Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Усташа емигрант Ногало

Датум објаве: понедељак, мај 31, 2010
Величина слова: A- A+

Недјеља, дан је сунчан. Поранили смо са кравама, али већ лијепо грије. Прашина је на цести, а поготово у сокаку. Дебела роса јој није ништа нашкодила. Идемо за кравама, размјењујемо уобичајене ријечи и тако стигосмо до куће Јошка Шимуновића. Престадосмо разговарати у исти час! Нешто нам се причини, а онда се увјерисмо да чујемо некакав плач и неуобичајену вриску, запомагање. Пређосмо још неких педесетак метара. Јасно се чује да све долази из дворишта покојног Павла Гаврана. Сад смо већ близу и видимо у дворишту неколико жена и дјеце – сви се некако крећу у уском кругу, плачу и јаучу, машу рукама. Не схватамо што се догађа па упитамо тету Вернерку, која стоји са друге стране пута пред својим малим дворишним вратима. „Ма, отјерали су га ноћас партизани, замислите“, узбуђено нам одговори. Не знам како смо то требали замислити Живко и ја, али забезекнули смо се, остали без ријечи. Ништа више не питамо, нијемо пожуримо за кравама, али Вернеркина информација нам је одговарала. Дакле, Ногала су отјерали партизани. Ухватили су крвавог емигранта, усташу Херцеговца. Велики догађај! То ће се чути далеко. Идемо нас двојица за кравама, шутимо, сваки премеће задовољство на свој начин. Коначно уђосмо у шуму. Договоримо се да не идемо у шуму дубље од линије јер тко зна каква догађања су могућа послије таквог неуобичајеног и незапамћеног догађаја. Боље да смо ближе и ливадама и кући. Као, и ми се нечега бојимо, злу не требало (за изговор). Не причамо ни много, ни гласно јер смо подучени да шума има уши. Идемо до линије па ћемо окренути благо према ливади јер смо ријешили да се ипак раније вратимо кући. Уз све задовољство, ипак смо више забринути него што смо знатижељни да видимо што ће се даље догађати. Предвиђамо да би се опет могли на нама иживљавати на све њима знане начине. Кажем Живку: „Тко зна колико је уопште паметно ићи кући? А шта ће, опет, оне ако не дођемо? Кад чују што се догодило, мислит ће све најгоре. Мислит ће да смо страдали. Како ће објаснити гдје смо? Нисмо ми усташе па да су нас отјерали партизани, а они знаду да нас њихови нису дирали. Морамо ићи кући и то је све. ’Ајдемо“.

Тако ми кренемо кући много прије уобичајеног времена, по највећој врућини. Идемо шутећи, сваки заокупљен својим бригама, а и краве као да знаду нашу знатижељу – некако се журе, иду брзо. Пасле су на осушном предијелу шуме, не и у бари, па су ваљда жедне. Знаду да их код куће чека вода. У таквом ходу стигосмо до колиба и куће првих Цигана. Поздрављамо их, они нешто расправљају гласно, а Имбра приђе путу и каже нам да су партизани отјерали Ногала. „Чули смо јутрос“, одговорисмо обојица углас и наставимо пут. Од знатижеље да сазнамо што се сада догађа у дворишту ноћашњег чуда, стално шутимо за вријеме тога, прилично дугог пута. Већ смо узашли уз бријег – пролазимо покрај Брзинове, затим мимо Цабрњине куће – а не чује се ништа, нема гласног нарицања као јутрос. Пролазимо мимо Гавранове куће и стижемо пред двориште. Сад се чују гласови из више грла, нешто су гласнији, али ни у ком случају нису као они јутрос. Има ту још увијек пет, шест жена, али и неколико усташа са пушкама. Сједе на дрвљанику, неки и на столицама. Окрећемо главе према њима, поздрављамо их са „добар дан“. Нисмо чули да ли је тко одговорио па продужисмо даље. Пред Иркаловом кућом срећемо неколико људи и жена – Херцеговаца – и једног усташу. Поздравимо их обојица, неки нам отпоздравише. Кроз прозоре кућа поред којих пролазимо свуда вире главе. Ваљда због знатижеље око необичног догађаја који се ноћас збио. Тондо Доскочил се нагнуо на свој плот, поздрављамо га и одосмо даље. Коначно смо пред мојом кућом. Скрећем у двориште, а Живко продужава.

Из нашег гањка излази његова мама, у пролазу ме упита како смо прошли и брзо оде за Живком. Мама је ваљда видјела Живка како прође, па је изашла у двориште пред мене. Каже да повежем краве, а она ће донијети воду да их напоји. Три пута им је носила по двије канте док се нису задовољиле. Није чудо кад нису пиле од синоћ. Јованка ми постави јело од ручка јер су оне недавно ручале, а до вечере је још далеко. Већ ме Јованка понешто питала о данашњем главном догађају, а сад настави мама. Како сам заборавио опрати руке, упути ме она ка лавору и насу ми супу у тањур. Срчем супу, пређем на крумпир и онда на ливанце које сам јако волио. Испричам им све у детаље – од јутра до сада. Посебно нагласим да нисмо ишли у шуму даље од линије. Од свијета и од усташа, и у дворишту и у сусрету, никога нисам познавао. Тек сам завршио са јелом, кад дође тета Анка. Чула је, вели, што се у Сталовици догодило, па дошла да чује и од мене што сам видио. Поновим ја, углавном, цијелу причу, а она се чуди како је Ногало спавао код куће, али и како су се партизани усудили, чак само њих двојица, да га хватају. „Нисам чуо колико је било партизана“, додам ја. „Ма, чула сам у цркви од Вернерке. Она је јутрос била тамо у дворишту и чула све што је испричала Ногалова жена. Каже да су била два партизана. Један је разбио и отворио врата, а други је разбио облук и засвијетлио батеријом. Видјела је како на вратима стоји човјек са упереном пушком и викао је: ’Не мрдај, не мичи се, пуцат ћу’! Онај са прозора, вели, рекао је: ’Дижи се Ногало или бацам бомбу’! Он се дигао из кревета и овај са пушком га је истјерао из куће, босог и у оном у чему је спавао. Онда је ушао у кућу онај са батеријом и узео је пушку, а жени наредио да му даде каиш на коме је, вели, био пиштољ, нож и ’метки’. Дјеца су се пробудила, али нису, вели она, плакала. Ваљда нису схватила што се догађа. Она су почела плакати тек кад је жена почела да плаче и вришти, а онда се вратио онај са батеријом и рекао јој да му донесе ципеле и хлаче. Обуо се и навукао је хлаче, а онда га је онај са пушком гурнуо у ребра и рекао му: ’Ајде, крећи’! Тако су отишли у мрак. Батерију су угасили. Будући да није могла оставити дјецу саму, отишла је до Стеве Угарковића и замолила га да оде у ’жицу’ јавити што се догодило. Он се није дуго вратио, а неколико усташа је дошло тек кад су отпратили оне који су спавали у ’жици’. Ето видиш, жено божија, па није то тако далеко од ’жице’! Још и знаду да има оружје, а усудили су се да дођу њих двојица“. „Ма, да. Вражији је то кураж“, додаде мама, „њих само двојица, а он емигрант“.

Помало пада мрак. Тета оде кући. Мама је испрати до плота. Кад се вратила, поче вући канту из бунара и рече да јој донесем канту. Прије него ми заповједи, одох ја у шталу по двије канте за напајање. Чекам да напуни обје, али ме она опомену да носим по једну, да имам времена. Носио сам воду док год су хтјеле пити, врућина је. Мама је дотле излила канту воде прасцима. Затворила је и кокошињац јер су кокоши већ саме посједале. За вечеру смо појели ливанце од ручка и напили се хладног киселог млијека. Опрао сам ноге и легао. Ускоро дођоше мама и Јованка. „Како то да нису долазиле Тина и њезина мама“, питам ја. „Ваљда мисле да је најбоље да се не окупљамо, ради тога шта се ноћас догодило“, одговоре. Сви смо заспали, након разних злослутњи, у ноћи која је била неизвјесна као и стотине ноћи прије ње. Пробудили смо се радосни што смо живи и сретни што није било могућих стравичних неугодности и што се нису оствариле наше злослутње. „’Оћеш ићи на пашу“, упита ме мама жаргонски. „’Оћу“, одговорим, „боље да идем него да сам код куће“. Тако ја мислим. Боље да се држимо свога реда и распореда па смо онда мање уочљиви. Почео је наш уобичајени јутарњи рад и распоред. Пођем да отворим капију и видим да Живко управо излази из дворишта. Мало га сачекам па кренусмо заједно, али, прије нас нетко из доњег краја са коњском запрегом у касу скрене у Сингеров сокак и направи облак прашине. Колико год је роса обилна, дебелој прашини није ништа нашкодила. Како је поменута запрега одмицала и прашина је била рјеђа, а видик бољи. Нисмо видјели гдје су скренули. Под дојмом јучерашњег догађаја, шутимо обојица. Идемо дословно одмах иза репова и тако стижемо до Гавранове куће.

Ту нам се ноге одсјекоше, укочисмо се, али у један глас наздрависмо „добро јутро“ – ником другом него Ногалу! Сједи у граби на брини, а ноге му у граби у трави. „Здраво монци“, одговори он као увијек, а ја ћу брже: „Ма шта је то било? Рекли су да су вас отјерали партизани“? А он ће: „Јесу, мајку им јебен, ал’ сам им побига“. Пошто овај разговор краве није занимао, оне одоше, убрзаше према ливади и дадоше нам разлог да потрчимо и завршимо са овим запрепашћујућим призором и разговором. Идемо, не разговарамо. Повремено погледамо један у другога. Живко блијед к’о крпа. На срећу, себе не видим како изгледам. Прекидам тишину прије него уђосмо у шуму: „Живко, ја идем напријед да видим гдје има боље траве. Ако тко наиђе, исто му то реци. Ти настави уз пашу поред бајте према Широкој бари. Тамо ћемо се наћи“.

Пожурим, пријеђем линију и наставим старим зараслим путом који је паралелан са путом и стазом која изводи према Малој Јасеновачи. Пријеђем преко Ињачког јарка, потрчавам узбрдо, опрезно пријеђем пут који иде висом између Ињачке и Широке баре. Идем и даље ван пута, повремено застанем, ослушкујем, па даље. Већ видим прелаз, брвно на ријечици, и Шукића кућу. Дођем до брвна па опет застанем. Стрина Шукићка је на дворишту. Оде према дрвљанику. Све изгледа уобичајено. Пређем брвно и трчим преко ливаде па преко пута и отварам враташца. Кад ме угледала, сва раздрагана рашири руке: „Ево мога Милоша, нашег јунака! ’Ајде у кућу. Јеси л’ гладан? Сав си се ознојио. Јеси л’ жедан“? „Ма нисам ни гладан ни жедан, морам брже натраг“, борећи се за дах кажем. „Ма, куд ћеш брже? Сјед’ да чујеш како су јучер на ноћ дотјерали усташу емигранта, крвавог Херцеговца. Дотјерали га Гојко и Јошко, већ се свањивало. Натоварили су му око врата његову пушку и опасач са пиштољом и ножом. Сједио је ту док су они јели, није ћијо ништа јести. Малој Митровој је давао куна, а, замисли, дијете вели: ’Ја нећу усташких куна, ја сам дошла виђети усташу’! Оћерали су га на Полум, а онда ће у Дјаковац на Народни суд. Ето, видиш како је долиј’о? А замисли како је овај мој Гојко бенаст?! Отишли само њи’ двојица. Мог’о ји је обадвојицу убити колико је био наоружан. А знаш ’ко га је изд’о? Славек Селижов, његов усташа! Ваљда мисли да ће се тако извући па је изд’о горег од себе. Нека их нека, нек’ се сами сређују. Ал’ ја мислим да га Гојко није треб’о ’вамо доводит’. Ког га врага доводио“? Тек послије те приче дођох и ја до ријечи: „Стрина, ја сам вам дош’о рећи једну гадну ствар. Тај усташа је њима побјег’о и ено га у Сталовици код куће. Сједио је јутрос пред кућом и Живко и ја смо се с њиме поздравили. Дошао сам вам то рећи јер смо јучер ујутро чули јаук у њиховом дворишту и једна жена нам рече да су га отјерали партизани. Увечер смо сазнали да су га ухватила и отјерала два партизана. Дајте ми сад мало воде и ја морам ићи јер Живко је сам са кравама, а може нетко и наићи па припитати ђе сам ја“. Она заграби лим’цу воде, пружи ми је некако сва забезекнута, укоченог погледа и без ријечи. Испразним ја лим’цу надушак и рекох „до виђења“. Нисам чуо да ли је што одговорила, трчао сам према шуми, да што прије пређем ту, увијек несигурну чистину, њихову ливаду.

Враћам се истим путем и тек кад сам дошао на вис између бара, почнем ослушкивати не би ли установио гдје је Живко. Кренем према бајти, шупи гдје се може склонити од невремена. Поново ослушнем, ништа се не чује. Наставим даље путем и на лијевој коси видим на пропланку једну од Живкових крава. Наперим косо према пропланку и видим још неке краве, а Живко ме примјетио и иде према мени. Предложим му да краве претјерамо на Ињачку страну па нека пасу идући кући. То учинисмо па кренемо путем и причамо о трави. Ја му опишем куда сам ишао и каква је трава. Он је знатижељан, хоће да сазна што је било у Барни, па му укратко испричам како су га дотјерали код Шукића, а онда продужили за Дјаковац. Враћамо се натраг истим путем којим сам ја дошао. Мало шетамо линијом, а онда се спуштамо према Ињачкој бари у правцу гдје су отишле краве.

Из шуме смо изашли кад је сунце било на највећој висини. Прашина на путу управо пече за табане и цијела стопала. Суша је велика, краве су опет жедне па журе кући дижући понешто прашине. Опет је најинтересантнија ситуација око Ногала. Што ћемо сад тамо видјети? Кад стигосмо до капије Гавранове куће, видимо да је она отворена, а на дворишту су некакве столице, ормар и креденци. На њима јастуци, плахте и крпаре. Има још неких ствари. Од чељади никога. Прозори су отворени, из куће се чују гласови – разговор који не можемо разумјети. Нијемо прођосмо. До куће смо дошли без икаквих посебности. Најприје напојисмо краве па одох на ручак. Без питања почео сам да причам што сам доживио јутрос пред Гаврановом кућом, а шта сам видио сада на повратку. „Ма, чули смо ми још јутрос да је он побјег’о. Испричала је то Иркалка. Ишла је некуд горе и мало је застала код Трегнера. Па они селе у ’жицу’“, каже Јованка. „Већ су одвезли два пута у колима. Селе их војним колима. Кочијера домобран. Ето, увјеравају се и они како у туђем нема мира и среће. Онога Миличевића из куће Боже Богариновића убио је Гецо, Мирка из Басташића куће отјерали партизани, тако и онога из куће Митра Попаре, а има их још. Па и сви остали немају мира – увечер у ’жицу’, ујутро из ’жице’, а и преко дана су стално на опрезу. Ако негдје на врх села или у шуми поврх села опали по која пушка, појединци бришу трком низ пут. Отето – проклето“, заврши мама своју причу. Онда ја испричам да сам био код Шукића и кажем шта ми је стрина испричала. „Ајој, моје дијете, ал’ си ти недоказан! Међу усташама нервоза, сви су на ногама, он им је рек’о да су га дотјерали Шукићима, а ти код Шукића!? Замисли шта би од тебе учинили да су те тамо нашли или неђе близо срели“, узнемири се мама. „Ето, био сам и шта сад могу“, кажем. „Сва срећа да нису тамо ишли. А да и сада у’вате Шукићку, знаш да би и из ње исциједили да си тамо био. Рекла сам ти да је најбоље да тамо не идеш. Има људи који то требају радити, а не ти. Они знаду боље и мислити него ти. Нитко се од њих не би данас усудио отићи до Шукића. Сви би се бојали да ће тамо доћи усташе, а мој син не – он оде к’о грлом у јагоде! То се више не смије десити! Без мога знања не смијеш одлазити! То добро упамти“, каже ми мама узнемирено. „Ма, добро, нећу. Сад видим да сам могао настрадати“, скрушено одговорим.

Уто на врата долазе кума Милка и Тина. Док оне рондају вратима, мама каже: „О Шукићима…“, и стави прст на уста. Значи – ни „зуц“. Иста прича, али поче од селидбе. „Јеб’ла ји њи’ова мат’. Ето им, пој’ли су врага у Гаврановој кући“, поче кума Милка. „А шта су боље очекивали у том дворишту страве и ужаса? Ал’ како им утече, бог и’ јеб’о драги“, рече па се прекрсти, „Бог ми опрости! А видиш, жену и дјецу му нису дирали, само њега. А њи’ови нас редом. Не бирају“. „Ал’ ја мислим да се и они сад уче памети“, огласи се Тина, „Виде они да су и њихова дјеца и жене докучиви партизанима, па ће се можда другачије понашати“. Ове ријечи нас некако мало умирише послије дводневне напетости и страха. Чини нам се да колона у „жицу“ данас иде нешто раније и да је нешто дужа и бројнија. „Ајте, ’ајте, да Бог да и не вратили се“, коментира кума. „Е, да ми је виђет како ће проћ’ кад партизани заузму ’жицу’. Куд ће онда“, коментира она као за себе.

 

< Ракија, срчаница и гестаповци                                               Садржај                                     Драма породице Трандлер >

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top