Ustaštvo Rumunske pravoslavne crkve

Datum objave: subota, oktobar 27, 2018
Veličina slova: A- A+

Godine 1944, kada je Hrvatska Pravoslavna Crkva ustaškog režima Ante Pavelića izvršila „hirotoniju“ episkopa Spiridona Mifke, u njoj će, zajedno sa zloglasnim mitropolitom Germogenom, uzeti učešće i rumunski mitropolit Visarion Puju, sa manjom grupom svojih klirika.

Ante Pavelić i zloglasni mitropolit Germogen

Spiridon Mifka, poreklom Hrvat, rođen 1902. godine u Samoboru i prvobitno đak katoličkog semeništa u Splitu, koji je kasnije prešao u pravoslavlje i svršio bogosloviju u Sremskim Karlovcima, bio je poznati prestupnik i okoreli kriminalac, koga je Srbska Crkva raščinila još davne 1936. godine, zbog nemorala i poročnog života.

Lišen čina, napustivši ženu i troje dece, Spiridon Mifka se svejedno lažno predstavljao, priključio se bugarskoj vojsci kao kapelan, potucao po bugarskim manastirima (gde je bio uhvaćen u krađi), bivao izbacivan na ulicu, sve dok nije završio u Nemačkoj, odakle se vratio u NDH i ponovo prešao u rimokatolicizam, na misiji kod fratra Radoslava Glavaša koji ga je postavio za paroha u Goraždu, odakle je Mifka odbegao u Visoko.

Prvobitno je Pavelić episkopsku katedru HPC ponudio jeromonahu Varnavi Nastiću, koji je ratne strahote hrabro preživljavao u okupiranom Sarajevu. Pošto je Varnava Nastić ovaj predlog kategorički odbio, Ante Pavelić se okrenuo kompromitovanom Mifki. Da bi Mifka bio hirotonisan za vladiku HPC, morao je, osim Germogena, da učestvuje bar još jedan episkop. Ante Pavelić se obratio Bugarskoj i Rumuniji kako bi im njihove crkve obezbedile prisustvo željenog episkopa.

Bugarska pravoslavna crkva nije uopšte odgovorila na molbu, dok je rumunski patrijarh spremno poslao mitropolita Visariona Puju da „hirotoniše“ ustaškog vladiku Spiridona Mifku. Germogen je posle rata izjavio da je on bio decidno protiv hirotonisanja Mifke za episkopa, ali da je cerimoniju morao da obavi pod Pavelićevom pretnjom i pritiskom.

Germogen, svetovno ime Georgij Ivanovič Maksimov (rus. Georgiй Ivanovič Maksimov; stanica Nogavskaja kod Novočerkaska, 10. januar 1861 — Zagreb, 30. jun 1945) je bio ruski sveštenik koji je uživao srbsko gostoprimstvo punih dvadeset godina, bio je član sinoda Ruske pravoslavne zagranične crkve (1924—1942) i poglavar kanonski nepriznate Hrvatske pravoslavne crkve (1942—1945) pod NDH, katedra koju će prihvatiti pod pritiskom ruskog emigranta-masona Grigorija Mitkeviča, čoveka vrlo sumnjive reputacije.

Zbog veza sa vlastima NDH i Hrvatskom pravoslavnom crkvom osuđen je od strane suda Ruske pravoslavne crkve, a zbog kršenja prava Srbske patrijaršije, proteran je iz Sabora Ruske zagranične crkve, uz zabranu bogosluženja.  Germogen je 1945. godine osuđen i pogubljen od strane novoformiranih komunističkih vlasti u Zagrebu.

TZV. HRVATSKA PRAVOSLAVNA CRKVA I SAVIĆ MARKOVIĆ ŠTEDIMLIJA

HPC je od samog početka bila državna ustanova NDH, i, po donošenju ustava HPC, sam Pavelić je ustoličio Germogena kao poglavara pseudocrkve, i to sa titulom „mitropolita zagrebačke mitropolije“ HPC, na dan 6. jula 1942. godine. Kada je stao na čelo HPC, ustaše su ostarelom i senilnom Germogenu postavile za saradnika Savića Markovića Štedimliju, ustaškog novinara i kasnijeg urednika zagrebačkog „Glasa pravoslavlja“, poznatog crnogorskog otpadnika i „zelenaša“.

Iza čitavog projekta stajali su nacisti Hans Helm i Adalbert Kungel koji su, uz saradnju Miloša Obrkneževića (bivšeg savetnika Karlovačke mitropolije), pronašli i vrbovali Germogena u manastiru Hopovo, gde se dotični sklonio u jeku ustaških pogroma.

Vatikan i Stepinac su pozdravili osnivanje HPC kao još jedan korak ka pohrvaćenju preostalih Srba(ponajviše po gradovima), ali i iskorak ka verskoj uniji (prelasku na „istočni katolički obred“) i „nestanku šizme“ sa prostora NDH, jedan „dragocjen dar koji Hrvatska može podariti Svetoj Stolici“ (Nikola Rušinović). To je učinjeno kada je celokupno sveštenstvo SPC na teritoriji pod Nemcima bilo već poklano, a nestalo najmanje 350.000 Srba, prekorevao je kardinal Tiseran Hrvate.

Ljubomir Durković Jakšić će u svojoj knjizi „Srbija i Vatikan 1804-1918 “ kao glavne izvršioce osnivanja HPC imenovati predstavnika Vatikana i papskog legata Markonea i, naravno, Alojzija Stepinca, vikara vojske NDH.  Međutim, iza svega je stajao „Hitlerov papa“ Pije XII (1939-1958), „najambiciozniji, najbezobzirniji i najokrutniji papa ovoga stoleća“ (K.H.Dešner).

Za postavljanje Spiridona Mifke na čelo sarajevske eparhije HPC, mitropolitu Germogenu je bio neophodan barem još jedan episkop, kako bi cerimonija hirotonisanja imala bilo kakav privid kanoničnosti.

Kao što je već napomenuto, pošto se Bugarska pravoslavna crkva nije uopšte oglasila povodom dopisa iz Zagreba, intervenisao je novokalendarski patrijarh fašističke Rumunije, koji je spremno delegirao uvaženog mitropolita Visariona Puju da obavi ovo nečuveno bezakonje.

Čim joj je potvrđeno rumunsko razbojništvo, Srbska pravoslavna crkva je odmah prekinula opštenje sa rumunskim novokalendarcima.

Visarion Puju bio je mitropolit Rumunske pravoslavne crkve, pređašnji direktor bogoslovije u Galacu i vikar arhiepiskopa donjedunavskog, da bi 1. septembra 1918. godine postao direktor kišinjevske bogoslovije i, ubrzo nakon toga, egzarh svih manastira Besarabije.

To će biti krvavi period rumunske okupacije i surove kolonizacije oblasti, koji će Visarionu biti odskočna daska za prestižnu episkopsku katedru Arđeša, a samu hirotoniju 1921. godine će obaviti tadašnji mitropolit Vlaške, bivši unijata i mason, budući patrijarh Rumunije Miron Kristea, uz prisustvo kralja Ferdinanda.

Rumunski nacisti: general Antonesku i Horia Sima (lider Gvozdene garde)

Puju će dve godine stolovati u Kurtea de Arđešu (zadužbini srbskih kraljeva), da bi 1923. godine prešao u, Srbima dobro poznat, besarabski grad Hotin za vladiku, gde će se zadržati na katedri sve do 1935. godine.

Iste godine biva izabran za mitropolita čitave Bukovine, sa koje pozicije se povlači u manastir 1940. godine. Ipak, već 1941. godine, posle ulaska Rumunije u rat protiv Rusa, mitropolit Visarion Puju biva aktiviran kao mitropolit tek okupirane Transnistrije (Pridnjestrovlja) i Odese, u jeku najžešćih antisemitskih i antimanjinskih pokolja rumunske nacističke soldateske.

Odatle, mitropolit odlazi na hirotoniju Spiridona Mifke u Zagreb, klirike šalje natrag u Rumuniju, a on odlučuje da pobegne na Zapad, podozrevajući da će ga sovjeti podvrgnuti sudu zbog njegovog saučesništva u zločinima protiv Jevreja i Slovena, u Pridnjestrovlju i Odesi. I, zaista, rumunski Narodni tribunal će ga in absentia osuditi na smrt 21. februara 1946. godine, dok će mitropolit uživati politički azil u mirnom gradiću u blizini Pariza.

Preživeli vođa Gvozdene garde, nacista i organizator Bukureštanskog pogroma, Horija Sima, će Visarionu Puju posle rata ponuditi mesto ministra vera u rumunskoj vladi u egzilu, ali će ovu čast mitropolit odbiti.

Puju, stari operativac i filokatolik, je nastavio da činodejstvuje u rumunskoj crkvici u Parizu, postavši glava rumunskih pravoslavaca Francuske,pod omoforom Ruske Zagranične Pravoslavne Crkve iz Njujorka, sve do 1958. godine, kada se povlači na svoje imanje u okolini Pariza.

Sveti sinod Rumunske Crkve i patrijarh Justinijan (Marina) su ga već 28. februara 1950. godine svrgli sa katedre i raščinili, ali će 25. septembra 1990. ovaj zlikovac biti rehabilitovan, u „oslobođenoj “ Rumuniji.

BEZ IZVINjENjA RUMUNSKE PRAVOSLAVNE CRKVE SRBIMA

Po završetku Drugog svetskog rata, voljom i pritiskom komunističkih vlasti Jugoslavije i Rumunije, odnosi između mnogostradalne pravoslavne Crkve Srba i rumunskih novokalendaraca biće ponovno uspostavljeni, iako se Rumuni neće zvanično izviniti za „ovakav kriminalni postupak jedne pravoslavne autokefalne crkve prema drugoj, (koji se) ne pamti u istoriji pravoslavlja“ (patrijarh Gavrilo Dožić, 1947. godine).

Rumuni će samo cinično izjaviti da je do upućivanja mitropolita Visariona Pujua na hirotoniju ustaškog „episkopa“ došlo „na inicijativu hrvatske strane“ ( Episkop Sava Vuković, Izabrani bogoslovsko-istorijski radovi, Uspostavljanje kanonskih veza između Srpske i Rumunske pravoslavne Crkve posle Drugog svetskog rata).

Patrijarh Gavrilo „iznenada umire“ 7. maja 1950. u Beogradu. Posle poznatog Titovog raskida sa istočnim (ruskim) blokom (kojem se prišljamčila i dojučerašnja kolevka romanskog fašizma-Rumunija) 1948. godine, pod izgovorom„ srbske izdaje“ počinje najsuroviji progon i obračun sa Srbima u Rumuniji, konfiskacija imovine, tortura i prisilne deportacije desetina hiljada ljudi u pustinje Baraganske oblasti, odakle se vratilo tek oko pedeset procenata preživelih logoraša.

Vršena je podmukla desrbizacija čitavih oblasti, posebno onih uz samu granicu s Jugoslavijom (Srbijom). Nijedan jerarh Rumunske pravoslavne crkve nije se usudio da podigne svoj glas i protestvuje protiv nečovečnog postupanja prema čitavom narodu, koji je već izašao desetkovan iz Prvog i Drugog svetskog rata (koji i jesu imali za cilj-istrebljenje Srba i Rusa).

Pseudolatinski i pseudoetnički konstrukt – rumunska nacija, pošla je stopama Ukrajinaca i Hrvata, pa je i grkokatoličko papokalendarsko „pravoslavlje“ Rumunije sasvim prirodno sledilo novoromansku državnost, konvertita nekadašnje Moldavije i Vlaške. Božjim dopuštenjem, i danas postoji Hrvatska Pravoslavna Crkva, kao poruga Hristu i Svetom Savi.

Kada utihne himna Svetom Savi, kada se prestane sa poštovanjem Slave, kada nestane guslara i velelepnih crkvenih zgrada, Srba više biti neće (Andre Bar).

Srđan Novaković, iz knjige „Istorija Srba, Rusa i Vlaha“

Izvor: Centar akademske reči


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top