Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Пођимо на Јадовно 01. јула 2017. и покажимо да нисмо заборавили!

ВЕЛЕБИТ – СРПСКО СВЕТИЛИШТЕ

Датум објаве: уторак, мај 16, 2017
Величина слова: A- A+

Не кривите Велебит, не зовите га несрећом српском, не зовите га проклетим.

Крив је зао човек.

Велебит- Ступачиново ФОТО: Архив Јадовно 1941.
Велебит- Ступачиново ФОТО: Архив Јадовно 1941.

„Велебит је једна од оних чудних планина, које и у свом имену и у свом спољњем изгледу носе нешто митског, паганског, нешто свештеног, узвишеног, повезаног са вером и обожавањем великих природних сила, као оне античке, класичне планине, које су проглашене седиштем богова или персонификацију једног од њих, често најјачег, најсилнијег. Импозантан, стамен, видљив са најдаљих страна копна за собом и мора пред собом, он, сав тамно-модар, у својим врховима осветљеним снегом и сунцем, чува још увек трагове нечег девичанског, божанственог, вечног. Он може да буде наш Олимп и Парнас, наша Ида и Кавказ, као што може да буде и наш Елбрус и наш Атлас. Зато његова сенка и силуета на близу и на далеко шири и улива у душу која га гледа неко свештено страхопоштовање као остатак неког огромног храма, неке пирамиде, неког непознатог, прастарог светилишта“.

Ово је неколико редова текста који је о Велебиту исписао Мирко Королија. Није тада слутио да ће људи опаке нарави Велебит силом раздевичити и узети му божански мир гурајући у његову утробу десетине хиљада Срба чија ће тела он, у својој тмини, чувати ево већ осму деценију. Визија песника о Велебиту-светилишту остварила се на најстрашнији начин. Та див-планина, тај Вељи бит (велико биће) постао је српско светилиште. Походе га ходочасници, истина, под будним оком чувара реда. Несмирено опака људска природа, неотпорна на сусрет са сопственом нарави, неосетљива на сусрет претка и потомка које је раздвојила својом злобом, неспремна је да дозволи хришћански и људски помен…

Не кривите песника, а ни „величинаствени и гломазни, одвећ модри Велебит, који је оплодио наше море милијардама острва и острвчића и господари небом и ваздухом читавог нашег Северног Приморија и држи везане својим природним законима воде и териториј, људе и њихове нарави неколико наших старих провинција“.

Није песник слутио да ће та Велебитом оплођена острва, слане камене пустиње, постати храмови силом дотераних Срба у којима су се молили за сопствену смрт, кад већ не могу молити за кап воде и људску реч. Са оштрог, голог, усијаног камена гледали су ти измучени костури, преко плаветнила у шуме Велебита које су дању и ноћу биле једнако мрачне, на диву згрченом од стида и једа што је собом произвео пустињу-логор и што је тако огроман, а немоћан пред нагоном злог чина.

Згрчен и беспомоћан, отворених уста-јама пред језивим људским наумом да му се у утробу гурају људи, живи и неживи, остао је до данас. Зачуђен зашто га зову српском гробницом кад он гробница није. Несретан је као и његов народ кога ће чувати у својим недрима можда заувек.

Као што је закорачио у плаветнило јадранске пучине и створио острва, тако је својом невидљивом руком, из тог плаветнила привио себи и оне који су своју вечну колевку нашли у плавим дубинама.

Они несретници који га осрамотише и без кривице окривише, по његовим плећима и данас ударају крвавим стеговима бранећи сусрет деде и унука, стрица и синовца, ујака и сестрића, Србина и Србина. Пркосе му, а он их жали јер не разумеју једини прави смисао људског постојања. Јаме могу зазидати, могу их ноћу, тајно, испразнити, могу писати лажне књиге, пребрајати лажне бројке… Истина у њима ће их разарати.

Зато, не кривите Велебит, не зовите га несрећом српском, не зовите га проклетим. Крив је зао човек. Узвишеним га је видео песник и узвишеност прорекао том чувару тела оних који су, једнако као и давни Христови следбенци, доказали своју постојаност и непоколебљиву припадност свету правде и истине не мењајући је за свет кратког и пролазног живота. Да ли је Господ тада окренуо главу и препустио их џелату или им је тим рвањем са ђаволом наменио вечност, као луч која ће потомцима осветљавати трновит пут изласка из круга заблуда и опомињати на раскршћу добра и зла. Па и онда кад из варљивог сећања избледе и нестану њихова имена, они ће се, неупрљани грехом издаје и братоубиства, остати у оном исконском, утканом у крв.

Аутор: Гордана Достанић

Од истог аутора:

Гордана Достанић: Паг – њиховим сенима | Јадовно 1941.

Гордана Достанић: Планско уништење српског народа на …

Гордана Достанић: Степинац је брига Ватикана, а наша ширење …

Гордана Достанић: Српски Велебит


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top