Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Велики рат – Некажњени геноцид и неодмерени степен кривице

Датум објаве: уторак, мај 20, 2014
Објављено у Први свјетски рат
Величина слова: A- A+

У Немачкоj jе Парламентарни Одбор за ратну кривицу jе сакупио обимну грађу и  представио jе 1931.у три тома. Међутим, 30. августа 1932. године, Херман Геринг, као председник парламента, наредио jе да се сви примерци тог извештаjа униште, тако да су наjзначаjниjа немачка документа о узроцима Великог рата дефинитивно изгубљена. Из овог геста, разуме се, ниjе тешко закључити да jе тротомни извештаj био неповољан по Немачку

 

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/prvi_svjetski_rat/veliki-rat-mitraljez.jpg

 

Велике неправде догађаjу се и у миру, а по правилу, или боље речено, по дефинициjи, у рату и непосредно после њега. Ипак, када се смире страсти и задовоље интереси победника и нове „елите“, када се, другим речима, оствари историjска дистанца, тада се уjедно остваруjу и услови да се пажљиво и обjективниjе поново размотре старе чињенице, у светлу новооткривених, односно да се део уклопи у целину, а не обрнуто, да се целина силом обликуjе према делићу.

Версаjским миром, дакле међународним уговором наjвишег ранга, констатована jе чињеница да Немачка сноси наjвећу кривицу за отпочињање Великог рата. У самоj Немачкоj, посебно у време Хитлерове владавине, ова констатациjа из мировног уговора у Версаjу jе одбацивана. Чак jе било покушаjа и после Другог светског рата, пошто jе одговорност за таj рат неспорна, да се кривица за Први рат релативизуjе. После књиге познатог немачког историчара Фрица Фишера, то jе питање, веровало се, коначно разрешено и стављено ad acta.

 

ПРЕДАТОРИ Недавно jе, међутим, Кристофер Кларк, професор свакако престижног Универзитета Кембриџ, своjом књигом „Месечари“ поново довео у питање одговорност Немачке за Први светски рат. Велика се прашина дигла око његове књиге, нарочито после интервjуа датог за лист „Шпигл“, коjи jе у савременом маниру сензационалистичког новинарства, при чему се све више губи разлика између таблоида и „правих новина“, на првоj страни истакао тенденциозни наслов „Тровање Европе“. Али, и кроз сугестивна питања „Шпигл“ jе више рекао од самог аутора, нпр: „у књизи описуjете тадашње велике силе као месечаре коjи су се отетурали у рат, а то заправо нису желеле; актери лета 1914. чини се да нису били свесни своjе кривице; директан пут у катастрофу почео jе 28. jуна 1914. – босански Србин jе убио аустроугарског престолонаследника и његову жену у Сараjеву… У своjоj књизи не показуjете нимало разумевања за политички став атентатора…; На основу масакра у Сребреници 1995, кажете да вам тешко пада да Србиjу 1914. видите као жртву; Злочинци не би били Немци, него Срби?; Према вашем мишљењу, Русиjа jе знатно допринела ескалациjи; У свом бестселеру о Прусима одбацуjете тезу о „посебном“ путу Немачке, коjи jе довео Хитлера на власт, тако што немачки развоj стављате у контекст целокупног европског развоjа. Сада релативизуjете и кривицу Немачке у Првом светском рату“ и сл.

Кларка су многи напали да jе пристрасан, jер jе „аустриjског порекла“, „ожењен Немицом“ и сл, али такав метод ми ниjе близак, тим пре што jе и сам Кларк на jедном месту признао да jе имао „ноћне море“ када се удубио у то време, дакле био jе субjективан, а научни поглед мора, ипак, да буде ослобођен субjективизма. Међутим, треба рећи да jе и проф. Кларк, после накнадних сазнања, ревидирао неке своjе заблуде: Гаврило Принцип jе од „терористе“, у првом издању књиге, у другом постао „атентатор“, а после обjављивања фотографиjе на коjоj Хитлер ужива у посматрању рођенданског поклона добиjеног од своjих воjника из Сараjева, спомен-плоче где пише На овом историjском мjесту ГАВРИЛО ПРИНЦИП навиjести слободу на Видов-дан 28. jуна 1914. схватио jе, вели, да се „не може ни замислити слика коjа би боље показивала однос између два рата“. „Хитлер jе био Аустриjанац па се добро сећа Принципа. Нема сумње да jе део читаве трагедиjе била етничка мржња коjу су Аустриjанци гаjили према Србима. Понашали су се као предатори.“ (из интервjуа датог „Времену“)

 

ЕТИКА И ПОЛИТИКА Вероватно наjвећи немачки политичар свих времена, Бизмарк, успео jе не само да уjедини Немачку већ и да jоj обезбеди мир кроз изузетне односе са Аустриjом и Русиjом. Међутим, када jе Немачка, осамдесетих година деветнаестог века, постала велика европска сила, Бизмарк 1879. склапа таjни споразум са Аустриjом како би, уз остало, контролисао меру политике сукобљавања са Русиjом и нарочито, успоставио право вета у односу на аустриjску политику према Балкану. Бизмарк jе нескривено показивао презир према балканским народима, али jе био опрезан према њима, сматраjући да европске владе не треба да се укључуjу у балканску похлепу и супарништва. После Бизмарковог смењивања, сукцесори су заборавили његово упозорење, што jе, према Кисинџеровим речима, имало трагичне последице по светски мир.

Велика историjска подела око улоге етике у политици имала jе своjе успоне и падове. Индикативно jе да се о првоj демократиjи, држећи се става грчких филозофа етичара, нарочито Платона и дакако Аристотела, може рећи да етичка подлога политике ниjе била спорна. Чак су и Римљани, коjи су давали предност ефикасности над теориjом, укључуjући и етику, имали потребу да своjа политичка опредељења, и у временима наjвише моћи, по правилу обjашњаваjу, па и правдаjу етичким принципима. Коначни и отворени раскид са таквом европском традициjом чини Макиjавели, што jе имало трагичне последице прво по европску политичку праксу, а потом и по светску.

 

Да би се „оправдало“ политичко деловање коjе иза себе нема етичка ограничења, ваљало jе смислити и термин коjи би то на одговараjући начин представио: Французи би рекли raison d’etat, а Немци realpolitik. Метернихов етички поредак, без обзира да ли jе за неке био прихватљив или не, сада jе замењен макиjавелистичким методом где jе сила креатор политике а њена ефикасност, коjа се проверава победом или крахом, врховни принцип сваке унутрашње и спољне политике. То су били филозофско-политички основи будућих европских и светских трагедиjа. Када се у потпуности одбаци етичка основа политике, онда и правном поретку измиче морална заснованост, па отуда и последице: убити сопственог краља, погазити заклетву, организовати и платити пуч у земљи коjа jе на противноj страни, уз ликвидациjу носилаца наjвише власти, издати савезника због тренутног односа снага и послати га у сигурну смрт – тада се и у рату, и нарочито тада, одбацуjу сви витешки принципи, а онда геноцид и холокауст постаjу стварност.

Осуда Немачке као главног кривца за отпочињање Великог рата заснива се на њеним мотивима коjи су пресудно утицали да Аустроугарскоj да carte blanche, потпуно одрешене руке и то „без одлагања“ у погледу обрачуна са Србиjом. Гроф Лерхенфелд, у таjноj депеши из Берлина од 18. jула 1914, ликуjе што Србиjа као суверена држава неће моћи да прихвати услове из ултиматума. Без такве подршке Аустроугарска засигурно не би смела да се упусти у ратну авантуру. Доказ jе и таj да jе Србиjа, сама, три пута поразила вишеструко надмоћне аустроугарске трупе. Тек слање наjвећег немачког воjсковође, маршала Фон Макензена, и елитних немачких армиjа, као и ударци Бугара с леђа, довели су до пораза српске воjске и повлачења преко Проклетиjа.

 

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/prvi_svjetski_rat/oto-bizmark.jpg

 

СКРИВАЊЕ КРИВИЦЕ Свега пет година по капитулациjи, немачка парламентарна комисиjа, коjа jе испитивала узроке рата, затражила jе од познатог (немачког) професора права, Хермана Канторовица, стручно мишљење о том трагичном догађаjу. Пошто jе изучио сва релевантна документа, проф. Канторовиц jе поднео Експертски извештаj о питању ратне кривице, у коjем jе утврдио да су Централне силе, дакле Немачка, Аустро-Мађарска, Бугарска и Турска, кривци за Велики рат, да jе предратна политика Немачке и Аустроугарске била предуслов за таj сукоб, али да jе кривица Аустроугарске ипак наjвећа. Проф. Канторовиц jе, као уосталом и многи научници пре и после њега коjи су научну истину стављали изнад дневнополитичких захтева, имао великих проблема, оптуживан jе да „погани сопствено гнездо“, да прави невоље, а по доласку нациста на власт његова су дела уништена, а његов Експертски извештаj штампан jе тек 22 године после краjа Другог светског рата. Сличну судбину, због сличних ставова изнетих у своjоj књизи Право ка амбису обjављеноj 1927. године, доживео jе и немачки амбасадор у Лондону, принц Лихновски (обележен као издаjник). Парламентарни Одбор за ратну кривицу jе сакупио обимну грађу и 1931. представио jе у три тома. Међутим, 30. августа 1932. године, Херман Геринг, као председник парламента, наредио jе да се сви примерци тог извештаjа униште, тако да су наjзначаjниjа немачка документа о узроцима Великог рата дефинитивно изгубљена. Из овог геста, разуме се, ниjе тешко закључити да jе тротомни извештаj био неповољан по Немачку. Бивши немачки канцелар Вилхелм Маркс 1926. године у утицаjном америчком часопису „Форин аферс“ оповргава немачку кривицу за рат. Захтев за ревизиjом Версаjског мира био jе заjеднички именилац у парламентарном животу, коjи jе превазишао све страначке политичке поделе. Бернхард Швертфегер пише да „такозвани мировни уговор представља наjсуровиjе понижење икад наметнуто jедном великом и поноситом народу“. Алфред фон Вегерер руководи часописима коjи се боре „научно и морално“ против лажних оптужби за ратну кривицу. Гроф Макс Монжела првобитно наводи да jе Немачка „свесно изазвала рат као превентивни“, да би касниjе порекао своjе тврђење и одбацио немачку кривицу. Чак и у време преговора око уласка Немачке у Лигу народа, канцелар Вилхелм Маркс изjављуjе да Немачка не прихвата одлуку Савезника о своjоj ратноj кривици. Председник Немачке, маршал Фон Хинденбург дан потписивања Версаjског уговора означава као „дан жалости“ и подвлачи да потпис на том уговору не представља и признање да jе немачки народ крив за рат. Талас ревизионизма у погледу Версаjског мира jе неколико година пре доласка Хитлера на власт већ захватио све слоjеве немачког друштва до те мере да jе Херман Хесе 1930. године писао Томасу Ману да „данас 999 од 1000 Немаца ништа не зна о (нашоj) кривици“.

Седам година касниjе, 30. jануара, Хитлер у Раjхстагу грми да ће од тога дана Немци, од „губавца“ међу народима, постати поново велика нациjа, jер „свечано повлачим немачки потпис са декларациjе да jе Немачка крива за рат, коjи jе уценом добиjен од претходне, слабе владе, упркос њеном стварном мишљењу“.

 

РЕВИЗИОНИЗАМ Занимљиво jе да ревизионистичка клима ниjе наишла на плодно тле само у земљама Централних сила. Можда на први поглед изгледа чудно да jе већ готово сутрадан по капитулациjи Немачке у америчкоj jавности отпочела кампања коjа релативизуjе немачку кривицу, па и више од тога. Ревизионисти су тих година чак сматрани за „либерале“. Ипак, не треба заборавити да jе у САД била и остала присутна велика немачка исељеничка колониjа, политички активна и веома утицаjна. Немачки државни секретар Фон Малцан jе тако убедио америчког сенатора Роберта Латама Овена да покрене питање кривице за Велики рат у америчком Сенату, што jе оваj и учинио уз констатациjу да су Савезници „преварили“ народ САД!

Амерички историчар Хери Елмер Барнс у своjоj књизи Генеза светског рата ишао jе тако далеко да jе у потпуности негирао немачку кривицу и означио Антанту, нарочито Русиjу и Француску, као заверенике против Немачке, а као кривца са jеднаким степеном одговорности за отпочињање Великог рата поред Русиjе и Француске навео jе и Србиjу. Аустроугарска jе на његовоj скали одговорности ниско котирана, док су Немачка и Енглеска практично увучене у рат. Чињенице коjе поуздано доказуjу да Србиjа после балканских ратова ниjе желела било какав сукоб, нити jе била спремна за рат броjне су: од прихватања резултата Анексионе кризе на своjу штету, преко учешћа на Првоj конференциjи европског уjедињења у Риму 1909. године, до прихватања свих тачака ултиматума Аустроугарске, осим jедне коjа би значила непосредно гажење суверенитета, понижења и прихватања фактичког протектората. Коначно, начелник Генералштаба Српске воjске, воjвода Радомир Путник, у време отпочињања рата био jе на опоравку у Аустроугарскоj (у бањи Глаjхенбергу) а како jе код њега био кључ од сефа где су се чували ратни планови, официри су на jедвите jаде дошли до резервног кључа коjи jе чувао сам краљ Петар.

Барнсов колега, Сидни Бредшо Феj, у своjоj двотомноj књизи о узроцима рата био jе знатно умерениjи. Феj jе, наиме, у првом тому анализирао понашање великих сила пре Сараjевског атентата и закључио да jе Велики рат више производ случаjности, тако да су европске силе, иако у суштини нису желеле рат, ипак криве за ескалациjу услова коjи су га произвели. Међутим, иако jе тврдио да Версаjску пресуду о одговорности треба ревидирати, у другом тому jе написао да што се тиче непосредних узрока рата, ипак Аустроугарска сноси наjвећу одговорност.

Иако у мањини, и у Европи су се jављала дисонантна мишљења о превасходно немачкоj кривици за Велики рат.

У Великоj Британиjи, Едмунд Дин Морел, члан парламента и оснивач Униjе демократске контроле, од самог почетка рата, за време рата и после његовог завршетка, био jе доследан у пронемачком ставу. Био jе против рата са Немачком, сматрао jе да са њом треба одржавати приjатељске односе и залагао се за рушење „мита“ да jе Немачка jедина одговорна за Велики рат.

Став да су силе Антанте, а не Немачка, узрочници рата у Шваjцарскоj jе заступао историчар Матиjас Морхарт. Сматрао jе да се, у циљу избегавања будућих сукоба, мора имати у виду опасност коjу собом носи таjна дипломатиjа и да jе приписивање кривице искључиво Немачкоj управо увод у нова неприjатељства. Исто схватање заступали су и Французи Жорж Демарсиjал (директно оптужио своjу земљу и њене савезнике за Велики рат) и Алфред Фабр-Лис, коjи су и сарађивали са Морхартом. Француски ревизионисти су оптуживали Реjмона Поенкареа да jе намерно хтео рат ради враћања одређених териториjа коjе jе Француска изгубила у ратовима са Немачком. Неки историчари, као Џон Каjгер, сматрали су да има индициjа да jе Немачка финансирала гласине о намери Поенкареа да започне осветнички рат са Немачком.

Чувени економиста Џон Маjнард Кеjнз jе у раду Економске последице мира истакао да jе Версаjски мировни уговор исувише суров по Немачку, што jе, без сумње, имало утицаjа на ауторе ревизионистичког дискурса.

 

Наставиће се…

 

Пише: Др Оливер Антић 

(Аутор jе редовни професор Правног факултета у Београду и саветник председника

Републике Србиjе)

Извор: Печат




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top