Veliki rat – Nekažnjeni genocid i neodmereni stepen krivice

U Nemačkoj je Parlamentarni Odbor za ratnu krivicu je sakupio obimnu građu i  predstavio je 1931.u tri toma. Međutim, 30. avgusta 1932. godine, Herman Gering, kao predsednik parlamenta, naredio je da se svi primerci tog izveštaja unište, tako da su najznačajnija nemačka dokumenta o uzrocima Velikog rata definitivno izgubljena. Iz ovog gesta, razume se, nije teško zaključiti da je trotomni izveštaj bio nepovoljan po Nemačku

Velike nepravde događaju se i u miru, a po pravilu, ili bolje rečeno, po definiciji, u ratu i neposredno posle njega. Ipak, kada se smire strasti i zadovolje interesi pobednika i nove „elite“, kada se, drugim rečima, ostvari istorijska distanca, tada se ujedno ostvaruju i uslovi da se pažljivo i objektivnije ponovo razmotre stare činjenice, u svetlu novootkrivenih, odnosno da se deo uklopi u celinu, a ne obrnuto, da se celina silom oblikuje prema deliću.

Versajskim mirom, dakle međunarodnim ugovorom najvišeg ranga, konstatovana je činjenica da Nemačka snosi najveću krivicu za otpočinjanje Velikog rata. U samoj Nemačkoj, posebno u vreme Hitlerove vladavine, ova konstatacija iz mirovnog ugovora u Versaju je odbacivana. Čak je bilo pokušaja i posle Drugog svetskog rata, pošto je odgovornost za taj rat nesporna, da se krivica za Prvi rat relativizuje. Posle knjige poznatog nemačkog istoričara Frica Fišera, to je pitanje, verovalo se, konačno razrešeno i stavljeno ad acta.

PREDATORI Nedavno je, međutim, Kristofer Klark, profesor svakako prestižnog Univerziteta Kembridž, svojom knjigom „Mesečari“ ponovo doveo u pitanje odgovornost Nemačke za Prvi svetski rat. Velika se prašina digla oko njegove knjige, naročito posle intervjua datog za list „Špigl“, koji je u savremenom maniru senzacionalističkog novinarstva, pri čemu se sve više gubi razlika između tabloida i „pravih novina“, na prvoj strani istakao tendenciozni naslov „Trovanje Evrope“. Ali, i kroz sugestivna pitanja „Špigl“ je više rekao od samog autora, npr: „u knjizi opisujete tadašnje velike sile kao mesečare koji su se oteturali u rat, a to zapravo nisu želele; akteri leta 1914. čini se da nisu bili svesni svoje krivice; direktan put u katastrofu počeo je 28. juna 1914. – bosanski Srbin je ubio austrougarskog prestolonaslednika i njegovu ženu u Sarajevu… U svojoj knjizi ne pokazujete nimalo razumevanja za politički stav atentatora…; Na osnovu masakra u Srebrenici 1995, kažete da vam teško pada da Srbiju 1914. vidite kao žrtvu; Zločinci ne bi bili Nemci, nego Srbi?; Prema vašem mišljenju, Rusija je znatno doprinela eskalaciji; U svom bestseleru o Prusima odbacujete tezu o „posebnom“ putu Nemačke, koji je doveo Hitlera na vlast, tako što nemački razvoj stavljate u kontekst celokupnog evropskog razvoja. Sada relativizujete i krivicu Nemačke u Prvom svetskom ratu“ i sl.

Klarka su mnogi napali da je pristrasan, jer je „austrijskog porekla“, „oženjen Nemicom“ i sl, ali takav metod mi nije blizak, tim pre što je i sam Klark na jednom mestu priznao da je imao „noćne more“ kada se udubio u to vreme, dakle bio je subjektivan, a naučni pogled mora, ipak, da bude oslobođen subjektivizma. Međutim, treba reći da je i prof. Klark, posle naknadnih saznanja, revidirao neke svoje zablude: Gavrilo Princip je od „teroriste“, u prvom izdanju knjige, u drugom postao „atentator“, a posle objavljivanja fotografije na kojoj Hitler uživa u posmatranju rođendanskog poklona dobijenog od svojih vojnika iz Sarajeva, spomen-ploče gde piše Na ovom istorijskom mjestu GAVRILO PRINCIP navijesti slobodu na Vidov-dan 28. juna 1914. shvatio je, veli, da se „ne može ni zamisliti slika koja bi bolje pokazivala odnos između dva rata“. „Hitler je bio Austrijanac pa se dobro seća Principa. Nema sumnje da je deo čitave tragedije bila etnička mržnja koju su Austrijanci gajili prema Srbima. Ponašali su se kao predatori.“ (iz intervjua datog „Vremenu“)

ETIKA I POLITIKA Verovatno najveći nemački političar svih vremena, Bizmark, uspeo je ne samo da ujedini Nemačku već i da joj obezbedi mir kroz izuzetne odnose sa Austrijom i Rusijom. Međutim, kada je Nemačka, osamdesetih godina devetnaestog veka, postala velika evropska sila, Bizmark 1879. sklapa tajni sporazum sa Austrijom kako bi, uz ostalo, kontrolisao meru politike sukobljavanja sa Rusijom i naročito, uspostavio pravo veta u odnosu na austrijsku politiku prema Balkanu. Bizmark je neskriveno pokazivao prezir prema balkanskim narodima, ali je bio oprezan prema njima, smatrajući da evropske vlade ne treba da se uključuju u balkansku pohlepu i suparništva. Posle Bizmarkovog smenjivanja, sukcesori su zaboravili njegovo upozorenje, što je, prema Kisindžerovim rečima, imalo tragične posledice po svetski mir.

Velika istorijska podela oko uloge etike u politici imala je svoje uspone i padove. Indikativno je da se o prvoj demokratiji, držeći se stava grčkih filozofa etičara, naročito Platona i dakako Aristotela, može reći da etička podloga politike nije bila sporna. Čak su i Rimljani, koji su davali prednost efikasnosti nad teorijom, uključujući i etiku, imali potrebu da svoja politička opredeljenja, i u vremenima najviše moći, po pravilu objašnjavaju, pa i pravdaju etičkim principima. Konačni i otvoreni raskid sa takvom evropskom tradicijom čini Makijaveli, što je imalo tragične posledice prvo po evropsku političku praksu, a potom i po svetsku.

Da bi se „opravdalo“ političko delovanje koje iza sebe nema etička ograničenja, valjalo je smisliti i termin koji bi to na odgovarajući način predstavio: Francuzi bi rekli raison d’etat, a Nemci realpolitik. Meternihov etički poredak, bez obzira da li je za neke bio prihvatljiv ili ne, sada je zamenjen makijavelističkim metodom gde je sila kreator politike a njena efikasnost, koja se proverava pobedom ili krahom, vrhovni princip svake unutrašnje i spoljne politike. To su bili filozofsko-politički osnovi budućih evropskih i svetskih tragedija. Kada se u potpunosti odbaci etička osnova politike, onda i pravnom poretku izmiče moralna zasnovanost, pa otuda i posledice: ubiti sopstvenog kralja, pogaziti zakletvu, organizovati i platiti puč u zemlji koja je na protivnoj strani, uz likvidaciju nosilaca najviše vlasti, izdati saveznika zbog trenutnog odnosa snaga i poslati ga u sigurnu smrt – tada se i u ratu, i naročito tada, odbacuju svi viteški principi, a onda genocid i holokaust postaju stvarnost.

Osuda Nemačke kao glavnog krivca za otpočinjanje Velikog rata zasniva se na njenim motivima koji su presudno uticali da Austrougarskoj da carte blanche, potpuno odrešene ruke i to „bez odlaganja“ u pogledu obračuna sa Srbijom. Grof Lerhenfeld, u tajnoj depeši iz Berlina od 18. jula 1914, likuje što Srbija kao suverena država neće moći da prihvati uslove iz ultimatuma. Bez takve podrške Austrougarska zasigurno ne bi smela da se upusti u ratnu avanturu. Dokaz je i taj da je Srbija, sama, tri puta porazila višestruko nadmoćne austrougarske trupe. Tek slanje najvećeg nemačkog vojskovođe, maršala Fon Makenzena, i elitnih nemačkih armija, kao i udarci Bugara s leđa, doveli su do poraza srpske vojske i povlačenja preko Prokletija.

SKRIVANjE KRIVICE Svega pet godina po kapitulaciji, nemačka parlamentarna komisija, koja je ispitivala uzroke rata, zatražila je od poznatog (nemačkog) profesora prava, Hermana Kantorovica, stručno mišljenje o tom tragičnom događaju. Pošto je izučio sva relevantna dokumenta, prof. Kantorovic je podneo Ekspertski izveštaj o pitanju ratne krivice, u kojem je utvrdio da su Centralne sile, dakle Nemačka, Austro-Mađarska, Bugarska i Turska, krivci za Veliki rat, da je predratna politika Nemačke i Austrougarske bila preduslov za taj sukob, ali da je krivica Austrougarske ipak najveća. Prof. Kantorovic je, kao uostalom i mnogi naučnici pre i posle njega koji su naučnu istinu stavljali iznad dnevnopolitičkih zahteva, imao velikih problema, optuživan je da „pogani sopstveno gnezdo“, da pravi nevolje, a po dolasku nacista na vlast njegova su dela uništena, a njegov Ekspertski izveštaj štampan je tek 22 godine posle kraja Drugog svetskog rata. Sličnu sudbinu, zbog sličnih stavova iznetih u svojoj knjizi Pravo ka ambisu objavljenoj 1927. godine, doživeo je i nemački ambasador u Londonu, princ Lihnovski (obeležen kao izdajnik). Parlamentarni Odbor za ratnu krivicu je sakupio obimnu građu i 1931. predstavio je u tri toma. Međutim, 30. avgusta 1932. godine, Herman Gering, kao predsednik parlamenta, naredio je da se svi primerci tog izveštaja unište, tako da su najznačajnija nemačka dokumenta o uzrocima Velikog rata definitivno izgubljena. Iz ovog gesta, razume se, nije teško zaključiti da je trotomni izveštaj bio nepovoljan po Nemačku. Bivši nemački kancelar Vilhelm Marks 1926. godine u uticajnom američkom časopisu „Forin afers“ opovrgava nemačku krivicu za rat. Zahtev za revizijom Versajskog mira bio je zajednički imenilac u parlamentarnom životu, koji je prevazišao sve stranačke političke podele. Bernhard Švertfeger piše da „takozvani mirovni ugovor predstavlja najsurovije poniženje ikad nametnuto jednom velikom i ponositom narodu“. Alfred fon Vegerer rukovodi časopisima koji se bore „naučno i moralno“ protiv lažnih optužbi za ratnu krivicu. Grof Maks Monžela prvobitno navodi da je Nemačka „svesno izazvala rat kao preventivni“, da bi kasnije porekao svoje tvrđenje i odbacio nemačku krivicu. Čak i u vreme pregovora oko ulaska Nemačke u Ligu naroda, kancelar Vilhelm Marks izjavljuje da Nemačka ne prihvata odluku Saveznika o svojoj ratnoj krivici. Predsednik Nemačke, maršal Fon Hindenburg dan potpisivanja Versajskog ugovora označava kao „dan žalosti“ i podvlači da potpis na tom ugovoru ne predstavlja i priznanje da je nemački narod kriv za rat. Talas revizionizma u pogledu Versajskog mira je nekoliko godina pre dolaska Hitlera na vlast već zahvatio sve slojeve nemačkog društva do te mere da je Herman Hese 1930. godine pisao Tomasu Manu da „danas 999 od 1000 Nemaca ništa ne zna o (našoj) krivici“.

Sedam godina kasnije, 30. januara, Hitler u Rajhstagu grmi da će od toga dana Nemci, od „gubavca“ među narodima, postati ponovo velika nacija, jer „svečano povlačim nemački potpis sa deklaracije da je Nemačka kriva za rat, koji je ucenom dobijen od prethodne, slabe vlade, uprkos njenom stvarnom mišljenju“.

REVIZIONIZAM Zanimljivo je da revizionistička klima nije naišla na plodno tle samo u zemljama Centralnih sila. Možda na prvi pogled izgleda čudno da je već gotovo sutradan po kapitulaciji Nemačke u američkoj javnosti otpočela kampanja koja relativizuje nemačku krivicu, pa i više od toga. Revizionisti su tih godina čak smatrani za „liberale“. Ipak, ne treba zaboraviti da je u SAD bila i ostala prisutna velika nemačka iseljenička kolonija, politički aktivna i veoma uticajna. Nemački državni sekretar Fon Malcan je tako ubedio američkog senatora Roberta Latama Ovena da pokrene pitanje krivice za Veliki rat u američkom Senatu, što je ovaj i učinio uz konstataciju da su Saveznici „prevarili“ narod SAD!

Američki istoričar Heri Elmer Barns u svojoj knjizi Geneza svetskog rata išao je tako daleko da je u potpunosti negirao nemačku krivicu i označio Antantu, naročito Rusiju i Francusku, kao zaverenike protiv Nemačke, a kao krivca sa jednakim stepenom odgovornosti za otpočinjanje Velikog rata pored Rusije i Francuske naveo je i Srbiju. Austrougarska je na njegovoj skali odgovornosti nisko kotirana, dok su Nemačka i Engleska praktično uvučene u rat. Činjenice koje pouzdano dokazuju da Srbija posle balkanskih ratova nije želela bilo kakav sukob, niti je bila spremna za rat brojne su: od prihvatanja rezultata Aneksione krize na svoju štetu, preko učešća na Prvoj konferenciji evropskog ujedinjenja u Rimu 1909. godine, do prihvatanja svih tačaka ultimatuma Austrougarske, osim jedne koja bi značila neposredno gaženje suvereniteta, poniženja i prihvatanja faktičkog protektorata. Konačno, načelnik Generalštaba Srpske vojske, vojvoda Radomir Putnik, u vreme otpočinjanja rata bio je na oporavku u Austrougarskoj (u banji Glajhenbergu) a kako je kod njega bio ključ od sefa gde su se čuvali ratni planovi, oficiri su na jedvite jade došli do rezervnog ključa koji je čuvao sam kralj Petar.

Barnsov kolega, Sidni Bredšo Fej, u svojoj dvotomnoj knjizi o uzrocima rata bio je znatno umereniji. Fej je, naime, u prvom tomu analizirao ponašanje velikih sila pre Sarajevskog atentata i zaključio da je Veliki rat više proizvod slučajnosti, tako da su evropske sile, iako u suštini nisu želele rat, ipak krive za eskalaciju uslova koji su ga proizveli. Međutim, iako je tvrdio da Versajsku presudu o odgovornosti treba revidirati, u drugom tomu je napisao da što se tiče neposrednih uzroka rata, ipak Austrougarska snosi najveću odgovornost.

Iako u manjini, i u Evropi su se javljala disonantna mišljenja o prevashodno nemačkoj krivici za Veliki rat.

U Velikoj Britaniji, Edmund Din Morel, član parlamenta i osnivač Unije demokratske kontrole, od samog početka rata, za vreme rata i posle njegovog završetka, bio je dosledan u pronemačkom stavu. Bio je protiv rata sa Nemačkom, smatrao je da sa njom treba održavati prijateljske odnose i zalagao se za rušenje „mita“ da je Nemačka jedina odgovorna za Veliki rat.

Stav da su sile Antante, a ne Nemačka, uzročnici rata u Švajcarskoj je zastupao istoričar Matijas Morhart. Smatrao je da se, u cilju izbegavanja budućih sukoba, mora imati u vidu opasnost koju sobom nosi tajna diplomatija i da je pripisivanje krivice isključivo Nemačkoj upravo uvod u nova neprijateljstva. Isto shvatanje zastupali su i Francuzi Žorž Demarsijal (direktno optužio svoju zemlju i njene saveznike za Veliki rat) i Alfred Fabr-Lis, koji su i sarađivali sa Morhartom. Francuski revizionisti su optuživali Rejmona Poenkarea da je namerno hteo rat radi vraćanja određenih teritorija koje je Francuska izgubila u ratovima sa Nemačkom. Neki istoričari, kao Džon Kajger, smatrali su da ima indicija da je Nemačka finansirala glasine o nameri Poenkarea da započne osvetnički rat sa Nemačkom.

Čuveni ekonomista Džon Majnard Kejnz je u radu Ekonomske posledice mira istakao da je Versajski mirovni ugovor isuviše surov po Nemačku, što je, bez sumnje, imalo uticaja na autore revizionističkog diskursa.

Nastaviće se…

Piše: Dr Oliver Antić 

(Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i savetnik predsednika

Republike Srbije)

Izvor: Pečat