Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Весна Ивановић: Прелудиј за Ливаду из сна

Датум објаве: четвртак, октобар 11, 2018
Величина слова: A- A+
Проф. др Светозар Ливада. ФОТО: Јадовно 1941.
Проф. др Светозар Ливада. ФОТО: Јадовно 1941.

Предмет књиге је велика симфонија живота човјечанства,
глазба која звучи испод површине повијести,
благословљена збиљска глазба људског битка
чија је једина жеља и циљ, једина тема и страст:
бити човјек,
збиљски и истински човјек
и људски живјети.

Béla Hamvas

Anthologia humana:

пет тисућљећа мудрости

 

Предмет књиге је човјек Светозар Ливада. Предмет књиге је индивидуум који цијели свој живот улаже голем труд да буде човјек, да буде збиљски и истински човјек и да живи људски. Предмет књиге је примјена прастаре мудрости данас: постати човјеком.

Предмет књиге је животна способност устрајања која нас усхићује својом моралном племенитошћу. Новалис каже да човјек не чини друго него се непрестано враћа кући, а Хамвас наводи да ни човјечанство не чини друго. Глазба не престаје на том путу повратка кући. Што је живот испуњенији знањем, уважавањем и љубављу, то мале самосталне складбе одишу љепотом, снагом и мудрошћу надјачавајући све бриге, тешкоће и озбиљности постојања прожимајући велику симфонију ведрином, радошћу и срећом.

Овај покушај приказивања живота и рада једнога човјека у бројним ненаданим промјенама колико пред нас поставља комплексне захтјеве, толико је сасвим тако лако схватљив да нам у исто вријеме може показати како се на мисаони начин проматра и свијет и живот. Обиље хармоније у потврђивању честитости у оркестарској изведби његова живота јесте благотворни лијек самог људског битка чија је једина тема: бити човјек, збиљски и истински човјек и људски живјети. С таквом изведбом стварања себе као човјека издвојио је главни садржај живота, високо га уздигнуто, проносио и остваривао своју духовност показујући уједно како се постиже склад дијелова и цјелине.

Осјећај узнемирености због сплета околности када бременита жена одлази на ријеку опрати рубље и враћа се кући с чистим вешом и дјететом у наручју, прати га све вријеме. Он је тај дјечак рођен крај мрзле воде у сликовитом кањону. Његовом рођењу кумовала је сама природа као бабица. Својим заузимањем за дијете умилостивила је и саму зиму. Попут храбре младе маме обгрлила га је и бринула о њему водећи рачуна да реализам тог тренутка у својој апстракцији издвоји оно што је битно. Да издвоји човјека. Она је била свједоком озбиљности заплета и дубине његова проживљавања. Могла је потврдити истинитост тренутка, све од гажења воде и привикавања тијела на хладноћу горске ријеке, од измјењивања уложених напора и попраћеног умора како би се извео ритуал прања рубља према коме се сваки намочени комад робе туче, преврће, циједи вода и одлаже. Но, овај пут није то било уобичајени тешки посао. Прави садржај с додатном динамиком је услиједио тек по завршеном послу.

Жена остављена на милост и немилост тренутку у коме се затекла, без бабица, без лијечника и без икога свога порађала се крај ријеке. Излишно је објашњавати дојмљивост у том времену кратког трајања и јаке контрасте који су га видно истакнули. Донијела је на свијет дијете натопљена водом од свежњева опраног рубља, на хладном зраку у окружењу студене воде и њезина жубора, дрвећа с трептајем голих грана које је не дајући гласа од себе проматрало цијели призор, под небом које је склопило савез с земљом да као кап воде на длану чува смјелу жену. Прожета благошћу и њежношћу, била је посве у контрасту с зимским даном, а испуњеност радошћу и љубављу према голом голцатом дјетету одагнао је сваки осјећај умора од рада који је претходно тражио много напора. Издржала је пород, а затим корак по корак кренула кући. Сила која ју је покретала била је мајушно дијете и тежња да га заштити од тврдог срца студени. Лијепа, крепосна и посве сабрана жена није нити посрнула на дугом путу до заклона. Животна снага нанијела је пораз љутој зими. Сви у селу овај догађај су запамтили као јединствен јер им се урезала у памет слика тренутка љепоте – склад у величини и уочљивости – долазак маме с опраним рубљем и дјететом у наручју. На овоме би им недвојбено завидјели сви сликари представници реализма. Није да људи у том тренутку нису препознали снагу несвакидашњег невјеројатног збивања. У најмању руку то је био начин живљења, разњеженост због људског бића, исказана ведрина духа у односу на чудесне околности и весеље због превласти виталности. Међутим, есенцијалан приступ за њих је уз честитост и мудрост као драгоцјености издвајао праву умјетност спајања краја с крајем.

Борба дјетета за живот заправо тек је почињала јер је ипак било посљедица порода у немилосрдним околностима. Мама је изгубила млијеко, а како није било дојкиња у селу тек рођено мало дијете млијеком је хранила крава. Тако је кордунско дијете попут дјечака из Киплингових прича у дотицају животињског и људског свијета преживјело и почело одрастање. Касније ће се показати да је и напуштање јединога дома који је икада познавао бити његова потрага за људским селом.

Несташан дјечачић одрастао је жељно примајући у себе љубав и храброст, поштујући природу своју вилу заштитницу и пажљиво градећи свој поуздани ослонац кроз јаке осјећаје привржености према завичају. Простодушан, живахан дјечак на досјетљив начин долазио је до рјешења служећи се спретношћу и ситним лукавствима како би нашао заклон од опасности. Спријатељио се с волом, који му је постао заштитник и чувао га на начин да није допуштао да дјечак буде предмет подсмијеха његовим вршњацима. Читати и писати научио је од старије браће прије поласка у школу, па се као школарац опирао похађању школе пружајући дјечачки отпор с увјерењем да су обавезни разреди јако досадни. Непослушан и непопустљив, био је изван свих прописаних правила. Издваја да му је немир непрекидно навлачио батину. У трећем разреду основне школе ученик који је неколико пута понављао разред потакнуо га је да вози тачке. Невичан гурању малих радних колица оклизнуо се пао, а тачке су му пребиле ногу. Кум га је однио својој кући. Његови пак не знајући гдје је, у узбуни која их је захватила, тражили су га по свим чатрњама, а када су га кумови донијели кући добро су га истукли. Резигнирано додаје као да је он то хтио. У четвртом разреду основне школе угризао га је поскок. Наглашава како су његови подузимали све могуће радње, доводили врачаре, превијали, закопавали ногу у земљу, боли га иглама да не заспи, да се отров не прошири тијелом. Но, када је стигао стриц с доктором добио је ињекцију са серумом и дошао к себи. Ипак су га послије свега за сваки случај добро истукли јер је несмотрено допустио да га угризе отровна змија, а отровницу су пронашли гдје се према његову казивању налазила и убили је. Показат ће се касније да му је змијски отров на неки начин помогао у отпорности организма. Када су хематологу у болници у Великој Британији препричали ову згоду доктор се нашалио с њим и рекао му да има коњску крв, јер је то посредно довело до тога да је резистентан и отпоран као коњ.

Како се истицао пожељним одликама благозвучног језика постао је пјевач у цркви „појац-ђак“, што је с поносом истицао, опслуживао је свештеника и упознао све пригодне обреде богослужења од крштења, свете водице, сахрана и свадби. Говори да је јако рано упознао класну борбу. Приповиједа о околностима када су студенти дошли код њих да одрже неку приредбу, а жандари су их тукли. Добро је запамтио очев одговор да бране поредак и да су за то плаћени. Касније ће се показати да је знање стечено искуством и поуке из искуства имало највећи утјецај у његову показивању опасности противника напредовања у грађанским слободама.

Непромишљено и неразборито, на начин својствен младости, упуштао се у извођење разноразних трикова. С жестином је одговарао на свако провокативно питање и срамотне ријечи којима се вријеђало и изазивао јак осјећај мучнине и неугоде. Без околишања наводи да је једног сељака погодио каменом близу ока, тако да је несретник скоро изгубио око. Посебно издваја жандара који га је због свог јако израженог опаког карактера напросто изазивао. Дакле, жандар је у њиховој кући добро и јео и пио, млијека, сира, шунке, ракије, проматрајући и слушајући људе који су се код њих окупљали, састајали и расправљали, а дјечаку је због разноразних доскочица, показане разоноде опонашања других и провоцирања клео мајку. Бунтовни дјечак није још ни постао младић а незадовољство је исказао тако што је у дужини од седам километара разбио све порцуланске чашице за телефонске линије. Ова прича завршила је тако што је отац платио велику казну и савјетовао попу да га добро истуче. Иако је носио попово име и уважавао попа, збило се и то да га је досљедни и правични поп без икаква устезања знао измлатити. Тако су протести на неправду, непопустљива обрана достојанства, као и у већини случајева попратне батине, биле битне одлике његова одрастања.

Заједно са вршњакињом, својом партнерицом и сусједом, која му је према патријархалном обичају била намијењена, обилазио је сељачке задруге на Кордуну, судјеловао на јавним скуповима, сеоским светковинама и скуповима „Сељачког кола“. Рецитирао је социјалну поезију. Пјевали су у двогласју. Она виши средњи глас, а он је пружао подршку највишим мушким пјевачким гласом. Драга је била необично лијепа, надарена и вриједна дјевојка. Све сеоске послове ова дјевојчица обављала је као одрасли. Плела је, везла, ткала, прела, копала и жњела. Имала је фотопамћење. Пријало му је што психосоматски раније сазријевајући била супериорнија од њега. Њезина кућа била је око 300 метара далеко од њихове. Њезина мама је својих пет кћери још зарана распоредила према њиховим вршњацима у његовој породици, јер је код њих кући било петоро браће. Била је неписмена, јер се према тадашњим обичајима женска дјеца нису школовала. Једнако као ни његове сестре, иако је његов отац сељачки пјесник, био начитан и имао преко 2.000 књига у својој библиотеци. Ни његови стричеви, као ни ујаци и тече, нису кћерке слали у школу. Напомене ради у том раздобљу преко 80% женске популације било је неписмено.

Како је ђачио у цркви и спремао се за попа, мјештани су говорили „попадија га укротила“, њу су у шали звали „попадија“ и причало се да су „вјечно скупа ко’ шипка и бубањ“. Док су чували овце научио ју је читати и писати. Касније ће се показати да је ова његова особина поучавања, посебно неписмених дјевојака, била дио његова задатка већег значења који је од опћег интереса. Просвјећивање и образовање других још од ђачке доби саставни је дио његова каснијег животнога позива. Примјењивао је у пракси Доситејеву мисао: „Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорце“.
Дјетињство је провео и излазио је из дјетињства у кући у којој је била ковачница, библиотека и трговина. Један стриц је био професионални ковач, а други стриц професионални кројач. Школа је била удаљена седам километара. Сви његови бројни несташни поступци нагло су попустили у снажном избијању великих догађаја који су слиједили. Када је чуо приче од људи да ће ускоро рат неопозиво је поремећен мир дјечје безазлености и несташлука. Врло пажљиво је читао све књиге које је нашао у њиховој библиотеци о ратовима. Знао је све што се у кратком времену могло знати, од косовских циклуса и митова, голготе Кајмакчалана, Плаве гробнице, Солунског фронта, слушао је приче ратника са Соче, Пиаве, Галиције, приче из заробљеништва у Русији…

Издваја да су га се највише дојмили ратови у Африци, посебно стога што је за њега то подручје било мистично, далеко, загонетно. Засебно је проучавао рат између Бура и Енглеза. Дјечакова жеља да сазна појединости о овом рату оставља по страни питање да ли је у његовом стјецању слике о томе што се догађало у Јужној Африци било детаља о човјеку који је у бурском рату судјеловао као извјестилац, а с којим се касније, сплетом околности и упознао када га је као тадашњи премијер Велике Британије посјетио у болници гдје се лијечио за вријеме Другог свјетског рата. Ријеч је о Winstonu Churchillu. Наиме, пред сам крај 19. стољећа, Churchill је као извјестилац у Јужној Африци био лишен слободе након упада у једну бурску засједу.

Заробљена дружина смишљала је план за бијег, но само је он успио побјећи. О овом догађају, између осталога, пише Владимир Велебит у предговору српскохрватског издања Други свјетски рат, мемоара британског политичара и државника. Наводи да се из заробљеничког логора у Преторији тадашњи извјеститељ Winston Churchill 500 километара пробијао кроз непознате пусте предјеле без хране и познавања језика док није стигао на териториј под португалском колонијалном управом. По повратку у Јужну Африку пратио је енглеску војску до побједничког завршетка рата. Споменут ћемо да су у бурском рату судјеловали и миротворац Гандхи као болничар и аутор Књиге о џунгли Rudyard Kipling. Касније ће се показати да је попут Churchillа у младој доби имао нестрпљиву, наглу нарав, да се у пресудним тренуцима грозничаво бацио на читање, као што је примјењивао у пракси Гандијев мото живота: „Обрисати сузу са сваког ока“ и сврху „Љубав је најјача снага коју себи свијет може представити, а истовремено и најскромнија“.

До њих су стигли први гласови о масовном покољу у Вељуну 6. маја 1941. године. Само се чуло потпуно пригушено питање: „Је ли то могуће?“. Како се радило о бити или не бити, описује почетак ширења правог правцатог страха и појаве ужасавајућег безнађа јер је земља била под окупацијом. Наводи што се тада догодило. Међу осталима убијено је 16 комуниста и с њима Никола Кукић, организациони секретар Карловачког окружног комитета, иначе пекарски радник који је био на V. земаљској конференцији Комунистичке партије Хрватске. Страх је утјеран у кости због начина како је Никола убијен. Каже како су пренеражени људи долазили његовом оцу, пјеснику-сељаку, тражећи договор, а отац је смирено одговарао да нема тог звјерства којим човјек звијер не може надвисити. Некако слично ономе као што Војновић у Дубровачкој трилогији каже усудни хисторијски час откривао је тајне пјеге и скровите пукотине исцијеђених карактера и истијештених душа: сада сваки миг, сваки шапат, свали полуглас има своје маркантно, нефаљено, истинско значење. Велика бура се спремала.

Каже да је доживио „смак свијета“ када је чуо што се догодило у селу Зечев Варош код Слуња. На Илиндан 2. аугуста 1941. године похватали су све сељаке из села и жеталице и на језив начин све људе који су се ту затекли лишили живота. Међу њима била је и његова изабраница Драга. Нашла се у жетви у селу Зечев Варош и убијена је грозним начином заједно са сестрама и осталим сељацима. Према службеним подацима о жртвама фашистичког терора у том селу убијено је 115 мушкараца, жена и дјеце. Они који рат нису нити измислили, нити хтјели, нити жељели постали су жртве. Тешко је ријечима описати ужас који је осјетио. Запомагао је с великом тугом. Запрепастило га је како му се њихов слуган наругао да је „рикао за цуром као јунац“, и то је у том часу потпуног слома тако добро запамтио. Каже, иако га је због шеретизма волио, од тада га је замрзио за цијели живот. Због свеобухватно поремећеног мира у скрханом стању онесвијестио се, просиједио, остарио за један дан и занијемио. Касније је у есеју Доживотни сам пацијент геноцида објаснио ову снажну емотивну реакцију ужаса. Споменуо је и што се издвајало необичношћу. Визуално је цијели догађај доживио прије пада у кому, како наводи као да је био присутан, а што је знатно касније пронашао читајући исказ свједока у архиви. Накнадно само можемо претпоставити кроз што је све пролазио у тим тренуцима. Схакеспеаре је писао да је од стварног страха већа замишљена страхота.

Ливада каже да је убицу особно познавао и да је био нешто старији од њих. Споменимо да је есеј Доживотни сам пацијент геноцида саставна документација Efraima Zuroffa, повијесна грађа о изнимним појединцима, о томе што им се догађало одређујући и профил и животни кредо.
Ускоро је нестало и његово Примишље, људи из села, попови, црква, школа. Од његове школске класе нитко није преживио Други свјетски рат. Није било ни зграде опћине, чак ни гробља. Села су нестајала као куле од карата. Готово су сравњена са земљом у једном дану. Након рата звоно с православне цркве завршило је на католичкој цркви у Слуњу. Касније је као демограф и социјални аналитичар поступно утврђивао и приказивао некадашњи изглед Кордуна.

У Кордунском реквијему наводи имена села која више не постоје: Чачићи, Чокеше, Чурувије, Горње Примишље, Кукићи, Пијевци, Ралић-Пећина, Зечев Варош, Дуновићи, Цекиновић село, Јанчићи Тоболички, Милковићи Тоболички, Сталинске Луке, Аџибабе, Бјелобрци, Бјелопетровићи, Карајловићи, Курјеге, Лончар Главица, Новковићи, При-мишљански Ралићи, Умелеци, Батале, Доње Тумаре, Јајићи, Мазињани, Пекечи, Курјевац, Павлешић село, Шкрбине, Зорићи, Јовићи, Косићи, Кукић село, Рончевићи, Зеци, Зорићи, Катићи, Миладиновићи, Поповићи, Секулићи Тоболички, Вукелић Тоболички, Божићи Тоболички, Радонићи, Барачи, Брујићи, Додиги, Грковићи, Илићи, Косановић Главица, Ковачевићи Мочилски, Крнићи, Кукић Мочилански, Милковићи, Огризовићи Мочилански, Петковићи, Пиље, Половине, Поповићи Мочилански, Радмановићи, Ралићи Мочилански, Трбовићи, Вукелићи Мочилански, Доњи Зечев Варош, Горњи Зечев Варош, Доње Примишље, Повићи, Руденице, Врежница Врело, Обљајац, Поткоса, Тоболић, Тук Примишљански, Ралетина, Савићи, Тржић Примишљански. Обишао је и све цркве, сагледао грађу њихове разорености и направио попис црквених објеката, цркава и парохија које су постојале до Другог свјетског рата на подручју котара Слуњ, Војнић, Вргинмост и Карловац.
Наводи да је од једанаест чланова његове фамилије од почетка рата 1941. године њих шест је остало живо. Настрадала су два брата, двије сестре, мајка и бака.

Није се ни оправио од шокова који су га затекли, а услиједили су нови. Сам је у рату морао сахранити своју маму, раку ископати и у гроб положити. Пишући о томе каже да га је тај чин тако погодио да му је за сва времена њезин лик нестао из памћења, као да је самоникао. Касније када је обнављао споменик мами, демолиран у недавном рату, скоро му је позлило. У Рату и миру Толстој наводи да је увијек потребна необична душевна снага да се исприча онако како је уистину било. Причати живу истину, врло је тешко, а млади људи ријетко су за то способни. У књизи Кордунски реквијем описана је ова најтужнија прича његова живота. Када је тројици водећих пољских филозофа показивао феномене његова завичаја, они нису прихватили његов приједлог за обилазак Плитвичких језера, као јединствене природне појаве. Хтјели су спознати друштвене феномене. Одвео их је и показао им просторе Глинске цркве, Коларићке, цркве у Садиловцу, Радоњски поток, Јелик код Слуња, стратиште Мехино стање и бројне необиљежене. Показао им је културу смрти без култа гробља, кајања и катарзе. Нису му вјеровали да и то постоји. Пољски филозоф и теоретичар културе Зyгмунт Бауман клекнуо је поред гроба његове маме и отпјевао једну жидовску посмртну псалму. Потом је рекао да се тако опрашта над гробовима невиних гдје може и да се тако просто лијечи. Затим га је питао како се сада с њима осјећа поред гроба властите маме. Резигнирано је одговорио: -„Огуглано“. Како је тај појам тешко превести описао им је ту резигнацију као апсурдно стање немоћи, неке врсте више силе којој се није могуће супротставити. О овим тешким стањима која у већини случајева надилазе наше способности књижевник и нобеловац Андрић каже: Бити човек, рођен без свога знања и без своје воље, бачен у океан постојања. Морати пливати. Постојати. Носити идентитет. Издржати атмосферски притисак свега око себе, све сударе непредвидљиве и непредвиђене поступке, своје и туђе, који понајчешће нису по мери наших снага. А поврх свега, треба још издржати и своју мисао у свему томе. Укратко: бити човек.

Shakespeare је наводио да у очајној невољи помаже очајни лијек. Управо тако било је код њега. Одлазак у партизане тадашњег 13-годишњег дјечака био је једини спас. Био је „мањи од пушке“, пет година до пунољетства, а предност му је била што је био писменији. Скојевац је постао 1941. године. Похађао је Прву партизанску гимназију, скоро рањен у селу Тргови, био је уредник батаљонских новина, његов извјештај о ослобођењу дјечјег логора у Јастребарском обишао је свијет.

Сусрет тада лакше рањеног партизанског дјечака с Иваном Гораном Ковачићем и Владимиром Назором, након погибије Јуре Францетића једног од највећих злочинаца Независне Државе Хрватске 1943. године, приказан је у књизи Кордунски реквијем. С куриром је путовао преко дијелова Баније, Кордуна, Лике и Босанске крајине кроз спаљена насеља. По доласку у Бихаћ смјестили су га у амбуланту, превили, нахранили и узели мјеру за ново одијело. Док се одијело шивало један глумац увјежбавао га је за рецитацију пјесме његова оца Погибија Јуре Францетића. Испред трибине уређене народним рукотворинама, завијене главе и једне руке, изрецитирао је пјесму пред масом партизана и цивила. Након рецитације водитељ га је повео до првог реда да се поздрави с публиком. Када је дошао до Горана и Назора, Назор га је очински упитао има ли живе родитеље. Одговорио је да има само оца, јер су остали масакрирани, да је мајку с болом сахранио и да му је нестао њезин лик из памћења. На то је Назор рекао да му се можда посрећи да преживи и да ће имати о чему свједочити. Ливада потом наводи: „Као да ме уклео, та одважна старина“. Касније у Слуњу, његову родном крају, након задњег рата подигнут је споменик једном од највећих злочинаца из НДХ, Јури Францетићу. Издваја да нигдје у Европи није могуће да стоји споменик фашистичким злочинцима.

Био је предвиђен да иде у Совјетски Савез прије напада на Огулин. Но, одлучио је ићи у акцију. Увечер 12. јануара 1944. године тешко је рањен. Командант батаљона са још тројицом војника на раменима су га носили 20 километара у несвјесном стању и искрвареног у село Подхум у Плашком. Други дан стигао је његов отац, страшно му приговорио, а тешко рањени дјечак је дрско одговорио да се макне, јер док другима пјесме и оде пјева када су рањени или погинули, сада се боји да ће њега морати издржавати. Упућени пријекор оцу био је такве нарави да је како каже отац умро а није му опростио. А били су телепатски повезани. Сваку његову операцију отац је пролазио и показао му те ожиљке прије смрти. Наводи да је тек тада схватио колико је био неодговоран и незрео када га је увриједио. Приликом транспорта пољске болнице за Петрову гору четници су направили засједу и рањенога га ранили.

У књизи Кордунски реквијем издваја да је био пацијент болнице Петрова гора скоро пола године, као веома тешки рањеник с три фрактуре доњих екстремитета и простријелима интерних органа, бубрега, јетре, пробавног тракта. Укупно са 17 метака. Преживио је захваљујући несебичној бризи особља, што је укључивало и изравне трансфузије крви. Имао је преко 20 операција са трансплантацијама кости. Скраћен је за 12 центиметара, а с тим у вези наводи да је одлежао Прокрустов кревет. Каже да ту болницу памти као највиши облик свеопће солидарности, и да то никада нигдје више, ни касније у слободи, није доживио. Наиме, седам година касније је лежао у разним војним болницама савезника, пољским и клиничким центрима енглеске осме армије, у Италији. Наводи да је у Енглеској пацијент био светиња, али да такав однос пацијента и особља па и посјетиоца пацијентима није доживио.

Везано за Партизанску болницу на Петровој гори, споменут ћемо да је за њезино оснивање заслужан лијечник др. Саво Златић. По његовом свједочењу први почетак ове импровизиране болнице почиње 4.октобра 1941. године када су у њу смјештена прва два рањена партизана Лазо Трбојевић и Драгић Јурјевић, звани „Пета“, јер је био рањен у пету. Велики хуманиста др. Саво Златић, кога је народ од миља прозвао „Мићо“, иначе свјетски првак проблематског шаха, на идеју оснивања болнице дошао је уз помоћ другог револуционара шпањолског борца Јакова Крањчевића, званог „Брада“. Напомене ради, ова болница, кроз коју је прошло преко 5.000 рањених партизана, није никада била откривена. Наглашава се да се та чињеница, да никада није била издана и откривена од непријатеља сматра узвишеним чином солидарности с рањеним партизанима. Ливада наводи да је са др. Савом Златићем поднио захтјев за предлагање Петрове горе као UNESCO-ве баштине. Нису успјели. У својој књизи Послали су ме на Кордун (2006.) др. Саво Златић између осталога предочава и писмо упућено Деканату Медицинског факултета у Загребу, гдје је и податак да је та болница била наставна база Медицинског факултета и Школе народног здравља „Андрија Штампар“.

Када га је Winston Churchill упитао зашто је тако млад отишао у партизане, рекао је да је то био једини начин да се преживи. На то се Цхурцхилл окренуо свити и рекао: -„Скрпајте овога да свједочи. Знам ваше невоље“. И одмах је добио трособни апартман, једну собу за лијечника, другу за сестру, а трећу за њега. Слиједиле су литре трансфузије пеницилина. Но, ништа није помогло. Још десет година улазне и излазне ране биле су отворене. Има је око 40 операција на костима, двије на срцу и неколико клиничких смрти. Касније га је оперирао и Исидор Папо, академик, ратни хирург, партизан, родом из Љубушког из породице сефардских Јевреја, с којим је био доживотни пријатељ.

Послије повратка из Британије задржао се у Напуљу, у југославенском отпремничком центру, тада некој врсти настајуће амбасаде. Средином 1946. године одлучио је вратити се у Југославију. Један Талијан одвезао га је мањим камиончићем до веза гдје је требао бити привезан брод „Љубљана“. Но, када су стигли видио је брод у даљини како одлази. Нажалост, тај брод је наишао на мину у Бакарском заљеву и доживио страшну калварију. Помно је пратио када иде други брод и с њим се вратио. Било је то у вријеме велике кризе око Трста. Како је од докумената имао само отпусно писмо из болнице на енглеском и латинском језику, био је ухапшен. Старог знанца, водника Вршку, кога је примијетио из вагона у Плашком, замолио је да јави брату да се вратио, што је Вршка и обавио.

Те године уписао се у Гимназију у Загребу и за три године завршио шест разреда са одличним и плакетом „Био си узор ове школе“. Написао је студију кронологија развитка Гимназије коју је похађао. То је била његова прва књига на којој није био потписан као аутор. Након завршетка студија 1955. године залагањем Крлеже била је отворена могућност да буде асистент Грге Новака, коме је био демонстратор, но замолио је да иде радити као архивиста у Архиву за хисторију радничког покрета. Касније му је ново пристигли директор, преименујући Архив у Институт, при упознавању рекао да за њега нема посла. Ријеч је била о аутору књиге Рат против рата и Двадесет година социјалистичке Југославије, за које је Ливада радећи рецензију рекао да је невиђени плагијат и именовао то грубим неостаљинизмом. Нови директор Института за хисторију радничког покрета касније је постао први предсједник Републике Хрватске.

Партију је напустио и вратио Споменицу када је, како наводи, цијели један корпус навалио доказујући да коловође нису прави првоборци. Тврдио је да се ни по чему нису разликовали од осталих и с негодовањем бацио партијску књижицу. Док је радио у Архиву за хисторију радничког покрета одузета му је компаративна анализа расних закона, одузета му је сређена документација за 240 православних цркви под изговором да то не спада у хисторију радничког покрета. Објашњава зашто је заправо спадало: „Јер православни свештеник који није успио побјећи или се прикључити партизанима није имао шансе да другдје преживи“. Средио је око 80.000 докумената четничког покрета, према чијој грађи је Милош Минић, тужитељ на суђењу Дражи Михајловићу, написао три књиге. Средио је архивску грађу омладинских женских организација, сабрао обиље чињеница о шпањолским борцима за спомен књигу Шпански борци из Југославије. Радио је на студији Студентски покрет између два рата са Војом Рајчевићем.

Након годину дана потраге за послом послан је на Синај за помоћника Оперативног официра југославенског одреда који је тамо боравио. Има искуство и израелског заробљеништва. Тамо је по узору на свога оца набавио око 2.000 књига класичне литературе филозофијских текстова. Био је изразито заинтересиран да се оснује Институт који ће се бавити истраживањима нашега села. Врло брзо је основан институт, покренут је часопис Социологија села. Данас је Светозар Ливада једини живи оснивач и уредник тога часописа, који је како наводи био наш велики прозор у свијет. Постао је члан ad hoc радне групе за руралне проблеме у Еуропи при Организацији за прехрану и пољопривреду ФАО и том приликом како каже упознао судбину нестајања еуропског сељаштва. Извршио је пројекцију нестајања југославенског сељаштва. Према његовој докторској дисертацији уведено је пензијско осигурање пољопривредника, како наводи најприје у Словенији, па у Хрватској, а затим у цијелој земљи.

Када је 1972. године с једног скупа из Јагодине, које се тада звало Светозарево, гдје је био на научном скупу, назвао кући да пита шта има ново, супруга му је рекла да је добио рјешење за пензију. Наводи да је то био прави шок за њега. У то вријеме родила му се кћерка, брата су му ставили у кућни притвор, а њему нису допустили контакт с братом. Одмах затим ухапшен је и он, одведен на Зрињевац, а због злостављања и оптужби да је руски шпијун, одбио је храну и воду, и недуго затим пао је у кому. Отпремљен је у болницу, гдје су га инфузијама извадили из стања шока. Професор доктор који га је добро познавао рекао је његовим пратиоцима да га оставе на миру јер је код њега јача воља него физиолошка снага. Касније, провјеравајући чињенице сазнао је да га је умировио Јанко Бобетко.

Каже, заиста су га оставили на миру, а једино што су му одузели био је пасош. Послије, када је имао позиве за иноземна гостовања добивао је дипломатски пасош који су му одмах одузимали по слијетању у земљу на аеродрому. Када је Dag Hammarskjöld у синајској пустињи видио да има ортопедску ципелу забезекнуо се. Због свега што је том приликом сазнао нудио му је апатридни пасош. Одбио је.

Укратко, иза себе има пријатељства са Olfom Palmeom, Hammarskjöldom, Warrenom Zimmermanom… Друговао је с Бранком Хорватом, чији му је отац дао своју крв када га је оперирао јер је био пао у клинички шок и послије су постали побратими, Еугеном Пусићем, Рудијем Супеком, Мијом Мирковићем, Гајом Петровићем, Миланом Кангргом, Стипом Шуваром, Jean-Pauleom Sartreom, Simone de Beauvoir, Leszekom Kolakowskim, Zygmuntom Baumanom, Богданом Богдановићем, чија библиотека га је фасцинирала, умјетницима Едом Муртићем, Душаном Џамоњом, Војином Бакићем… Свако од њих је засебна прича, као што је за издвојити прича о сусрету с Титом и серије разговора с Кочом Поповићем.

Издвојимо да је његов дјед, рођен 1860. године, био ковач и кнез села када је оно имало око 300 домаћинстава. Бака га је због неодмјерености у његову млађем узрасту звала горопадником. Потекао је из слободарског, бунтовног краја који је одредио карактер кордунског човјека, како је то лијепо описао Гојко Николиш. Иако се за тај крај говорило да му је бог при додјели добара заборавио рећи лаку ноћ, кордунски устанички крај претендирао је на Пијемонтску улогу не само унутар Хрватске него и шире. Данас су остала села која то, како каже, више нису, јер су без енергената, без институција, саобраћаја и друштвеног живота, тако да су једине активности око укопа. Додаје да села не нестају само насиљем, него и наглим ширењем градова, како наводи преображајима транзиција, рурбанизацијама и конурбанизмом, губећи оно што је Марx назвао „идиотизмом сеоског начина живота“.
Данас је у Примишљу девастирана и спомен плоча подигнута борцима Народноослободилачке војске. Но, нису само спомен плоче уништаване. Из најновије преписке с Миланом, његовим добрим другом, сагледавају се посљедице пустошења споменика. Наводи да је почетком недавног рата написао писмо „Свјесно умирање за боље сутра“ Конфедерацији ветерана у Француској и послао три стотине слика разрушених споменика, међу којима су Филиповићев споменик у Опузену и Кончарев у Шибенику. Од 35 замољених познаника да супотпишу писмо пристало је њих само седам. Каже: -„Нису они били толико јаки, колико смо ми били слаби и никако свјеснији што нас чека. Да урличеш од бола неодговорности. Пређи нас нису опуномоћили да њихове жртве пустимо низ прљаву воду контрареволуције. Смрт фашизму друже драги. То ми једино преостаје да ти кажем овако у ноге немоћан“. Споменимо да када је Рудију показао фотографије преко 300 срушених споменика, кликнуо је да је то контрареволуција. Нудио му је спас, запослење у Паризу у Балканолошком институту. Одбио је. Каже: -„Не можеш ти мене спасити од мене сама“. Слично је одговорио Peteru Galbraithu и Warrenu Zimmermanu и Гаји Петровићу….

У есеју о избјеглицама дефинира судбину бачених у камено доба. Везано за ово тему Шербеџија му је рекао да је као Геигеров бројач и потом однио есеј да цитира у школи синеаста. Издао је селективну библиографију петорици својих другова, а недавно је средио и библиографију Ђуре Затезала, као залог његове бриге о ученим људима свједоцима. Каже да је др. Медићу пристао да прича о себи под ужасним боловима. Сва документацијска грађа о њему данас се налази код Ђуре Медића и Софије Пејиновић. Судјеловао је у „Олуји“, свједочио у Haagu.

Присјетимо се да је завршио филозофију, коју је Питагора звао највишом музиком, а Сократ објашњавао Критону да не води бригу јесу ли учитељи филозофије добри или лоши, него да мисли на саму филозофију, да испитује разложно и савјесно, а ако би била зла да одвоји људе од ње, а ако би била онаква какву је он види нека иде за њом и служи јој храбра срца. Праксисовци, с којима се дружио, полемизирао и разматрао појаве, указивали су да нити у земљама гдје се врше напори за остварење доиста људског друштва наслијеђени облици нехуманости нису савладани и појављују се деформације којих прије није било. С тим у вези наглашено је да филозоф не може равнодушно проматрати сва та збивања, управо стога што су у коријену свих тих тешкоћа проблеми чије је рјешење немогуће без судјеловања филозофије.

За полазну точку узео је начело звјезданог неба и моралног закона који јасно стоје пред њим, желећи упознати то што је непромјењиво, вјечно и по себи, с једним означеним правцем и циљем – истином. Издваја да му је узор Милан Левар, херој грађанског рата, који животом и смрћу говори о ризичности свједочења. Левару је посветио књигу „Страдања и надања“. Знано је да истина није ничије власништво, да је истина закон који ангажира изнад сваке калкулације, као што бабилонска мудрост каже да скрећеш с пута истине ако спустиш, унизиш своје циљеве. Завршио је и студиј повијести. Напомене ради, Хегел наводи да је повијест свијета напредовање свијести о слободи и да је основа цијелог хода свијета саморазвој духа. Основао је међународну школу за руралну социологију у Власотинцима. Увео је у наставу антропологију и социјалну демографију.

Кроз његове бројне текстове, осврте и коментаре јасно се запажа непоколебљив карактер који поткован знањем и добрим познавањем струке износи критику која иде до коријена ствари, не допушта нагодбе и не преза ни од каквих конзеквенци. Написао је парадигматични текст као напутак како да се сагледа грађанска страна рата, у коме смо, како издваја, сви поражени од националних трибалиста. У главним цртама лоши поступци других показивали су се, између осталога, на начин да су га пљували, полијевали фекалијама, хапсили, физички малтретирали, оштетили бубњић, редуцирали примања и инвалиднину, пријетили породици, због застрашивања морао је искључивати телефон, одшарафили су му мотор од аута, блиндирали димњак да дође до експлозије… Сажимајући у закључак дио наведених поступка према њему истиче да је истина вода предубока, провејавана с горчином и надљудским напором, те додаје: -„Хтио сам свједочити и мислим да сам успио бити свој и изворни свједок“. Као интелектуални пролетер, како Шушњић и Кангрга кажу, није одустајао од емпиријских чињеница у сразу са оптужујућим организираним настојањем да измијени пријашњи став.

Тиме је одредио смјер свога дјеловања према Shakespeareovoj мисли да је глазба храна љубави, Хегеловој максими да је храброст која се бори боља је од слабости која траје, према Толстојевом начелу да је цијели наш живот јуначко дјело и Marxovoj тези када говорећи о филозофији и повици њених непријатеља каже да она има за филозофију исто значење као први плач дјетета ослушкујуће ухо мајке, „то је животни крик њених идеја које су разбиле хијероглифску прописну љуску система и ишчахуриле се у грађане свијета“.

Имајући то на уму, а везано за живот Светозара Ливаде сматрамо да код њега пуну примјену имају Андрићеве ријечи да човек вреди онолико колико животне радости има у њему, и то не бучне и спољне, него тихе, дубоке и унутарње радости која је упућена на стварање у опћем интересу. Досљедном примјеном социјалне анализе овај непопустљиви емпиричар устрајавајући на критици постојеће збиље дао је свој не мали прилог у стварању слободне људске личности и тиме посредно хумане људске заједнице.

Данас му је деведесет година. Иако је посљедњи текст писао уз помоћ повећала, сам га накнадно дорађује и редигира. Пун је емоција, свјеж у замислима, прожет духом. Идеја да пишемо занимљиво штиво о њему настала је када ми је прослиједио текст „Дијалог – сусрет разлика“ Ђуре Шушњића, објављен на wеб страници коју је с текстовима, тонским записима и фотографијама осмислио уредник Драгослав Симић, а с којим је овог прољећа договорио сурадњу.

И тако од почетка вељаче до краја свибња заједно напредујемо корак по корак умјереним темпом стварајући књигу као мали прилог једном изнимном животном профилу. Управо када сам приредила документе и објединила рукопис дословно ми је на стол стигла Хамвасова књига. Послужила је као пут, да потврди, како каже Oscar Wilde, да истинска љепота почиње гдје продуховљени израз почиње. С тим у вези и показујући смисао живота човјека издвајамо из исконског доба дио приче Lie Tse „Моћ глазбе“ (Лие Тсе кинески таоистички филозоф, око 500 пр. Кр., навод у Bela Hamvs: Anthologia humana: pet tisućljeća mudrosti: пет тисућљећа мудрости, превела с мађарског Јадранка Дамјанов):

… У прољеће је ударао по жици Sang и пратио се осмим тоном флауте.
На то би се дигао једноставни хладни вјетар, траве и стабла су процвали.
У јесен, пратећи другим тоном флауте, ударао је по жици Chin.
Млаки зрак је благо текао, биљке и стабла су цвала у пуној снази.
Онда у пратњи једанаестог тона флауте ударао је по жици Ju.
Сада је дошло иње и снијег, језера су се заледила и санте леда су пловиле по ријеци.
Онда је ударао по жици Chi и уз то пети тон флауте.
Сад је топлина сунца постала ужарена и оштра и тврди се лед урушио.
Коначно је жицу Kung ударао заједно с остале четири и заиграни повјетарац је шумио.
По небу су пролазили облаци који доносе срећу, слатка је роса капала и брујао је извор.

Прелудиј за Ливаду из сна, као увод у књизи о Светозару Ливади, представљамо пријатељима, знанцима и јавности с жељом да нас води стабилности, равнотежи и непрестаном ширењу мира.

Весна Ивановић
Загреб, 4. јуна2018. године


Насловна страна књиге
Насловна страна књиге

Светозар Ливада: Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској (1880-2011)
од вишегенерацијског и старосједилачког, аутохтоног и конститутивног, до мањинског статуса

ПРОЧИТАЈТЕ КЊИГУ:

Светозар Ливада: БИОЛОШКИ СЛОМ

Ова монографија је комплексно штиво, које је могао написати само аутор који суверено влада са неколико наука: социологијом, историјом и демографијом. Светозар Ливада је у томе успио. До сада су многи народи нестали, а да разлози савременој науци нису потпуно познати. Такви су Етрурци, Трачани, Хазари… Захваљујући монографији Светозара Ливаде разлози нестајања Срба у Хрватској биће свима познати. Зато рукопис ове монографије потребно је што пре објавити и медијски представити јавности.
Проф. др Бранислав Ђурђев, демограф

Др Ливада, као озбиљан и објективан знанственик, на 138 страница компјутерског текста, документарно објашњава постојање Срба на подручју Хрватске „од вишегенерацијског и старосједилачког, аутохтоног и конституивног до мањинског статуса“.
Др Ливада закључује рад са 13 страница краћих цитата Туђманових текстова и текстова његових сљедбеника о концепцији природе рата. Да појасни циљеве комплетног понашања аутора цитира дијелове Туђманових изјава о рјешењу српског питања у Хрватској, о Шешељу и „шешељизму“ и сл. Пледирам да се цијела ова документарна студија др Ливаде објави, тим више што су националистичка дјела већином без доказног материјала али распирују међунационалну мржњу.
Др Весна Чулиновић Констатиновић

Ливада је врло аргументовано, по регијама, градовима и жупанијама указао на демографске промјене у структури српског становништва, истичући уједно и разлоге због којих је до очитог демографског слома дошло. Важно је да се ова књига појавила, понајприје стога јер ће оставити јасно свједочанство о ужасно трауматичном времену, којег је ова земља проживјела и систематском злочину према српском становништву, којег више нитко озбиљан не може негирати.
Др сц. Драган Марковина


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top