Velika duša plemenite bake iz Velike Plane: Katarina Dešić (90) othranila dvadeset i petoro tuđe dece

Datum objave: subota, mart 11, 2017
Veličina slova: A- A+

Katarina Dešić iz Velike Plane iz zdravstvenih razloga nije mogla da ima svoju decu, ali otkako se udala nije bilo dana da njena kuća u Miloševcu nije odjekivala od dečijih glasova.

Katarina Dešić Foto: Dušan Marić
Katarina Dešić Foto: Dušan Marić

Ona i njen muž Mateja Rajković, uz pomoć Centra za smeštaj napuštene dece u Miloševcu, othranili su dvadeset i petoro tuđe dece.
U vreme kad se zbog neimaštine i modernih životnih trendova, žene sve teže i ređe odlučuju da rađaju i podižu sopstvenu decu, pomalo nestvarno zvuči da je jedna Srpkinja celi svoj život posvetila odgajanju tuđe dece.

Danas, u devedesetoj godini života, nije sigurna da bi bez pomoći papira mogla da se seti svih njihovih imena, ali je sigurna da ih je volela kao da su bila njena.

-Kao i prava majka prebrinula sam svaki njihov plač, odbolovala svaku njihovu boljku i radovala se svakoj njihovoj radosti – kaže Katarina. – Trudila sam se da im pružim što više topline kakvu sam ponela iz svog roditeljskog doma i da nikad ne osete pustoš kakvu sam ja u detinjoj duši osetila kada su ustaše razorile moju porodicu.

*Foto: Dušan Marić
*Foto: Dušan Marić

Katarina je imala 15 godina kada je, u avgustu 1942. godine, vrata na njihovoj kući u Dubovcu kod Okučana otvorila nesreća. Tog dana, njen brat Milan, mladić od 17 godina, se razboleo. Prebačen je u bolnicu u Novoj Gradiški, gde je ubijen. Porodica nikada nije saznala gdje je mu je grob.

Nekoliko dana kasnije Hrvati, dojučerašnje komšije obučene u ustaške uniforme, su gotovo sve srpsko stanovništvo iz Dubovca odveli u logor u Staroj Gradiški.

-Posle dvije nedelje ustaše su nas razdvojile. Moju majku Jelenu odvele su u Jasenovac – glasom iz kojeg izbija pomirenost sa životom podseća na dana kada joj je oteto detinjstvo. – Oca Petra su odveli u logor Aušvic. Mene i moje sestre Milku i Milevu prebacili su u logor u Sisku.

Dobri ljudi među Hrvatima, užasnuti pokoljima srpske dece u Jasenovcu i drugim logorima, dolazili su u fabrike smrti, usvajali siročad i vodili u svoje porodice. Oni su Milevu, koja je imala trinaest godina i dve godine mlađu Milku odveli u Zagreb.

Katarinu nije bila te sreće. Nju su preko logora u Mariboru odveli u nemački logor Biterfeld.

-U Dubovac su se prve vratile Mileva i Milka. Pobegle su iz Zagreba i peške stigle u rodni kraj. Na kraju rata, kući smo se vratili otac i ja. Ja sam stigla vozom, a on je put od Aušvica do Okučana prešao peške.

*Foto: Dušan Marić
*Foto: Dušan Marić

Pet godina kasnije Katarina je došla u posetu kod rodbine u Smederevo, upoznala Mateju i ostala da živi u Miloševcu.

-Mateja je bio razveden, imao je sinčića od devet godina, Radomira – nastavlja Katarina. – Kad smo videli da ja ne mogu da rađam, da nećemo imati svoju decu, počeli smo da negujemo tuđu.

U kuću ovih dobrih ljudi u Moravskoj ulici prva je došla Jelena Uzelac, dete razvedenih roditelja iz nekog mesta u Hrvatskoj. Imala je dve godine.

Nekoliko meseci kasnije dobila je društvo – jednogodišnjeg Vukadina Krstića iz Aleksinca, čija je majka umrla, a otac nije imao sredstava da izdržava troje dece.

-Jelena se udala u Beograd, često mi je dolazila, ali više neće doći – kaže sa tugom ova plemenita žena. – Doživela je šlog, nepokretna je. Vukadin je ovde završio sedmi razred, a onda je došao njegov brat i odveo ga kod sebe. Živeo je u Pančevu, oženio se, dobio dete. On je, rano moja, umro. Nekoliko nedelja pre smrti došao je da me vidi, da se oprostimo. Danka je bila iz Loznice. Kada je završila sedmi razred po nju je došla prava majka i odvela je u Austriju.

-Od sve dece koju sam negovala ona je jedina što mi se nikad nije javila. Ali ja često mislim i na nju i molim se bogu da bude srećna. Nenad Stanković živi na selu, u okolini Požarevca. Oženio se, skućio.

Sanja iz Sarajeva bila je dete razvedenih roditelja. Posle četiri godine života u Miloševcu majka je odvela kući. Sada je srećno udata, ima petoro dece. Dvoje iz prvog, troje iz drugog braka.

*Foto: Dušan Marić
*Foto: Dušan Marić

Melinda iz Sarajeva udala se u Novi Sad. Tomo iz Resnika je umro.

Nenad iz Loznice je u dom Rajkovića stigao nakon očeve smrti. Majka se preudala, a svoje dete ostavila na ulici. Nenad sad živi u Miloševcu, nedaleko od svoje druge majke. Oženjen je ima kćerku i unuče.

Iako joj je svako dete o kojem je brinula drago, Katarina se sa posebnom ljubavlju i tugom seća Gorana Lazića iz Beograda.

-Odrastao je ovde, bio je duša od deteta. Posle osnovne škole pojavila se njegova prava majka i odvela ga. Kamo sreće da nikad nije došla. U Beogradu Goran je završio zanat i dobro se zaposlio. A onda su mi jednog dana javili da je neko pucao u njega, da ga više nema.

O Anđelku iz Sopota i njegovoj sestri Anđelki Katarina je počela da brine kada je on imao 20 meseci, a Anđelka tri godine.

-Doneli su ih kod mene zato što im je nesrećnicima otac umro, a majka se razbolela, nije mogla da brine ni o sebi. Oboje dece bilo je gadno bolesno, imala su stalne upale pluća. Pet godina smo ih lečili i izlečili. Samo bog zna koliko sam zbog to dvoje Cigančadi suza prolila.
Brat i sestra sada žive u Ralji. On ima troje, ona dvoje dece.

*Foto: Dušan Marić
*Foto: Dušan Marić

Jan Kovar iz okoline Beograda, koji je umrlo mlad zbog urođene srčane mane, pa još jedan Vukadin, kojem se ne zna poreklo jer je pronađen u parku, Lendita iz Prištine, Nebojša Savić i Vasilije Smiljković iz Kruševca, Goran….i tako do dvadeset i pet.
Dvadeset i pet tužnih detinjih sudbina. I dokaza da je duša Katarine Dešić, devojčice iz ustaških i nacističkih logora, široka kao njena Zapadna Slavonija.

-Džaba bi bila sva moja ljubav prema deci da se nisam udala za tako dobrog čoveka i da njegovi potomci nisu nasledili njegovu plemenitost – objašnjava Katarina. – Muž mi je umro 1982. a njegov Radomir 1994. godine. Radomirov sin Dragan i njegova žena Zorica, sa kojima živim i koji me poštuju kao da su moja krv, iako imaju troje svoje dece, uzeli su dvoje dece iz Kruševca da brinu o njima. Zahvalna sam ljudima iz Centra za smeštaj napuštene dece u Miloševcu što su mi pomogli mojoj deci i meni. Njima da odrastu u toplini porodičnog krila, a meni da mi duša bude puna što sam im pomogla da lakše prebole tugu što su ostavljena.

Katarina sa uzdahom kaže da među njenom decom ima srećnih, ali da je više onih koja su nesrećna.
–Dok nisu odrasli u svojoj porodici, nesrećni su. Svašta sam doživela, znam da je život velika muka, svako nosi neki krst, ali ne razumem ljude koji se odriču svoje dece i ostavljaju ih same i nemoćne na životnoj vetrometini. To nisu ljudi, već neljudi.

Autor: Dušan Marić

(Srbija danas)

Izvor: Kutak Net

Oznake: Katarina Dešić, Velika Plana, deca, ustaše, logor


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top