Jugoslovenski dosije“, Beograd 1989, str. 172–213)

IZVOR: Dr Vladimir Ćorović, Crna knjiga – patnje Srba Bosne i Hercegovine za vreme svetskog rata 1914–1918, Biblioteka „Jugoslovenski dosije“, Beograd 1989.

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top