Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала вама који сте били са нама код Шаранове јаме, на Јадовну, у Теслином Смиљану и Медку 30. јуна 2018. Свједочили смо да нисмо заборавили.

Владета Јеротић: Како мислити данас о чудима у Међугорју

Датум објаве: четвртак, јун 21, 2018
Објављено у Пребиловци
Величина слова: A- A+

Професор Владета Јеротић
Професор Владета Јеротић

На прагу смо тридесет пете године од обjављивања тзв. виделаца Богородице од стране неколицине хрватских адолесцената оба пола у малом херцеговачком селу Међугорjу. У непосредноj близини места виђења, у Пребиловцима, одиграо се 1941. године jедан од наjстрашниjих злочина у Другом светском рату, чиjе су жртве биле искључиво Срби.

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 02. септембра 2015. године.

Међугорjе, као место, не само jављања Богородице неколицини младих, већ и њено непрестано, свакодневно jављање, привукло jе до данас преко милион ходочасника из целог света, наjвећим делом католика, наjчешће болесних људи, од коjих неки треба да су доживели излечење од своjе дуге болести, после вишедневних молитава упућених Богородици у Међугорjу.

На почетку ових необичних збивања у Међугорjу (осамдесетих година прошлог века), хрватска католичка црква поставила jе оправдано питање душевног здравља тих шест младих људи, па jе у ту сврху послала двоjицу загребачких психиjатара, позиваjући и мене као српског православног психиjатра, да дођемо у Међугорjе и прегледамо ове младе људе.

После неколико проведених дана у Међугорjу и савесног вишечасовног, поjединачног прегледа, нас троjица психиjатара закључили смо да су ови младићи и девоjке психички здрави људи. Ништа друго се од нас психиjатара ниjе тражило.

Као што смо у обjективно писаном чланку Јелене Чалиjе у „Политици” дознали, наjкасниjе до краjа године Конгрегациjа за доктрину вере у Риму, a и сам садашњи папа Франциско (Фрања), огласиће се наjзад, о веродостоjности чуда у Међугорjу.

Како мислити после свега о овоме збивању у 20. и 21. веку, у католичком селу са 4.000 становника (већ увелико обогаћеном доласком броjних туриста). Наравно, мислићемо на разне начине, сходно пре свега сопственоj вери, нивоу образовања, критичком начину мишљења итд.

Не треба наjпре сумњати да када jе у питању збиља jака вера у некога верника (конкретно хришћанског) чуда престаjу да буду чуда, jер она се конкретно остваруjу – нарочито када jе у питању нека тешка болест код неког болесног човека. Христова чуда изнета у Јеванђељима довољно су позната хришћанским верницима, две хиљаде година. У чувеном француском католичком светилишту у Лурду, jедна комисиjа (од пре неколико децениjа), после савесног испитивања сачуваних протокола о чудотворним излечењима у Лурду – испитивање jе извршила група састављена од лекара опште праксе и специjалиста, психиjатара, психолога, теолога, међу коjима нису сви били верници – потврдила jе само неколико десетина од много хиљада сачуваних протокола, стварно излечених људи коjи су боловали од (за званичну медицину) неизлечивих болести.

Ако сада „ окренемо лист” размишљања, па дамо маха нашоj природноj дубокоj сумњи у постоjање чуда – као што jе, парадоксално, природно да човек веруjе у чуда – ниjе рђаво сетити се старе изреке (сигурно да jе стариjа и од времена разних цивилизациjа пре Христа) коjа каже: Свет жели да буде преварен, зато нека буде преварен (Mundus vult decipi, ergo decipi atur).

Да ли има места било каквом паметном закључку поводом поменутих догађаjа у свету – никако само хришћанском, већ присутном и у свим другим великим религиjама света – осим, можда, следећег.

Човек jе у своjоj основи биће вере и наде (после коjих долази, ако долази, Љубав, и то хришћански схваћена). Увек jе било људи и народа коjи су веровали у чуда: хришћани у Христова чуда, будисти у постоjање остатака Будиних моштиjу, Индуси у свету реку Ганг итд. Просвећивање поjединца и народа – коме нема краjа читавог живота! – умањуjе веру у чуда, али jе не отклања потпуно. Било jе, и данас има, научника нобеловаца коjи не одричу могућност постоjања чуда (Неко jе од азиjских мислилаца давно рекао: „Сунце никад не изађе и никад не зађе, а да се не догоди неко чудо”). Марксисти су делимично у праву када кажу: „Чудо jе jош неоткривена нужност.” Међутим, таjанствености у природи и у самом човеку (од његовог колективног до индивидуално несвесног!) jош jе увек толико много да je мало вероватно да ће се чуда икада моћи рационално до краjа обjаснити.

Не треба се подсмевати милионима ходочасника свих религиjа коjи посећуjу света места (код нас нарочито манастир Острог), целиваjу иконе и мошти светаца, улазе крастави и крвави у реку Ганг веруjући у излечење, jер je и даље толико непознатог у атому, ћелиjи, галаксиjама,али пре свега у човековом сложеном бићу, да jе паметниjе, ако већ човек из више разумљивих разлога не може постати теиста, остати агностик (грчка реч агностос – непознат, несазнатљив) – пред чудом и несхватљивом Таjном. Остаjемо радознали (не љубопитљиви) шта ће рећи садашњи, ретко критички расположен римски папа о чудима у Међугорjу.

Извор: ПОЛИТИКА, сриjеда 02. септембар 2015., стр. 1 и 7

 

Везане виjести:

„Чудо“ у Међугорjу и jезива истина у Пребиловцима – Jadovno …

Жена с Црнице – Jadovno 1941.

Пребиловачка деца међу српским светитељима – Jadovno 1941.

Миленко Јахура: Ако Господ не чува града, узалуд стража не …

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top