Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Владимир Бурсаћ: Шта за мене значи појам Покољ?

Величина слова: A- A+
Меморијал на Гаравицама
Меморијал на Гаравицама

Залагање Удружења “Јадовно 1941.“ да своје активности на очувању и развоју културе памћења страдалих предака и сународника за време Другог светског рата на територији независне Државе Хрватске, подигне на ниво научне заједнице, заслужује велику пажњу.

Нажалост, сведоци смо колико је тако нешто мукотрпно и напорно, и на колико неразумевања, отпора или једноставног заобилажења и прећуткивања, од стране званичне научне заједнице, наилазе ентузијасти и вредни национални радници. Као да само по себи већ није довољно хорско порицање друге стране да злочина није било, јер се злочини систематски умањују, обезличавају, стављају под сумњу. Морамо признати, да то врло успешно, чине све институције, званичници, научници, верски прваци и јавност држава које су наследиле територију НДХ (Република Хрватска, Федерација Босне и Херцеговине). Изгледа као да је потребно да и ми сами престанемо да верујемо да су се икакви злочини догађали  у НДХ,  а посебно у периоду април-септембар 1941.г.

Овакав подстицај сматрам почетком обликовања појмова и одредница које треба користити у прикупљању података о догађајима, именима жртава, сведочењима сведока и материјалним доказима онога што се дешавало у Независној Држави Хрватској. Овај посао, нажалост, није покренула нити га је извршила научна заједница, која је то требала да уради у ових више од 70 година. Овај подстицај је дело удружења и вредних појединаца, који морају да обављају туђи посао, који они који су требали да га ураде, нису урадили на време.

Желим да изнесем један свој лични утисак.  Одувек сам сматрао да, сакупљајући имена жртава, податке из њихових живота, доказе да су постојали, доказе да су страдали на тако језив и суров начин, сведочанства сведока или преживелих,  ја практично састављам оптужницу. Учествујем у састављању оптужнице, једног правног документа у којем, заједно са свима осталима који проучавају злочине почињене над Србима и другима на територији НДХ-а,  настојим да докажем да је у питању злочин геноцида. Злочин намерног потпуног физичког истребљења једне народне и религијске групе (српске) на територији НДХ.  Злочин који је имао 3 своја лица: Покољ, Прогон, Преобраћивање.

Злочин који је дуго планиран, веома добро организован, спровођен од стране званичних институција и службених лица Независне Државе Хрватске и широко прихваћен од стране лојалног становништва те државе (хрватски и муслимански живаљ). Злочин који се одвијао у планираним и систематичним етапама. Прво су уклањани мушкарци који могу да носе оружје, старости од 15 до 60 година. Када су они или депортовани у Трећи Рајх, или усмрћени или натерани да из насеља беже у шуме, следио је терор над женама, старима, младићима и  девојкама. На крају су малолетна деца, која су  неким случајем поштеђена смртних страдања, увођена у систем логора за децу.

Она деца која су преживела глад, болест и ужасне услове живота у тим логорима, су проживљавала промену идентитета, облачена су у усташке униформе, удомљавана искључиво у верне католичке породице где им је мењана национална и верска припадност. Овај злочин је извршен над пре свега православним Србима, потом Јеврејима, Ромима хришћанима и политичким и идеолошким противницима међу Хрватима и муслиманима.  Све акције против српског становништва су спровођене уз масовно учешће лојалног становништва НДХ. Ретки и појединачни случајеви отвореног супротстављања таквим акцијама или покушаји заштите својих комшија су за те људе (католике и муслимане) обично били повод за њихово убијање заједно са нашим прецима. Наша је обавеза да памтимо и сећамо се свих таквих случајева када су добри људи друге вере или нације,  покушали да спасу или упозоре своје комшије Србе.  Са друге стране, наша је обавеза је да запишемо и документујемо све оне случајеве када су наши сународници  у слепом гневу, у освети, у неартикулисаном бесу због онога што  је учињено члановима њихових породица, подигли руку на своје ненаоружане комшије друге вере и националности.

Као сликовит пример шта се у ствари дешавало у првим месецима од момента оснивања Независне Државе Хрватске, или о каквом се то Покољу овде радило, показаћу на примеру прва два таква догађаја. Лично их означавам као Чин Први и Чин Други.

10.априла 1941.г: у 16.00 часова немачке војне јединице улазе у Загреб уз величанствен дочек грађана на улицама.  Истога дана у 17.45 на Радио Загребу Славко Кватерник (будући маршал хрватских оружаних снага и министар у Влади НДХ), оглашава успостављање Независне Државе Хрватске.

Ноћ 15./16. април 1941.г: нешто после поноћи Анте Павелић са 230 усташа обучаваних у Италији и у Мађарској, стиже у Загреб (преко Сушака, Огулина и Карловца)

Дана 16.априла у 20.00 часова именована Влада НДХ са поглавником Павелићем на челу.

Чин Први:

Жупник у Грубишном Пољу (католички парохијални свештеник)  Перо Сивјановић, негде после 20. априла, у Загреб  шаље писмо са фабулацијом (измишљеном вешћу) о томе да ће за Ђурђевдан Срби у Грубишном пољу подићи устанак против НДХ.  Због тога 26.априла,  Ивица Шарић (усташки емигрант и шеф усташке полиције у Загребу) и Еуген Дидо Кватерник (шеф јавне сигурности града Загреба, син Славка Кватерника) крећу возом из Загреба за Бјеловар са око 120 усташа који су стигли из иностранства са Павелићем. Усташки повереник за Грубишно поље Лујо Стахуљак  и  котарски предстојник Зорислав Микић издају налоге за хапшења Срба.

Спомен плоча на згради некадашње железничке станице у Грубишном Пољу. Плоча је разбијена 1991. и до данас није обновљена.
Спомен плоча на згради некадашње железничке станице у Грубишном Пољу. Плоча је разбијена 1991. и до данас није обновљена.

Током ноћи 26./27.април 1941.г и током 27.априла је ухапшено 504 мушкарца из Грубишног Поља и околних села у Славонији. Ухапшени су доведени у парк у Грубишном Пољу. Они су касније током  27.априла возовима пребачени у логор “Даницу“ у Копривници, па пар недеља касније пребачени у Загреб, па у Госпић, па на Јадовно на Велебиту. Ниједан се није вратио кући. Организатор свега овога је Еуген Кватерник.

У суботу 26.04.1941.г, Милан Радовановић из села Пргомеља, раздужени војник 108.пешадијског пука је дошао у општину Гудовац да преда своје оружје, па је ту ухапшен. Сутрадан (недеља 27.април) је требао да буде спроведен у Бјеловар. Током том спровођења, усташе које су дошле из Загреба у Бјеловар, су из заседе, на путу Гудовац-Бјеловар, запуцале на патролу Мачекове Сеоске заштите, убиле једног заштитара, раниле другог  и убиле ухапшеног Србина Милана (Емила) Радовановића. Истога дана је у својој кући у Гудовцу убијен још један Мачеков заштитар. Усташки извештај којим се обавештава власт у Бјеловару помиње “организовани напад гудовачких четника“.

У Бјеловару се хитно организује састанак на којем су  Јосип Верхас котарски предстојник, Рудолф Срнак  усташки таборник у Гудовцу и Алојз Чукман шеф градског редарства/полиције Бјеловара, о свему обавестили Еугена  Диду Кватерника Шефа  јавне сигурности града Загреба.

Касније тога дана и током ноћи недеља 27.април/понедељак 28.април у Гудовцу котарски предстојник Верхас са Мартином Цикошом заповедником Сељачке заштите у Гудовцу, Николом Покопцем службеником и Мирком Павлешићем начелником општине Гудовац, договарају оно што ће се догодити. Никола Покопац је после састанка кренуо у Бјеловар по пола тоне креча. Верхас је већ при доласку у Гудовац, наредио заштитарима да ухапсе “најопасније“ Србе, па је  током тог њиховог састанка, током ноћи и раног јутра,  11 Срба (први је био Милутин Аџега) убијено на кућним праговима, под изговором да иду у општину на саслушање и да су поседовали оружје.

Од раног јутра понедељка 28.априла креће шира акција сакупљања мушкараца по Гудовцу, а током поподнева и у селима око њега: Велико Кореново (32 мушкарца), Мало Кореново, Пргомеље, Болч, Клокочевац, Тук, Станчићи и Бреза. Током понедељка 28.априла унутар и око општинске зграде у Гудовцу је сакупљено око 190 мушкараца (међу њима 3 православна свештеника). На постројавању испред зграде општине је пребројано 187 Срба, али је након пребројавања још неколико особа придодато. Претходно је из строја пуштен један мушкарац јер је био Хрват. Приликом постројавања  је у Гудовцу лично био присутан Еуген Кватерник.

Група је одведена на сајмиште (сточну пијацу) у Гудовцу, према реци Плавници, у пратњи око 80 заштитара под командом Мартина Цикоша. Већина заточених  је убијена рафалима, а дотучени су ножевима. Лешеви су прекривени кречом и танким слојем земље, без видљиве намере да се овај злочин сакрије. Сликар Едо Муртић је сасвим случајно као дечак, путујући са мајком из Загреба за Бјеловар, код Гудовца из воза,  видео руке, ноге, косу и главе како вире из кречне воде. Два дана након свега, немачка комисија је откопала мртве, пребројала 187 лешева и сликала их (слика у прилогу), спасила још једног преживелог који је био затрпан лешевима (Деспић из Клокочевца). Укупан број жртава  је био 198 (187 на сајмишту, 11 у Гудовцу). Пет мушкараца је преживело ово убијање од којих су четворица оставила сведочанства (Илија Јарић из Великог Коренова, Милан Маргетић,  Деспић из Клокочевца). То значи да их је 192 било постројено испред општине, што одговара исказима.

Немачка команда је делимично преузела власт у Бјеловару, ухапсила све усташе/заштитаре који су учествовале у Покољу у Гудовцу, држала их затворене у Гимназији у Бјеловару, тражила објашњење од хрватских власти, но након неколико дана све их је пустила, без икаквих последица.

Тијела Срба убијених од стране усташа у селу Гудовац леже у редовима на великој површини. (Извор: United States Holocaust Memorial Museum Photograph Number: 46708. Muzej Revolucije Narodnosti Jugoslavije, Public Domain, Source Record ID: B 901/6)
Тијела Срба убијених од стране усташа у селу Гудовац леже у редовима на великој површини. (Извор: United States Holocaust Memorial Museum Photograph Number: 46708. Muzej Revolucije Narodnosti Jugoslavije, Public Domain, Source Record ID: B 901/6)

Чин Други

28.априла 1941.г у жупном стану (парохијски дом) у Хрватском Благају на Кордуну, састали су се усташки повереник општине Вељун Иван Шајфар, жупник Блаж Томљеновић  и млинар Јосип Пауновић. Они су се договорили о инсценирању убиства млинара Јосе Мравунца и његове породице у селу Хрватски Благај, кућни број 37. Пауновић је тај договор, пар дана касније, изнео на састанку са групом од 35 усташа у Карловцу, где је направљен детаљан план како ће се то урадити. Јосо Мравунац је био Хрват, али није подржавао усташки покрет, био је члан Мачекове ХСС, конкурент осталим млинарима а уз то омиљен у крају. Ово убиство је требало да буде повод за масовно хапшење и ликвидацију Срба који ће бити тајно убијени, а проглашени да су послати на рад у Немачку. Касније би се народ из Хрватског  Благаја преселио и настанио у српске куће јер је српско село било богатије.

Непосредни организатори на терену су били: жупник Иван Никшић шеф усташког стана у Слуњу, жупник Иван Микан из Огулина, Иван Шајфар учитељ и усташки повереник за Вељун, Ловро Сушић адвокат из Огулина, жупник Блаж Томљановић из Хрватског Благаја, усташки  натпоручник  Ивица/Иван Шарић син бележника из Госпића и човек од поверења Еугена Кватерника, као и  група усташких емиграната који су дошли из Загреба и Карловца  на челу са Вјекославом Максом Лубурићем и Мијом Бабићем.

Ноћу 5/6.маја 1941.г  усташе на челу са Максом Лубурићем, обучени у сељачку одећу убијају млинара Јосу Мравунца, његову супругу Марију, мајку Ану, малолетне синове Ивана и Николу. Једина преживљава 12-годишња кћи Милка Мравунац која се спасава падом у реку Корану.

06.маја 1941. ујутру Иван Никшић шеф усташког стана из Слуња ( жупник по занимању)  свим оружничким постајама (полицијске станице) у котару Слуњ шаље телеграм: “Срби у Благају убили хрватску породицу Јосе Мравунца. Забраните Србима излазак из кућа…“. Налоге за хапшење је по договору са Шарићем давао Иван Шајфар усташки повереник за Вељун (учитељ по занимању).

Током 6., 7. и 8.маја 1941.г из Вељуна и околних села Доњег и Горњег  Полоја, Перјасице, Црног Врела, Цвијановић Брда, Шљивњака, Ловрића, Савића, Опачића, Дејановића је сакупљено око 600 мушкараца старијих од 16 година (међу њима свештеник Бранко Добросављевић, његов син Небојша Добросављевић учитељ у Вељуну и студент медицине, начелник општине Вељун Тодор Дудуковић, гостионичар Мане Манојловић, свештеник Скорупан).  Локални Хрвати усташе су били водичи који су Лубурићеве усташе водили до српских заселака. Сви сакупљени из села око Вељуна, су прво довођени у зграду школе, жандармерије, православне цркве и поповог стана у Вељуну, ту би преноћили и потом камионима (истим камионима којима су усташе дошле из Карловца) превожени и затварани у школи у Хрватском Благају. И у Вељуну и у Хрватском Благају су изгладњивани, тучени кундацима и дрвеним кочевима. Проту Добросављевића и његовог сина учитеља Небојшу, уз језиво мучење усмртио је Иван Фајфар.

07.маја 1941. затворене људе изводе испред школе у Благају и доводе девојчицу Милку Мравунац да препозна убице своје породице. Девојчица на крају каже:  “Од ових људи није нико. Они људи који су убили моју мајку, оца и браћу имали су другачије крагне на кошуљама и маје (кошуље/одећа) су им другачије него овима“. Истога дана заседа Изванредни народни суд (хитно га је именовао министар правосуђа Мирко Пук,  тога дана 07.свибња/маја,  на основу Законске одредбе за одбрану народа и државе НДХ донете 17.априла 1941, једина казна за кршење тога Закона је смртна казна) на челу са истражним судијом из Слуња Николом Ласићем. Овај суд тога дана доноси одлуку да нема елемената за суђење и да ће се оно наставити  када се прикупе докази.

08.маја 1941.г министар правосуђа Мирко Пук, именује други састав Изванредног народног суда (на челу суда је Јосо Рукавина, Никола Ласић у саставу) који доноси смртну пресуду за 32 оптужена (једини преживели каже око 36 људи) који ту ноћ око поноћи убијени ножевима и маљевима и убачени у “Попову јаму“,  јаму безданку која се налази на пољу између школе и католичке цркве у Хрватском Благају. Међутим током те ноћи (08/09.мај) заиста је убијено укупно око 520 затворених мушкараца са Кордуна. Мушкарци су током ноћи извођени везани у пару, двојица по двојица, довођени изнад јаме и убијани пиштољима, крамповима, батовима (мацолама) и ножевима. Једини преживели се звао Душан Никшић из Доњег Полоја који је успео да се ослободи конопца и побегне у шуму. Његово сведочанство је записано тек 1961.године. Око 80 мушкараца (један сведок каже 96) је на интервенцију италијанског пуковника Oskara Grittia враћено у камионима са пута према Благају у Слуњ и пуштено својим кућама.  

Јаме у које су убацивани убијени, претходног дана су ископали становници Хрватског Благаја, локалне усташе, а жртве су након убијања посуте живим кречом. Када су лешеви затрпани, а јаме поравнате, по изјави Јанка Медведа, локалног усташе из Хрватског Благаја, локалне усташе Стипан Грашић, Мија/Марко Грашић и неке усташе из Загреба су заиграли коло над затрпанима. Хрвати мештани су то поље касније преорали и засејали зоб на њему, како би се изгубио сваки траг злочина. Истражни судија из Слуња Никола Ласић, који је водио суђење у Хрватском Благају, након 1945. г. именован је за председника суда у Војнићу, месту са српском већином на Кордуну. Касније је премештен у Окружни суд у Карловцу, где је и умро, сахрањен под звездом петокраком на гробу.

Оно што ентузијасти и аматери поседују, а наша научна заједница никада није поседовала је огромна воља, натчовечанска упорност и неограничен мотив да се злочин Покоља истражи и обелодани.

Трећи чин Покоља су били  Глинска црква,  Госпић/Јадовно/Паг, Мехино стање код Велике Кладуше, Мацин дол код Цазина,  Рисовачка греда на Грмечу, Боричевачка јама, Шушњар код Санског Моста, Црно језеро  код Крупе на Уни, шума Осој код Изачића, Гаравице код Бихаћа …

Четврти чин је био Јасеновац.

Уместо закључка: Свако ко се озбиљно бави истраживањем оваквих злочина, разуме колико се извора мора узети у обзир, колико се пажљиво они морају читати и упоређивати међусобно. Разуме  колико пута се свака реч мора одвагати, пре него што се стави у текст. Једна погрешна нота, може покварити целу композицију. Једна погрешна тврдња или неистина изречена у тексту или раду, може упропастити текст у којем је све остало истина. Једна дорађена фотографија може да обезвреди квалитетну књигу.

У истраживању и објављивању детаља о оваквим злочинима, неопходно је употребљавати научну методологију. Научна заједница мора бити оруђе, канал и прозор кроз који ће се објављивати резултати истраживања, сведочења, докази о ономе што се заиста догодило.

Научна заједница поседује монопол над научном методологијом, и то је чињеница коју морамо уважавати. Оно што ентузијасти и аматери поседују, а наша научна заједница никада није поседовала је огромна воља, натчовечанска упорност и неограничен мотив да се овакви злочини истраже и обелодане.

Разлог је што је нашим прецима живот окончан на овакав начин. Због тога научна заједница мора да уважи и искористи оно што “непрофесионални историчари и аматери“  поседују.  На тај начин, терминолошка одредница Покољ може постати оно што ће нас све сабирати и уједињавати на огромном послу који је испред нас.

 Литература:

  1. Караула Жељко, “Случај Гудовац од 28.травња 1941.г“, Завод за хрватску повијест, Загреб, вол.39, 2007.
  2. Басташић Милан “Билогора и Грубишно Поље 1941-1991.“ Бањалука-Београд 2009.
  3. Затезало Ђуро “Радио сам свој сељачки и ковачки посао“, Српско културно друштво “Просвјета“ Загреб, 2005.
  4. Војноисторијски институт Београд “Злочини на југословенским просторима у Првом и Другом светском рату  Зборник докумената Том 1, Злочини НДХ 1941-1945“, Београд, 1993.

Аутор:

Владимир Бурсаћ

Завичајно удружење “Уна“ Бањалука

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top