Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Милан Басташић: Билогора и Грубишно Поље 1941-1991. – Увод

Датум објаве: понедељак, јун 11, 2018
Величина слова: A- A+
Др Милан Басташић (1931-2016.)
Др Милан Басташић (1931-2016.)

Историјско искуство породице, па и цијелог једног народа, јесте ризница која се не пуни сама од себе. Рад чланова породице, али и институција једног народа на допуњавању те ризнице представља дуг према прецима, али, у исто вријеме, и одговоран однос према потомству.

Много је чинилаца који опструирају грађење историјског искуства, али оно се, унаточ низу субјективних и објективних околности, испреплетености сукобљених интереса у миљеу различитих друштвених система одвија, макар и обичним усменим предањем, са кољена на кољено.

Билогорске породице чиниле су до 1941. године најбројнију западну енклаву српског православног народа, смјештену точно на дијагонали Будимпешта–Рим.

Као најистуренији православни клин, забијен још почетком XV вијека у неприкосновено прозелитистичко католичко окружење, окренут у правцу Беча, сједишта његовог царског и краљевског апостолског величанства, билогорско подручје баштини по много чему специфично историјско искуство.

У вријеме османлијског наступања, овај, по много чему драгоцјен, дио српског православног корпуса бива откинут од своје матице и зарад туђих војних, политичких, државотворних и егзистенцијалних интереса опстајао је крварећи и осипајући се све до 1995. године.

Мој животни пут, моје живљење, мој его да се, по рођењу Србин, у породичном окружењу и амбијенту развијам у човјека брутално је од моје једанаесте године почела да омета власт тек новоустоличене Независне Државе Хрватске. Првих мјесеци те моје доби, 26/27. април 1941. године, усташе су дигле из кревета, уз непримјерено малтретирање, мога четрдесетпетгодишњег оца и осамнаестгодишњег брата. Слиједило је болно сазнање да су, са још пет стотина сапатника из те ноћи, побијени у Јадовну. Дјела страве и ужаса пуне остатак породице додатним страхотама цијелог љета и јесени те године. Тортура је и у школи, а онда масакр у јесен 1942. године. Слиједе ми два мјесеца робовског рада и мученичког боравка у логору Јасеновац.

Страх је дубоко залегао у мозак и кости а додатним, који се стално производи и сервира, нема мјеста у човјеку – он прелази у страву (ако то нормалан мозак уопће може схватити). Страх и страва су жица на којој стално еквилибрира наш живот и наша смрт. И тако све до ослобођења Грубишног Поља августа 1944. године. СКОЈ и Партија, који су ме у слободи прихватили, били су пресудни у мом одгоју. Братство и јединство и класни непријатељ били су нова религија. Све ван тога било је сувишно, непотребно, неважно спомена.

У тридесет мјесеци службовања у Госпићу, 1950. до 1953. године, надомак Јадовну, само једанпут сам посјетио то стратиште! Водим битку за живот, нема никога од рода и рођака да се ослоним, прихватам то као реалност, не примјећујем да то код иних других није тако! Долази тако и 1971. година, година Хрватског прољећа – МАСПОК. Моје окружење је еуфорично – једни одобравају гласно, други прећутно. Некако сам изолиран, не припадам ни лијево ни десно. Има пуно тога што не спада у братство и јединство, а већина се тиме одушевљава. А онда нешто и сувише често запињу за Србе. Све то је разлог томе што сам застао и почео да пажљивије разматрам појаве и односе око мене. Сами дојмови и без закључака су збуњујући. Послије једне изјаве Савке Дабчевић-Кучар и Јосипа Броза у хотелу Еспланаде, искључио је потпуковник ЈНА телевизор и полугласно за себе промрмљао: „Друже Тито, нема више комунистичке религије“.

Био сам зрео човјек, четрдесет година, а они почеше од мене правити Србина, управо ме тако третирајући. Чудим се свему томе, спреман сам да се томе опирем, али ми некако не иде од руке. Будући да су около сви велики Хрвати, прихватам и ја понешто зрцално од те њихове работе. У опћим назнакама осјећам личну несигурност, али и могућу угроженост породице. У свијест улази сјећање на 1941. годину. Повремено вербално протестујем, али са великом дозом уздржаности. Искрених комуникација све је мање, осјећа се неуобичајена подозривост некакве двије стране. Понека искрена размијени се са пријатељима који су Срби. Кад је Тито осјетио угроженост властите позиције, успио је са јавне политичке сцене макнути МАСПОК и неколико његових челних људи. Тко год је имао нешто у глави, морао је закључити: фронт хрватских националистичких снага остао је на достигнутој линији као систем у нацији, у повољним увјетима за консолидацију и рецидив. Моја мисао имала је у јасној поларизацији своју страну.

Књига Велике мисли и мали народи, па некаква Беспућа повијесне збиљности, уз расправе дневних и других тисковина окрећу ме з б и љ и моје прошлости, прошлости породице мога оца, прошлости Грубишног Поља, Билогоре и српског народа цијеле Независне Хрватске. Испријечило се у свему томе преда мном питање: зашто је то тако било 1941. до 1945. године? Осим предања у уском кругу породице и родбине, те књижице Билогорска сјећања Звонка Бркића, писаних изворних докумената нема! То је изненађујуће сазнање, а из тога и питање: „А зашто ништа нема“? Читам ту књижицу која, као писана ријеч, остаје алфа и омега историје Билогоре и Грубишног Поља од 1941. до 1945. године.

Кад сам прочитао, тога човјека кога сам годинама познавао, виђао и сусретао, друга Звонка, морао сам у изузетном кошмару мојих мисли ставити на неку другу страну која није моја! У књижици су неистине, грозне лажи о свакој српској породици у Грубишном Пољу… Да не идем даље. Колико сам тиме био збуњен, више сам био охрабрен да се бавим истином о прошлости. Требало ми је још тридесетак година да схватим то заобилажење истине. У дјелима готово свих хрватских списатеља о догађањима у Хрватској 1941. до 1945. године провлачи се јасно изражена и увијек присутна бојазан да се истином карактеристике усташког режима припишу цјелокупном хрватском народу! Овисно од средине, учесталости и броја стравичних дјела, тај еквилибриј са истином је различит.

Осамдесетих година број ухапшених 26. и 27. априла 1941. године и усмрћених у Јадовну и Сланој на отоку Пагу још није био утврђен. Спомен на њих била је једна скромна, скрнављена и разбијена плоча на жељезничкој станици у Грубишном Пољу. Тај стравични догађај из априла 1941. године толико је потискиван у заборав да је био присутан само у опсталим, окрњеним српским породицама. Јавног сазнања о томе готово да није било. Домаћи злочинци су непознати, а они са стране су заборављени. О хиљаду и седамдесет жртава из Грубишног и Билогоре у Јасеновцу нема ни помена. О остатку до три и пол хиљаде несталих Срба, побијених по билогорским селима почетком октобра 1942. године, зна се само по скромним локалним обиљежјима. Нитко није саслушао, нити забиљежио свједочанства израњаваних и преживјелих на стратиштима широм Билогоре и у Грубишном Пољу. Просто ме у стопу прогања питање, све више питања – ЗАШТО?

Све више сагледавајући страдање Срба на читавом простору Независне Хрватске, очигледно постаје да се ово зло овдје догађало истовремено када и на Кордуну, Банији, Херцеговини, Лици, Срему, широм Босне. Овдје је то само дио програмираног злочина са предумишљајем, геноцид. Нема селекције, уништава се све живо, само ако је српско. Сам се намеће закључак да је усташки покрет почетком Другог свјетског рата у Хрватској био довољно масован и у већини средина плебисцитарно прихваћен и подржан да би на монструозан начин, у налету ликвидирао огроман број Срба свих узраста. Жртве се броје стотинама хиљада! И, усташки покрет није био нешто што је Хрватима нетко наметнуо. Не, то је њихово, аутохтоно на читавом простору, властито! Усташки покрет, укључујући ту и све оно што се догодило, креирали су најодговорнији хрватски политичари тога времена! Нитко други.

Згледајући се лијево и десно временом сам се прихватао незахвалне и истовремено неодложне улоге јединога који на томе плану мора нешто почети. Нешто учинити. Снагу и одговорност дало је увјерење – нема више ни хисторијског ни моралног оправдања да се потискују истине из стравичне и жалосне прошлости народа на овом простору. Она друга страна из 1941. године, тада већ иновирана, доживјела је послије педесет година, 27. априла 1991. године, своје право оличење, ондашње и тадашње. Одржан је парастос априлским жртвама и уз прикладан сценски програм прочитан Некролог у коме је речено све што је било потребно. На показану истину услиједила је, не покајничка, него реваншистичка реакција! Каснија догађања, чији сте свједоци, увјерила су и вас читаоце и мене да на читавом простору Хрватске, па и овом нашем, историја очигледно није била нарочита учитељица живота…

Исто тако, ваља овдје споменути једно од основних педагошких начела – нетко не може бити добро одгојен ако му се не каже истина.

У књизи сам бескомпромисно изнио истину ове раскрвављене стране, нудећи је другој страни да разложно прихвати дијалог између до сада очигледно два неразумљива и супротстављена пола. Ова драгоцјена и до сада непозната свједочанства из прошлости на овом простору требала би наћи своје мјесто не само у неминовном историјском вредновању, већ, прије свега, у педагошкој домени и васпитној пракси. Треба рећи истину о томе како је и зашто у само педесет година са Билогоре нестао бројчано најмногољуднији народ – Срби.

< Билогора и Грубишно Поље 1941-1991.        Садржај        Историјски контекст и његов утицај на уже географско подручје >


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top