Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Пођимо на Јадовно 01. јула 2017. и покажимо да нисмо заборавили!

Верујем у Бога, Српство и у доброг човека

Датум објаве: уторак, јун 6, 2017
Објављено у Косово, Немања Девић
Величина слова: A- A+
Немања Девић, историчар
Немања Девић, историчар

Ове вечери гледам у звездано небо над својим родним крајем. Све чешће, тако, последњих година мисли ми лете док сам загледан у звезде. Вечерас су на Косову и у Метохији, где сам прошле године, баш на овај дан – Тројичиндан, први пут посетио село Мушутиште.

Мушутиште је до 1999. било мешовито, српско-албанско село, једно од највећих у покрајини. Налази се око 11 километара југоисточно од Суве Реке, у призренском крају. Карактеристично за многа насеља, Срби су и овде претежно били настањени око својих светиња: оне су им давале снагу да издрже све тешкоће у периодима дугог робовања. Слично је било и у Ђаковици и у Липљану и у Ораховцу и у Гњилану… На терену села Мушутишта било је у средњем веку чак 13 српских светиња: две цркве посвећене Светом Николи, црква Светог Спаса, црква Светог Симеона, црква Светог Арханђела Михаила, црква Светог Атанасија, црква Свете Петке, црква Богородице Одигитрије, манастир Свете Тројице, као и две испоснице. Наш век дочекале су тек црква Богородице Одигитрије (из 1315, по тврдњи локалних Срба послужила је као модел при градњи Грачанице) и манастир Свете Тројице (вероватно приближно из истог периода) – друге су у периоду турског ропства разорене и запуштене, да би до данас нека од њих остала црквишта, а некима се и траг заметнуо. Две светиње претрајале су све турске цареве и паше, све зулуме и злопаћења, обе окупације у 20. веку, али нису преживеле удар бесних Арнаута 1999. Пошто су Срби до последњег изгнани из Мушутишта, и Богородица Одигитрија и Света Тројица сравњени су са земљом.

Требало је да прође много година па да локални Срби поново посете своја имања у Мушутишту. Ретко ко је пристао да их прода Албанцима, без обзира колике новце да су им нудили – тиме су показивали и инат према непријатељу, али и жељу за повратком у завичај. Кад су први пут после петнаестак година поново дошли у Мушутиште, неки од њих нису више могли ни да препознају своје сада посечене воћњаке и узорана дворишта. Па ипак, долазили су од тада сваке године, о Тројичиндану и Великој Госпојини, некадашњим храмовним славама. Локални Албанци су се бунили, а пред долазак некадашњих комшија 2015. чак су и поставили експлозив на улазу у некадашњу порту. Кад сам чуо за такву “забрањену зону“ за Србе, чврсто сам решио да одем у Мушутиште.

И отишао сам, о Тројичиндану већ следеће године. Нико није знао куда сам се тачно упутио. Два аутобуса, претежно попуњена протераним Србима из Метохије, дочекана су у селу уз нове протесте Албанаца; поред наше колоне, праћене возилима косовске полиције, крај пута су се окупљале групе углавном млађих људи и поздрављали нас средњим прстом или упечатљивим покретом прста преко грла. Разуздани, имао сам утисак да би нас ни криве ни дужне зубима заклали. Али заиста, ми нисмо осећали никакав страх. Када смо закорачили у порту порушеног манастира, схватили смо и зашто: ово је, бре, наше. На свом смо. Ако није наше, чије је и чије може бити? Написао сам једном да се на таквим местима очигледног распећа најбоље види снага васкрсења, а да нас у тузи често нешто тера да запевамо. И тако смо и ми, спуштајући се из удаљеног манастира, низбрдо, према некадашњем српском насељу, готово изнудили жамор, па и пркосећи певушили.

Крај згаришта пустих кућа ретко ко није заплакао. Мени ће чини ми се заувек остати у сећању прича мог пријатеља Ивана, који је, присећајући се свог некада богатог домаћинства и “живе куће“, све време говорио у презенту: овде ми је дневна соба, овде ми је купатило, овде камин, овде је отац волео да седне и чита… а од његове куће, као и свих других српских у селу, остала је само арматура – није имала ни крова ни врата ни прозора ни зидова. А кад смо се полако померали према аутобусима, имао сам утисак да нас овде презире и последњи живи створ, чак су нам се и деца кезила губећи детињи израз, а ниједан од локалних Албанаца није смогао снаге да својим бившим комшијама бар пожели добар дан.

И можда по први пут у животу, признајем, осетио сам тада мржњу: према свим тим нељудима што су нас гневно дочекивали и испраћали када смо само дошли да се на манастирским рушевинама помолимо Богу, према тим високим зидинама које су скривале дворишта и људе, према тој земљи, према том ваздуху… и такав сам, сличан њима, дошао у Београд. А са собом сам, као и са неких других места нашег страдања, понео један камен из зидина некадашњег манастира, да га узидам у нешто што ћу можда некад на неком свом имању зидати.

*******

Мржња и љубав у срцу о истом простору и за исте људе, за тако кратко време. Нисмо се ми случајно срели. Мују је у мој живот сам Бог послао. Да ми преко њега каже да не мрзим, да не судим, да пазим на свој ум и на своје речи.

После два дана, журио сам некуд, па ускочих у такси код комшије Мује. Муја дежура преко пута Студењака, а мислим да је можда и једини београдски таксиста (ја не знам за другог) који даје попусте студентима, чак и вересију, и увек се потруди да им учини. И његова ћерка је студенткиња, па нас зато ваљда најбоље и разуме и некако очински наступа. Драг је то човек и увек бих се са њим слатко испричао о свему и свачему. Посебно му је било занимљиво што сам студирао историју, па смо више пута и у вожњи и на станици и о томе причали. Тако и сада. Пита ме Муја где шта се ново збива код мене, путујем ли негде. Кажем му да идем из Суве Реке.
-Баш из Суве Реке? – помало ће он зачуђено. Потврђујем. “Па и ја сам ти, бре.. из Суве Реке“, каже Муја.
-Баш из Суве Реке? – сад сам ја тај који пита.
-Па једно село, ту поред.
-Које? Дворане, Мушутиште…? – па сад ја набрајам српска села око Суве Реке.
-Не – заћута он пар секунди – па онда изговори назив непознатог места.
У тренутку ми све поста јасно. И Мујин чудан акценат и легитимација спуштена тако да му се не види име. Па и сам надимак.
-Ви сте…?
-Ја сам Мустафа К. Албанац.
Сад ућутах ја. Кроз главу су ми пролетели сви наши разговори, само са мишљу да га некада нечим нисам увредио. Мог доброг Мују, студентског добротвора, човека чији осмех греје.
-Али ја сам овде рођен, овде сам одрастао. Ретко идем тамо. Не говорим албански. Други је то сад свет тамо. Не бих ни ја да има проблема, кад дођем са београдским таблицама.

Настави он да прича, као у некој исповести, делом и да мени олакша, јер је видео да сам се осетио непријатно. Некако се заврши и вожња, опет је Муја частио, а мени је целог дана звонило у ушима. Мржња и љубав у срцу о истом простору и за исте људе, за тако кратко време. Нисмо се ми случајно срели. Мују је у мој живот сам Бог послао. Да ми преко њега каже да не мрзим, да не судим, да пазим на свој ум и на своје речи. И да у сваком човеку, истинском човеку крај мене, гледам свог брата. Било је још много таквих ситуација у мом животу и, симболично, већину њих доживео сам на Косову. А кад сам ту причу испричао и мом пријатељу, истом оном Србину из Мушутишта којем су Албанци одузели наизглед све, он ми је уз осмех рекао: “Па Немања, ја сам ратовао са њима. И ратовао бих опет, ако треба. Али их не мрзим. Не светим им се. Па нисмо ми исто што и они“. И схватио сам: узели су му кућу и имање, али му нису узели душу. Седнем и сад радо са њим. А седнем и са Мујом.

И тако, верујем ја у Бога и Српство. Верујем и води ме Косовски завет. Али од тада, једнако чврсто, верујем и у доброг човека. Ма какво му име било. И то ти је моје Вјерују.

Аутор: Немања Девић


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top