Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Усташки логор „Даница“ 1941. године

Датум објаве: четвртак, септембар 7, 2017
Објављено у Логор Даница
Величина слова: A- A+
Логор Даница
Логор Даница

(Из необjављеног рукописа преживелог логораша из „Данице“, проте Димитриjа Јоке)

– У селу Дрње код Копривнице, основан jе логор, и зграде напуштене фабрике „Даница“ биће употребљене у логорске сврхе. Из наше зграде, 600 затвореника одмах jе отпремљено тамо. Нас jе сада овде било непуних 400 људи. Говорило се да ћемо и ми за њима… тако jе и било са нашом собом.

На железничкоj станици било jе доста путника, али одjедном се око нас нагомила силни народ, неприjатељски према нама расположен, и сви се устремише на нас. Биjу нас каменицама, покидаше плот, па нас оним летвама сабише у jедан ћошак, пљуjу, вичу, песниче, хоће да нас линчуjу… Золић (натпоручник спроводник) jе морао да пуца поврх те разjарене масе разног узраста. Једва jе успео да нас утрпа у jедан теретни вагон, коjи су одмах железничари запломбирали… Сав вагон био jе исписан и исцртан: „Роба за клање“, „Опасни четници“, „Крвници хрватског народа“, „Бандити, крвопиjе“, „Побиjте скотове!“ итд. Те етикете писали су jош у Бjеловару…

Стигли смо у саму зору. Изван станице су нас истоварили и преко њива упутисмо се у Копривницу… Од Копривнице до села Дрње, где jе формиран логор „Даница“, има преко 3 километра.

У логор смо просто утрчали под батинама од стране пратиоца. Када смо ушли – били смо пописани: име, презиме, година рођења, занимање и место становања. Ваљда у оскудици писаћег папира, били смо пописани на два омота савског дувана, са оне унутарње стране. На сваки омот по 21 име са другим подацима. Сваки jе био добро померен од двоjице „жутих“ усташа, коjи су стаjали до писара. Земљорадник jе морао да покаже длане. За то занимање, као уосталом и за карактер човека, руке су наjбоља легитимациjа. Рекли смо сви да смо сељаци. Свима су гледали дланове. Срећом сам пре хапшења изриљао сву моjу башту па су ми руке биле пуне жуљева. Када сам рекао да сам сељак, jедан од усташа завртео jе главом и мало детаљниjе погледао у моjе дланове, онда jе поверовао и тако сам, на моjу срећу, уписан као сељак. Сви осим сељака били су „господа“ (тако су их звали), а према њима jе био сасвим други режим; сваки дан два пута су их тукли и, чим се покаже прилика за стрељање, одводе их стрељаjу поjединачно, ноћу, или их прве гураjу у транспорт за стрељање. Нестаjало их jе тако, и никад се нису вратили.

После пописа ушли смо међу бараке и одjедном се пред нама створише неке усташке главешине, а међу њима троjица „жутих“ (то су усташе емигранти, коjи свуда воде главну реч). Један ће кад нас спази:

– Основали смо логор, даj да га крвљу одмах прекрстимо, – те нареди нашим пратиоцима да нас поредаjу уза зид зграде, коjа jе била врло дугачка. Стаjао сам на самом ћошку те зградетине и моj заштитник из наше пратње дограби ме за руку и увуче иза ћошка, а онда повуче на простор где су, до саме латрине, клечали људи изнакажени и крвави од батина. Било их jе више од стотину и сви су изгледали jадни и понижени. Њих су малопре претукли ови исти „жути“ усташе и, када су хтели да их побиjу, заштитио их jе Павел Гажи, командант логора. Тако исто jе заштитио и моjе сапатнике, због Славка Ратковића, са коjим jе друговао, ниjе дао ни да их туку. Тако смо се нашли помешани са онима коjи су клечали над латрином. Дуго се Павел Гажи борио са „жутима“, jер су они заиста хтели да се врате и ликвидираjу jедне и друге.

– Зар сте логор основали за мртве или живе? – питао их jе.

– За живе, рекли су, што их jе мало поколебало, али, одлазећи, изjавили су да ће се можда некада навратити. Увели су нас у наjлепшу бараку код малог улаза, управо, то jе jедна стамбена зграда на овоме краjу, а све остале служиле су као оставе за материjал, прерађену робу и ко зна што jош. Осим оних коjе су биле у рушевном стању, било jе на овоме краjу шеснаест зграда, а удругом делу, с оне стране водоводне куле, било jе jош и више зграда, коjе су служиле усташама као воjничке собе, канцелариjе и др. Тамо су постоjали огромни магацини, међу коjе jе улазио воз да одвезе робу, а сада из тих магацина одвозе људе и они обично сада служе за преноћишта онима коjи се одмах отпремаjу даље, неки транспорт, тако су рекли, за Лоњско Поље, али, вероватниjе да jе то све ишло у Јасеновац, а неки су заиста отишли у Госпић, (на Јадовно), или незнано куда. Били смо сведоци честих одабирања, прозивки по ноћи и одвођења мањих и већих група у jедан од тих магацина, у коjи може да стане и хиљаду људи, и из њега су обично товарили затворенике у теретне вагоне и одвозили на ликвидациjу.

По инстинкту осећали смо сваки пут када ће неки транспорт да се формира; друкчиjа jе атмосфера, посебан режим у логору.

У нашоj згради, у приземљу, били су Бjеловарчани, да наброjим неколицину: Никола Бан, катихета; Ђорђе Милоjевић, свештеник из Нових Пављана; Јово Бакиш, професор; Милан Бакић-Баjа и брат му Аца Бакић; судиjа Вукобратовић; Митар Томић, трговац; лугар Добричић итд., ко све да их поброjи поименце.

Они су пре нас били затворени у Староj воjноj болници, а прави су, као логораши, у овоме логору. За њима су дотерани сељаци и околине Грубишног Поља. Када смо ми стигли, броj логораша у „Даници“ већ jе одавно премашио цифру од хиљаду људи.

Сада смо са Бjеловарчанима у истоj згради, коjа jе по изгледу наjлепша, то jе уствари и била станбена зграда. Лежишта су пуна вашки, бува и стеница. Оно мало струшене сламе на коjоj лежимо, разиђе се по бетону, онда ова гамад почне да „ради. По читаву ноћ се вртимо, чешемо, премештамо, али – беспомоћно. Дању се гамад скриjе или по нашем вешу, или у прашину од сламе у коjоj лежимо, више без сна. Временом огугламо, свеjедно нам jе, гризу ли, сишу ли крв – ништа не осећамо. Понеко постане имун, jедноставно, неће их нека од ових досадних животињица, коjих има свуда, само миле, миле… Уjутро гледаш нечиjа леђа, сва ишарана траговима стеница, слично влажноj њиви када их прошараjу трактори обесних или пиjаних тракториста. Једно jутро скуписмо се око две вашке потпуно беле, а свака jе на леђима имала црвени крст. Биле су крупне, изузетно велике, па jе неко приметио, да би свака могла да понесе на леђима по десетодинарку… Буве, гледали смо, могле су да скоче невероватно далеко и тако брзо и вешто да завараjу траг. Ти наши мали крвници jуришали су на нас само ноћу, уjедали нас, будили, нервирали, а ми их ловили и међу прстима гњечили, убиjали… Но, ниjе све зло било у овим крвожедним животињицама, зло jе долазило и дању и ноћу од стражара из логора, од усташа из усташког стана у логору. Ми смо били изван закона, а они пуни мржње, жеље да се освете просто видиш – мирише му крв, пио би jе, као хиjена. Са свих страна вреба смрт. Чекаш jе, не знаш откуда ће доћи, када ће доћи и каква ће бити. Ове животиње у људском облику куjу и планове како пре смрти да намуче и срце и мозак, да психички човека припреме, обезвоље, униште, па да тако намучен, сам затражи смрт, сам пожели да га убиjу. Логор jе зато ваљда и створен, да се крвници и мучитељи оваквим jезуитизмом „откупљуjу“: човек jе лепо молио да га убиjем!“ Можда и тиме ови монструми умируjу неку своjу савест.

На краjу: има ли савести ко убиjа људски живот?

О, како jе те године било лепо расцветало пролеће. Завиди човек цвету, листу, завиди лептиру, мраву и гуштеру… све jе у бољем положаjу, а логораш, црни логораш…?

Млади смо, просечно ту око 30 година, хтели бисмо да живимо, да стварамо, да смо међу своjима. Неко спомиње родитеље, неко жену, неко децу, неко браћу и сестре: уздише се, а сећања су са сузама. Све животне радости сведене су овде на огромну жалост, на тугу, коjе полагано сише из нас чак и саму вољу да живимо, сваки елан, и тако ставља на пробу наше стрпљење: хтели бисмо да живимо а не даjу нам…

Нечиjе лудости, искривљене идеjе никле у болесноме мозгу, профит као мржња, организовали су и наоружали људе против људи: да се кољу, да се убиjаjу, да се пале и овако, натенане, уништаваjу, а да ни сами не могу дати одговор: зашто? Слика убиjања стално нас прати, убиjање гледамо, о њему причамо, догађаjе препричавамо сваки из свога места.

Неки Деспинић из Клокочевца код Бjеловара прича нам о стрељању Срба у Гудовцу:

Било jе ту око две стотине људи из села: Гудовца, Пргомеља, Раjића, Клокочевца, Станичића, Болча, Великог Коренова, Бостона и др. Дотерали су нас усташе из ових села, а наjвише их jе било из Гудовца, са засеока Рашћа, где су насељени сами Загорци. Коловођа jе био неки Мартин Вусић са Рашћа. Људе су дизали са посла, из поља, па чак и неке стариjе и болесне истерали су из кревета.

– Заповед jе стигла: да сви Срби иду „на преслушање“, тако су свакоме рекли. Дуго смо чекали у општинском дворишту у Гудовцу, али „преслушања“ ниjе ни било, него су нас повели према Пргомељу и зауставили на jедноj ливади. Мало подаље тече речица Плавница. Имали смо ту шта да видимо: реке су биле ископане, знали смо шта нас чека. Опколили су нас и притерали рововима. Било jе ту и деце, дечака испод 15 година. Људи су се ускомешали. Када jе почело стрељање – први jе побегао jедан Босанац, слуга, из Раjића, и за њим Милан Јарић, лугар из Великог Коренова, сваки на своjу страну, према реци, а jа сам лакше рањен пао и преко мене падала су мртва телеса. Пуцали су за овом двоjицом и трчали низводно, мислећи, што jе логично, да ће они да беже низ воду. Али, они су побацали зимске капуте да их носи вода, а сами су узводно бежали до шуме, и онда jе било лако. Помогло им jе и то што су ови пуцали у њихове капуте, па се ту забавили, да они даље одмакну. Када се пуцњава смирила, чуо сам где рекоше: „Она нам двоjица побегоше“. Кад су донели креч да нас поспу, а после затрпаjу земљом, чуо сам jедног тешко рањеног гимназиjалца, коjи jе био близу мене, где моли свога колегу-усташу, да га не закопаваjу живога, него да га пре убиjу, нашто jе оваj потегао пиштољ и убио га.

Било jе негде пред мрак, jош нас нису дошли затрпавати. Видео сам одjедном над реком Немца, извукли су овога гимназиjалца, био jе то дечак од око 14-15 година, и опет су га вратили. Са Немцима била jе Марта Омчикус из Бjеловара, као тумач. Познао сам jе и позвао упомоћ. Рекла jе нешто Немцима. Усташе, коjи су ту били, склонили су мртве са мене и извукли ме на траву, коjа jе била сва црвена од крви. Комад лобање са мозгом био jе тик до моjе рањене ноге. Усташа jе ногом шутнуо у раку. Немци су ме пребацили у бjеловарску болницу. Водили су о мени рачуна, jер, када сам оздравио, допремили су ме овде. Све оне, (усташе), коjи су Србе стрељали, похапсили су Немци, али, већ сутрадан пустили су их кућама. „Врана врани очи не копа!“ И данас су сва та села у црно завиjена. Та екипа усташа ишла би и даље да стреља и по другим селима, али им Немци забранише. Био jе рат. И они, коjи су стрељали, тиме оправдаваjу своjу прљаву савест, да у рату и као цивили могли да убиjаjу.

Нисмо jош навикли на оваj логорски живот. Склупчавамо се на лежиштима, збиjени као сардине, а по дану лешкаримо, скривамо се, да смо „даље од очиjу“ стражарима и шпиjунима, коjи се намножише, свуда их има, осећамо их али не знамо коjи су. До нас у другоj соби, као и на тавану, има доста Бjеловарчана, коjи су „мање криви“. На тавану су сељаци из околине Бjеловара. До наше зграде налазе се три бараке у коjе су смештени сељаци из околине Грубишног поља. Има их нешто преко шест стотина. Ишли су сваки дан на рад формирани по групама. Као и наша група, и они су затрпавали противтенковске ровове, коjе су пре пар година копали резервисти jугословенске воjске. До њихових барака су Срби железничари, а до њих Јевреjи у две ниске бараке, уз кухињу, коjа jе накнадно формирана. Десно, у огромноj кућерини, налазе се људи дотерани махом из Словениjе, има их из Осиjека, Борова, Вуковара, па чак и из Срема, Митровице и Руме. На средини читавог круга барака и кућа налази се узвишени водоводни торањ са базеном на врху у коjи се пумпа вода за водовод. У равници са торњем идући, према њивама, налази се дугачка барака пуна Босанаца, Баниjаца, Кордунаша и Загрепчана. Затим, на истоj страни, у истоj равници, две исто таког дугачке бараке, где су измештени људи, али обично они коjи су класифицирани као „господа“. Два велика магацина до коjих долази пруга испуњени су Босанцима из Тузле, Олова и Сараjева. Испред самог водовода, код средње главне капиjе, била jе барака бр. ИХ, коjу су звали „Барака смрти“. Док jе ту радила фабрика, то jе била коњушница. Над шталама био jе сењак, у коjи су згурали стотину затвореника, а у бившим шталама вршено jе батинање. Из ове бараке попуњавали су транспорте за стрељање, али су посебно ноћу изводили на стрељања, а увече и уjутро тукли. Прозову, питаjу за занимање и онда – удри! Зграда jе са дворишне стране била ограђена по ширини дворишта, уз пут дрвеном оградом, а по дужини дворишта стаjао jе зид срушене бараке и таj део дворишта био jе обрастао у коров. Испод те бараке био jе висок зид и, тамо где jе стаjао са зидом срушене бараке, из њега jе изникла jедна разграната зова, те у њему начинила рупу тако велику да се може човек провући. Иза тога зида били су смештени железничари и унутарњи њихов стражар „бараке смрти“ њеним двориштем до излаза код главне капиjе, где се обично задржавао у разговору са стражарем на капиjи.

Железничари и маjстори, по усташком разврстању, били су нешто између господе и сељака. Ја ту бараку посебно описуjем, jер сам већи део логоровања у њоj провео. Од главне капиjе лево водила jе путања до канцелариjа и просториjа где су биле усташке просториjе, управа логора, и тако jе та барака била увек на удару.

У прву бараку, где смо по доласку смештени, у њу се ишло уз басамаке, коjе су биле врло стрме и истрошене, тако да jе сваки корак правио велику буку и нико ниjе могао да сиђе а да га стражари не чуjу. Стражари нису волели да се мешамо са људима из других барака, што jе разумљиво, jер у логорима договор jе за њих врло опасан, може да дође до побуне.

Били смо врло гладни. Неколико дана ништа не добиjамо, нема кухиње, ниjе формирана. О нама нико не води бригу. Када су основали кухињу, док има намирница она ради, а кад нестане намирница не кува се. Једном смо били шест дана без кувања. Сељаци из Грубишног Поља добиjали су пакете, па смо од њих понекада добили хлеба. Тешко се преживело то време гладовања. Неки су чупали траву и jели. После су таj простор, где jе расла детелина, дали да се прериља. Мислили смо: помориће нас глађу. Једноставно, кад усташе не иду да пљачкаjу српска села, нема jела, не ради кухиња. По логици усташа – српска села треба да нас хране…

Били смо свесни да треба бежати од сваке пропаганде, бар то jе закон логора: причаj само са оним у кога имаш вере, са испробаним приjатељем…

Више се ту код нас не зна ко за кога пропагира. Овде су први затвореници били под оптужбом да су четници, и већ jе преко хиљаду отерано и побиjено. Сада догоне и четнике и комунисте. За стрељање се не прави разлика, изгледа битно jе да си Србин, Јевреjин или Циганин, без обзира на политичко определење. Усташе су генералисали у погледу политичког определења, за њих су: сви Хрвати – фашисти, сви Срби – четници, а сви Јевреjи – комунисти. После су ту вршили неке исправке у погледу Срба – одjедном су и они комунисти.

У овоме логору, могло би се рећи да jе 90% Срба било оптужено да припадаjу четничкоj организациjи, а уистину, jедан незнатан постотак био jе оних, коjи су припадали тоj организациjи, чак ни 5%, а други су били скоро аполитички расположени, неутрални, док би се таj постотак могао доста повећати за Србе националисте, без неког специjалног политичког определења, као што су били комунисти, коjих jе било мање али су били организованиjи. Без обзира на опредељење, први транспорти за стрељање отерани су под четничком фирмом, иако jе међу њима било и комуниста, и то виђених, као што су браћа Бркићи из Бjеловара. Сви су они били „четници“, док Немачка ниjе заратила са Русиjом; онда смо били: „четничко-комунистичка банда“. Таj назив остао jе и даље и исти jе третман био према свима. У Источноj Босни усташе су ратовали са четницима, а у Баниjи, западноj Босни и Кордуну са комунистима (партизанима), па jе првенствено за њих таj назив био адекватан. За њих jе то била нека спрега. Говорили су како Срби кољу Хрвате и Муслимане, али ће они очистити Хрватску од тога „корова“ и Хрватска ће бити „чиста“, без икакве примесе и страног наноса. Исте епитете и претеће пароле давали су свуда српском народу, и онда – ниjе то било произвољно и по неким локалитетима, него jе то био званични курс против кога нико ниjе протествовао, ни осуђивао га.

У задњи час сам стигао. Још jе било 10 минута до поласка нашег, избегличког транспорта, а у транспорт (осталих логораша) са „Данице“, по возном реду, треба одмах иза тога да крене… Прати нас градска полициjа у врло лепим, плавим униформама! Наша композициjа ишла jе напред, а за нама дугачак теретњак са око 30 вагона, коjи су били натоварени Србима, Јевреjима и Циганима. Ту jе Срба око 90%. И сам сам био под редним броjем 3.200, као последњи, па зато могу да тврдим, да jе толико људи у томе транспорту.

У разговору са нашом пратњом дознали смо да их гоне у село Јадовно (Брушане), на Велебиту. Наjпре ће сићи у Госпићу, а онда ће их гонити у Брушане (Јадовно) „на рад“. Ту jе био подигнут усташки устанак, коjи jе у крви угушен пред слом Југославиjе. На гробовима погинулих усташа – сви до jеднога биће побиjени, то му дође као права освета.

– Ко ће толиким људима да ископа гробнице, неко логички закључуjе, а стражар лаконски одговара:

– Сам Бог jе ту ископао раке. Пуна jе Лика шкрапа и вртача, има их дубоких и преко три стотине метара; ето им гробова на све стране.

– Ипак jе то љага за читав народ – закључуjем jа „дебату“ jер смо ионако стигли на станицу РК, пред Загребом. Пребачени смо (ми из избегличког транспорта) на споредни колосек, а транспорт за Лику таман jе стао до нас. Изишао сам на ходник не били кога видео кроз мале решетке теретних вагона. Чуло се жаморење у вагонима и вика усташа, коjи су били у кућицама за кочничаре. Видео сам кроз решетке много преплашених очиjу и збиjених глава. Хтели су да сазнаjу за своjу судбину. Били су баш до мене Јевреjи.

– Идете сигурно на стрељање! Спасаваjте се! Идете на стрељање! Стрељаће вас на Велебиту! Спасаваjте се, стрељаће вас на Велебиту!

Сваки jе вагон чуо моjу тужну поруку, али, људи су били немоћни. Прстима нису могли да раскопаjу вагоне и да се ослободе.

У Госпићу, када су сишли са воза, чекао их jе врло дугачак ланац. За ланац су жицом везали два и два, те их отерали у Јадовно где су их ликвидирали над провалиjом дубоком преко 200 метара, а кроз њено дно протиче река понорница у море код Св. Јуриjа ближе Сења. Морнари су после налазили у мору доста костура везаних жицом, коjи су се ваљда откачили од ланца, па их река донела у море. Први део те колоне привезане за ланац побили су, па су ови оне друге, живе, повукли у ту страшну, дубоку гробницу. Да ли jе шта страшниjе људски мозак могао да измисли – од Јадовна?

(Обjављено у књизи епископа Атанасиjа Јевтића, „ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА“)

Извор:

http://sr.wikisource.org

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top