Veljko Đurić Mišina: Hrvati i Srbi o Jasenovcu u poslednje dve godine

Datum objave: ponedeljak, jun 11, 2018
Objavljeno u Jasenovac
Veličina slova: A- A+

U protekle dve godine u Beogradu je objavljena samo jedna knjiga u kojoj je pomenut Jasenovac

Prof. dr Veljko Đurić Mišina
Prof. dr Veljko Đurić Mišina

Poznato je zašto stradanje srpskog naroda u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, a naročito (zbog brutalnosti) u Jasenovcu, nije imalo posebno mesto u istoriografiji. Kako je komunistička Jugoslavija polako propadala kao državna zajednica, i jugoslovenska istorijska nauka se cepala na nacionalne. Naučno-istraživački, muzeološki, arhivski i medijski sistem koji je uspostavljen u Hrvatskoj mogao bi da posluži kao primer šta je trebalo uraditi u Srbiji. Problem nastaje posle prvog pitanja: Ko će i kako postaviti temelje srpske istoriografije? Kako stvari stoje, teško da će do toga i doći! Nažalost, primat u postavljanju nekakvih osnova preuzeli su amateri i publicisti, dok su pojedini profesionalni istoričari postali sredstvo puke propagande.

Kao metafora i stvarno, Jasenovac je jedna od najbolnijih rana u srpskoj istoriji. Znamo da je taj kompleks koncentracionih logora pomenut u više od 3.000 radova, raznih kvaliteta i kvantiteta, na brojnim jezicima.

Ne hvalim hrvatsku istoriografiju već govorim o njenoj nadmoći nad onim što bi trebalo da imenujemo kao srpska. U prilog ove tvrdnje navodim sledeće.

Poznato je da genocid u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj kao tema nije bio u osnovi magistarskog i doktorskog rada na katedrama za istoriju u Banjoj Luci, Istočnom Sarajevu, Novom Sadu, Beogradu i Nišu. S druge strane, poznato je da je u poslednjih desetak godina više od petorice Hrvata odbranilo doktorate u državama od Australije do Kanade!

U poslednjih dve-tri godine u Hrvatskoj je prilično vidljiv revizionizam istorije Nezavisne Države Hrvatske, naročito opštepoznatih i prihvaćenih činjenica o Jasenovcu. Postoje ozbiljne pretpostavke da je revizionizam započet u okrilju Rimokatoličke crkve – novinskim tekstovima u njenom nedeljniku Glas koncila. Svoj vrhunac proces je dostigao ovih dana u određenim emisijama na Hrvatskoj radio televiziji: nedavno je u veoma gledanoj i uticajnoj emisiji gostovao jedan od „produkata“ pomenutog nedeljnika. Da je čaša prepunjena i da je đavo došao po svoje, ukazuje i reakcija uprave Javne ustanove Spomen područje Jasenovac. (Tekst protesta je prenet na zvaničnoj internet prezentaciji Muzeja žrtava genocida!)

U proteklih pet-šest meseci u Zagrebu je objavljeno nekoliko tekstova u kojima se o Jasenovcu piše na način kakav nije viđen među Srbima! Prvi primer koji to potvrđuje je tekst dr Mirjane Kasapović, profesorke na Fakultetu političkih znanosti Sveučilišta u Zagrebu: „Genocid u NDH: Umanjivanje, banaliziranje i poricanje zločina“, Politička misao, 1/2018, Zagreb 2018, 7–33!

Drugi primer, mada po sadržaju pripada drugačijem kontekstu, koristan je za raspravu o Jasenovcu, je rad dr Bernadice Jurić „Jasenovačke žrtve i uspostava nacionalnog programa u Srbiji (1986.–1995.)“, Radovi, Zavod za hrvatsku povijest, 49/2017, Zagreb 2017, 227–260.

Pre mesec dana u Jasenovcu je objavljen zbornik devet tekstova pod naslovom Jasenovac: manipulacije, kontroverze i povijesni revizionizam (ur. Adriana Benčić, Stipe Odak i Danijela Lucić), Jasenovac 2018, 312.

U štampi u Hrvatskoj, u poslednjih pet-šest meseci, objavljeno je nekoliko intervjua u kojima se pominje Jasenovac. Posebnu pažnju izazvao je dr Aleksandar Korb, potom su usledili intervjui sa istoričarima Ivom Goldštajnom, Ivom Pejakovićem, direktorom Javne ustanove Spomen područje Jasenovac i Andrianom Benčić, radnicom pomenute ustanove. (Moje reakcije na pomenute intervjue postavio sam, na osnovu prava koja mi kao direktoru i glavnom i odgovornom uredniku Muzeja žrtava genocida, na zvaničnom portalu na internetu.)

Moje lično obrazovanje i profesionalni posao bili su osnova za povremena javljanja u medijima, uglavnom na nekoliko internet portala. Ne želim da previše „gostujem“ u beogradski dnevnim novinama iz nekoliko razloga. Prvi razlog je koncepcija novina, a drugi su njihovi povremeni sagovornici. Naime, primetno je da, primera radi, kad je reč o Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i Jasenovcu pogotovu, amateri i ljudi koji su odavno u devetoj deceniji života, sada pokušavaju da budu meritorni u tumačenju prošlosti iako raspolažu samo sa dobrom željom (i dobrom voljom glavnog urednika). Pre desetak dana jedan od tih „stručnjaka“ reče da nisu bitni personalni podaci o žrtvama već brojevi! Zar brojevi ne dolaze sami po sebi posle ispisivanja imena?

Svoje znanje i sposobnosti pokazao sam na razne načine i ne bežim od stručne i korisne kritike. Informacije o svojim aktivnostima stavio sam javnosti na uvid u hronologiji vidljivoj na portalu Muzeja žrtava genocida. Naravno da nisam odveć zadovoljan učinjenim jer bih mogao i više. Kada, međutim, ustvrdim da politička elita ne želi da pomogne nacionalne naučne projekte u sećanju na prošlost, jasno je da je obim mojih poslova ograničen.

U protekle dve godine u Beogradu je objavljena samo jedna knjiga u kojoj je pomenut Jasenovac: Vasilije Đ. Krestić. Mira Radojević, Jasenovac, SANU, Beograd 2017. Knjiga sadrži dva teksta nastala posle predavanja pomenutih istoričara održanih 22. aprila 2016. u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. O prvom prilogu objavio sam kratak osvrt „O Jasenovcu ili o jednom (bezvrednom) tekstu istoričara Vasilija Đ. Krestića: Akademik koji reciklira“, Danas, 9. novembar 2017! Svoje mišljenje sabrao sam u jednoj rečenici: „Možda bi trebalo postaviti pitanje: Da li je moguće da ugledni akademik za protekle tri decenije nije mogao ništa novo da napiše?“ Mogao bih i da dodam sledeće pitanje: Kada će biti dostupna arhivska građa iz fonda Viktora Novaka, koja se nalazi u Arhivu SANU, a čiji je pomenuti akademik direktor?

O prilogu Mire Radojević objaviću uskoro svoje mišljenje.

Kad pomenuh akademika Vasilija Đ. Krestića i njegov doprinos istraživanju Jasenovačke tragedije, moram da postavim pitanje o njegovoj ulozi u odlaganju (zabrani) izložbe „Totalni genocid“ akademika Dinka Davidova, koja je trebalo da se otvori pre godinu dana u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti, u kojoj je u središtu bilo zatiranje srpskog naroda i njegove civilizacije u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Ovo pitanje postavljam jer sam bio saradnik autora izložbe, a u čijoj realizaciji je Muzej žrtava genocida imao kakvog-takvog udela!

Izvor: Stanje stvari

Vezane vijesti:

R. Tucović, V. Đurić Mišina, A. Roknić: Polemika o Nediću …

Veljko Đurić Mišina: Još jednom o Jadovnu i Jasenovcu …

Veljko Đurić Mišina: O Jasenovcu ili O jednom (bezvrednom …




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

2 komentara za Veljko Đurić Mišina: Hrvati i Srbi o Jasenovcu u poslednje dve godine

  1. Dušan Bastašić je napisao:

    Kakav direktor takva i firma! Samo neodgovorni poslodavac bi za (npr.) direktora Kliničkog centra postavio najboljeg hirurga koga ima u centru. Izgubio bi dobrog hirurga i dobio lošeg direktora koji bi sahranio centar. Direktor Muzeja, ekonomista ili pravnik, pored ostalog, treba da bude preduzetnik. Takav je bio pokojni Milan Bulajić koji je ustanovio Muzej, izborio se za Zakon o Muzeju žrtava genocida. Njegov zamjenik za stručne poslove treba da bude prof. dr istorijskih nauka. Ovako, sadašnjem direktoru su svi krivi, samo on nije što Muzej nije ono što bi trebao biti. O izostanku elementarne pristojnosti prema starijim kolegama i izrazitom bezobrazluku prema nevladinom sektoru koj se nastoji baviti kulturom sjećanja da ne govorim.

  2. Misina i trice je napisao:

    Covek se zali na svoj nerad! Vojime oca..

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top