Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Влада Станковић: Историју још учимо из аустроугарских књига

Датум објаве: понедељак, децембар 30, 2013
Величина слова: A- A+

Историчар говори за Новости о моралноj беди српске науке, духовном изумирању, важности традициjе и моћи уверења: Волели бисмо нашу прошлост само да jе довољно познаjемо. Омаловажавање српске баштине почиње од 1918. 

 

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/stankovic.jpg

– За духовно изумирање Срба одговорне су генерациjе српских историчара коjе су кукавички прихватиле да се ником не замераjу и не баве своjим послом. Све зарад личне удобности и привилегиjа. Наjпривилегованиjи се jош увек баве српском средњовековном историjом као у Југославиjи, штрпкаjу споредне теме и избегаваjу по сваку цену проучавање и постављање нових питања о држави коjу jе jош Константин Порфирогенит у 10. веку звао данашњим именом – Србиjа. Суседни народи сличне величине, Бугари и Хрвати, сваке године издаjу на дестине нових књига на матерњем и енглеском jезику, у коjима се баве истраживањима националне историjе, нарочито средњовековне. Срби у 21. веку духовно изумиру jер своjу историjу уче из књига коjе им jе почетком 20. века написала Аустроугарска.

* Вероватно се шалите, немогуће jе да Срби коjи се толико поносе своjом прошлошћу немаjу ниjедну домаћу савремено писану историjу.

– То jе чињеница. Последњи коjи су покушали да заокруже историjу Срба били су Станоjе Станоjевић, Стоjан Новаковић и Владимир Ћоровић, коjи су стасали почетком 20. века. Од 1918. и уласка у заjедничку државу почиње омаловажавање српске историjе, а од проглашења Југославиjе 1929. креће агресивна државна идеологиjа jугословенства коjа ниjе ништа слабиjа од касниjе комунистичке и марксистичке. После 1945. завладао jе мук аутоцензуре. Обjављуjе се само „Историjа народа Југославиjе“ 1953, где jе средњовековна Србиjа добила исти простор као средњовековна Словениjа, коjа тада ниjе постоjала, као ни средњовековни Македонци.

Е, зато су средњовековни српски манастири у БЈР Македониjи већ данас македонски споменици. Још занимљивиjа ситуациjа нас чека у наредним годинама, кад ће српске светиње на Косову постати косовски споменици зато што смо се олако односили према сопственоj историjи. То се дешава зато што jе на факултету jош увек главни уџбеник за националну историjу средњег века „Историjа Срба“ Константина Јиричека, коjи jе стварао у другоj половини 19. и почетком 20. века.

* Зашто jе Јиричеково виђење историjе Срба проблематично ако jе он био у врху словенске елите у Аустроугарскоj?

– Он jесте био тада изузетан научник, део чешке и словенске духовне елите, породично повезан са Шафариком и другим славистима. То не умањуjе вредност друге чињенице – да су они били лоjални службеници Аустроугарске. Баш захваљуjући том педигреу млади Јиричек добиjа посао да пише историjе Бугара, а касниjе и Срба. Ове књиге су имале политички циљ – да упознаjу доносиоце важних политичких одлука у Бечу са тим народима како би знали како да се поставе према њима, у хегемонистичком смислу. Јиричек историjу Срба обjављуjе, на немачком, 1911. кад Аустриjа има велике перспективе према Балкану и Србиjи. Та књига jе за то време феноменална, jер Беч ниjе од Јиричека тражио политички памфлет већ „упутство за читање Срба“, народа коjи jе од средњег века живео на огромном простору Хабзбуршке монархиjе. Са Хрватима ниjе било проблема, они су били део њиховог система, а с Бугарима jе ствар регулисана немачком династиjом. Само jе српско питање остало отворено. Јиричек зато пише средњовековну историjу Срба, покушава да обjасни феномен „проблематичног“ народа, коjи ниjе написао ни схватио сопствену историjу, па према томе ниjе могао ни да формулише jасну политику.

 

 

ПОДАНИЧКИ МЕНТАЛИТЕТ УБИЈА- КАД колеге из иностранства питаjу за српску историjу, а ми споменемо Јиричека, они нас гледаjу као да смо сишли с ума. Они желе да прочитаjу књигу коjа има мање од хиљаду страница писану модерним jезиком. Зато што немамо такве књиге ми духовно изумиремо. Бусање у груди празном историjом може да послужи само у одређеним моментима. Кад човек зна шта има иза себе, онда jе то потпуно други осећаj. Ми имамо огромне празнине у српскоj историографиjи, jер jе поданички ментлитет убио српску науку, а убиjа и српску нациjу.

ИЗДАЛИ НАРОД- НАШИ историчари често нису свесни колико jе њихова улога важна, колико jе знање о историjи важно. Историjа има страшну моћ, ретко коjи озбиљниjи говор западног политичара се не ослања на историjу. Тамо се људи коjи пишу говоре консултуjу о разним периодима историjе, од оних пре пет година до оних пре пет векова. Зато jе Аустроугарскоj jедан Јиричек био врло важан, у њега jе много и улагала и тражила, jер нико осим њега ниjе могао да им обjасни Србе. А српски историчари то jош нису учинили за своj народ.

 

 

* Ви тврдите да рационални Запад пати од оних митоманиjа коjе традиционално приписуjе Србима?

– Наравно. Људи потцењуjу моћ уверења, традициjа, ритуала. Сетите се 1999. кад у време помрачења сунца ниjе било живе душе на улици, jер су људи помислили да долази смак света. Студентима обjашњавам улогу средњовековних традициjа и ритуала у савременоj историjи описом сахране аустрогарског цара Франца Јозефа 1916. године. Величанствена царска процесиjа прошла jе кроз Беч до капуцинског манастира у коме се сахрањуjу Хабзбурговци. Кад jе дошла до његових затворених врта церемониjал-маjстор jе закуцао, а невидљиви калуђер jе с друге стране упитао: „Ко иде?“ Одговор jе био: „Император Римског царства Франц Јозеф“, чему jе следило мноштво других титула. Данас су људи заборавили да jе аутрогарски цар био и владар „Римског царства немачке народности“. Ритуал се наставио на готово исти начин као сахрана ромеjских царева у 10. веку. Само што jе оваj игроказ изведен у организациjи бечког државног протокола у 20. веку. Не у ориjенталноj „бизантскоj“ Србиjи. То jе врста историjе коjа измиче кад читамо наше досадне историjске књиге, коjе су прављене да људи не повезуjу ништа. Ниjе важно нагомилавање чињеница коjе гуше, већ схватање историjских процеса. Такве књиге су нама потребне.

* Зашто их историчари онда не пишу? Зашто нас убеђуjу да jе наша прошлост минорна и да су сви други патриотизми добри осим српског?

– То нисам умео да обjасним ни колеги докторанту из Словачке, коjи jе овде на размени студената. Он jе добио задатак да представи две књиге о средњовековноj српскоj историjи коjе су написане у претходне три године. Било ми jе неприjатно да му понудим своjу књигу о краљу Милутину, али сам установио да ниjедне друге нема! Да jе колега отишао у Хрватску или Бугарску могао би да бира између двадестак дела у коjима се на нови начин сагледава средњовековље и процеси дугог траjања коjи су и данас актуелни. Јасно jе као дан да оваква ситуациjа код нас има политичку позадину. Србиjа се, као и у СФРЈ, стиди да буде национална држава. Не само у овом времену, већ и у далекоj прошлости, у средњем веку. То jе фасцинантно. Та врста боjазни jе невероватна. Ми се бранимо од национализма коjи jе нормална поjава! Не може се писати национална историjа коjа jе анационална.

 

Борис Субашић

 

Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top