Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала вама који сте били са нама код Шаранове јаме, на Јадовну, у Теслином Смиљану и Медку 30. јуна 2018. Свједочили смо да нисмо заборавили.

Вељко Ђурић Мишина: Отварањем проблема Старог сајмишта отварате и Јасеновац, Јадовно и осталих хиљаду јама

Датум објаве: понедељак, фебруар 5, 2018
Величина слова: A- A+

Где је изгубљено сећање на злочин? У Седмици говоре епископ Јован Ћулибрк, аутор филма о Старом сајмишту и директор Музеја жртава геноцида Вељко Ђурић Мишина и песник Горан Бабић

Вељко Ђурић Мишина, Ана Томашевић и Горан Бабић
Вељко Ђурић Мишина, Ана Томашевић и
Горан Бабић

После телефонског укључења епископа славонског Јована (Ћулибрка), у емисији су дебатовали Вељко Ђурић Мишина и Горан Бабић.

Директор Музеја жртава геноцида Вељко Ђурић Мишина говорио је о првом приказивању свог филма „Концентрациони логор Земун“, одговорио је на питање о забораву злочина: „Због унутрашње политике Јосипа Броза и целог система наметана прича о забораву, јер би свако дубинско истраживање злочина у Другом светском рату пореметило њихову револуцију и политику братства-јединства.“

Вељко Ђурић Мишина се осврнуо и на уплитање политике у стручне и научне ствари: “Очито да је постојало мишљење, и комунистичке Југославије и ове социјалистичке Србије – од 1991. до стицања независности – да се ништа не дешава (у вези са Старим сајмиштем). Позната је одлука Ненада Богдановића, бившег председника Скупштине града Београда, да се не сме ништа радити са Старим сајмиштем, напротив – да га треба реконструисати у један пословни објекат. У његово време извршена је приватизација објеката – отуд данас ресторани и приватна имовина на Меморијалу који је под заштитом државе. Није, дакле, смело да се дира Старо сајмиште, док није дошао човек за председника Комисије, владика Јован Ћулибрк, који је покренуо целу причу.“

Песник Горан Бабић, чија је бака страдала у логору Старо сајмиште, није се сагласио са мишљењем Вељка Ђурића о одговорности Јосипа Броза и осталих: „Јосип Броз је умро пре 30 година, а ових последњих 30 година се не ради ништа… Није ваљда мртав Броз забранио?! То је дио те кампање, која с времена на време избије, да би се прикрила истина. Битно је преносити сазнања млађима, да се не заборави и не прећуткује.“

У емисији се није могло пренебрећи ни питање улоге генерала Милана Недића, иако логор Старо сајмиште није био под његовом управом.

Вељко Ђурић Мишина: „У мом филму се говори да је Милан Недић спасио одређен број припадника ромске заједнице, јер су ти припадници били његови војници при преласку Албаније. Наравно, није спасио све. Влада Милана Недића имала је двојак приступ проблему Рома – посебан однос према чергарима и посебан однос према онима који су стационирани по селима, да кажем – на хришћане и муслимане, или на српске и румунске Цигане. Није спорно његово залагање да се спасе 700 (ромске) деце и стараца које су Немци допремили на Сајмиште у лето 1942. са Козаре.

На ово је реплицирао Горан Бабић: „Мене то подсећа на случај Француза Петена и на однос који су Французи имали према њему као сараднику Немаца. Тај Француз је био осуђен на смрт, али је био престар па није извршено.“

Вељко Ђурић Мишина: „Неоспорно да Милан Недић није имао велика права у тој власти. Можемо да се споримо да ли је морао да се прихвати или није морао, претпостављам да је преломио када су му Немци рекли да ће поделити Србију између Хрвата, Мађара и Бугара, па ће њихове границе бити на Морави или ћеш се ти (Недић) тога прихватити. Старо сајмиште, у то време концентрациони логор Земун, налази се на територији Независне државе Хрватске, и под искључивом ингеренцијом немачке Гестапо службе. Јеврејско питање у Србији је делић глобалног коначног решења како су га нацисти формулисали 1930–их година. Оно што се може замерити Милану Недићу јесте да су његове службе учествовале у прављењу спискова и привођењу, односно на неки начин окупљању, припадника јеврејске заједнице. Нема доказа да је иједан српски грађанин или грађанин Србије српске националности убио Јеврејина у таквим случајевима. Као што нема доказа да је иједан немачки војник убио Јеврејина на територији НДХ, убили су их Хрвати – да ли звани усташе или домобрани…“

Горан Бабић: „Није то само код Недића, слично је и у случају Степинца… И Степинац је неке из Јасеновца вадио, а неке није… Недић је могао, на крају баладе, да дâ отказ – и да не судјелује у том ужасу. Нико од њега није тражио да иде у рат против Хитлера, али није морао ни да помаже.“

Говорећи о могућностима „регионалне сарадње“, Вељко Ђурић Мишина је закључио: „Проблем Старог сајмишта морате посматрати у ширем контексту. Добар део заточеника на Старом сајмишту, можда чак 75 одсто, доведен је са територије НДХ-а, а добар део заточеника који није био радно способан враћен у Јасеновац, и тамо убијен. Када отворите проблем Старог сајмишта, морате да отворите и проблем Јасеновца, и то на великој сцени! Када отворите проблем Јасеновца, отварате проблем Јадовна и осталих хиљаду и нешто јама… Бојим се да ће се уплести политика и да ће се ово отаљавати.“

ПОСЛУШАЈТЕ ЦЕЛУ ЕМИСИЈУ

Уредник и водитељ: Ана Томашевић
Наслов, опрема и транскрипт: Стање ствари
(Радио Београд 1, 4. 2. 2018)

Извор: Стање ствари

Везане вијести:

Веран Матић представник за регионалну сарадњу Комисије за Старо сајмиште

Вељко Ђурић Мишина: О Јасеновцу или О једном (безвредном …

Приказан дугометражни документарни филм о логору Сајмиште …




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top