Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Успијевам проћи све пунктове зенги

Датум објаве: петак, јун 4, 2010
Величина слова: A- A+

Тако пролазим и преко пруге. Прије надвожњака изнад аутопута, лијево и десно налазе се приколице са дебелим балванима од неколико метара и по једна са крупним камењем. На високим заклонима од врећа налазе се пушке, а зенге сједе около. Климам главом, окрећући се сад лијево-сад десно, и пролазим без заустављања. Ниже аутопута налазе се двије одвојене групе минобацача 82 мм са својим посадама. Тако долазим до канала Струг. Ту су опет приколице са балванима и камењем, заклони од врећа са пијеском… Неки од зенги сједе на брини пута, неки стоје и разговарају. Поздрављам их на већ познати начин и без сметњи улазим на мост. Струг – усјекао ми се у мозак, враћа и сјећање на Јасеновац. Струг – ту су новембра 1942. године похватали групу логораша, одбјеглих са рада на насипу. Послије пушкарања усташа и успјешног бијега те групе, неки од усташа је повикао: „Неће моћи преко Струга. Он је набуј’о“! Тако су их похватали, а извјесни Стево (говорили су неки да је трговац из Ператовице), скочио је у набујалу ријеку гдје су га убили. Струг и Јасеновац (!) у овој ситуацији из које ме опет могу тамо одвести. Знам да сам немоћан, али и престрашен сам до бесвијести. Знам да сам само још слободан, али да ми и то сваки час могу узети. Мој страх у овој ситуацији се повећава. Он кулминира до зенита и до краја ме увјерава у мој безнадежан положај.

Споменик жртвама логора Стара Градишка је на видику. Ту сам долазио на некрологе, полагао са мојим сапатницима вијенце и букете цвијећа. Ту смо били и прошлог љета. Слика! Присјећам се стравичног садржаја књиге Ђорђа Ђурића Пакао крај ријеке. Пролазим мимо споменика, изгледа ми некако запуштен и угрожен као и ја. Већ се лијепо види мост на Сави, ријеци која је однијела на хиљаде српских лешева, дјеце, жена, младих људи и стараца. Свакаквих, који су доспјели у руке крвавих хрватских и муслиманских усташа. Кад су из логора одводили на клање, онда се говорило да иду преко Саве, а ја сам то увијек схватао као – у Саву. Међутим, клало се на Градини, преко Саве, а ја то тада нисам знао. Знам да се нису враћали, па сам мислио да су их поубијали и побацали у Саву. Приближавам се томе, по мене, сада судбоносном мосту. Да ли ћу овако јадан, али слободан пријећи тај мост и отићи у слободу или ће ми ускоро узети и ово слободе, па ћу завршити тамо гдје нисам 1942. године. У паници сам и страху до парализе. Међутим, свјестан сам важности тренутка. Схватам, постаје ми до краја јасно да од Грубишног па све до овог моста ја нисам имао никакве шансе. Да су ме на томе путу зауставили било гдје, могли су са мном радити што су хтјели, није било никаквог излаза. Сад постоји шанса! Ако ме зауставе на уласку на мост па изведу из кола, могу да се сјурим према обали и скочим у Саву, а ако ме дотле не убију, пливати знам и могу да се дуже одржим на води. Па нека пуцају. Саво, уклета српска гробницо!

Пред мостом доста зенги. Сви су на цести, не видим их доље уз саму ријеку. Са обје стране улаза на мост су повисоки, полукружни заклони направљени од напуњених врећа, а на њима аутоматске пушке и по један, ваљда, митраљез на постољу. Прије тога, са обје стране улаза на мост су приколице са дебелим балванима. Не видим крупно камење као раније. Између тих приколица на лијевој страни могло би се побјећи према обали. То ми је важан и охрабрујући детаљ ако ме ту изведу из кола или нареде да кола окренем назад. Одлука је пала – у оба случаја бјежим и скачем у Саву. Осјећам снагу, постајем некако свој. Шансу не пропуштам – сад или никад! Прилазим мосту у другој брзини, поздрављам своје најближе злотворе на овој локацији, климам главом, окрећем се лијево и десно са намјештеним смјешком. Шацујем сваки простор између приколица на лијевој страни. У тим просторима, пролазима, нема никаквих сметњи. Доста су удаљене једна иза друге, тако да оне њихове кратке руде не затварају пролаз. То ме охрабрује у мојој одлуци. Па те приколице ће њима сметати да ме гађају, а док они покупе пушке и протрче један по један између приколица, ја сам већ у Сави. Возим полако у сусрет сценарију моје одлуке. Све је испланирано и ја се сад осјећам некако другачије, једноставније. Ако ме зауставе и изведу из кола, или ако будем морао окретати кола, ја бјежим. Ако ме пропуштају, возим даље. Понеки се још миче са цесте, нитко ме не зауставља и ја улазим на мост. На средини моста уочавам два босанска милиционера, који су окренути према мени, и два зенговца, окренута према Босанцима. Шта сад, шта ако ови зауставе? Шта ако нареде да изађем из кола или нареде да возим натраг? Шта, шта и опет шта? Дај Одлуку, нема времена за размишљање. Босанци се смију, ваљда нешто разговарају. Пада одлука – умјесто изласка из кола или вожње у рикверц, ја продужавам вожњу у Босну. Тко ту буде сметња мојој одлуци, тај ће бити гажен, у најбољем случају колима одбачен. Ту посљедњу и једину животну шансу не пропуштам. Ни говора, ја сам једанпут био у Јасеновцу и више нећу. Одлучан сам да газим сваку препреку. Хипократе, нећу се о Тебе огријешити, Теби овдје нема мјеста, не дозвољавају то Јасеновац који сам проживио и овај који ми пријети. Ово није питање етике у професији, ово је бити или не бити. Ја се само одупирем поновљеној смртној пријетњи моме животу. Овога часа, овог тренутка имам посљедњу животну шансу. Немам више нити времена, нити другог избора. Ма, уосталом, нећу ја уопће стати на њихов захтјев, нећу се уопће заустављати. Возим споро другом, али спреман за максимални залет, безобзирно. Спреман сам на било какве непредвидивости. Приближавам се средини моста, босански милиционери још увијек се смију, а својим суговорницима дају знак рукама да се макну у страну јер иза њих долази возило. Зенге се само напола окренуше и истом кретњом су се макли сваки на своју страну. Мој наклон са смијешком лијево и десно све четворици и ја се нађох у другој држави, у слободи!

Слиједи ментална и физичка, нимало безазлена релаксација. У бунилу тражим прво мјесто за паркирање са десне стране. Неспособан сам за маневар возилом на лијеву страну. Тако скренем у некакав широки простор са десне стране, паркирам и нагнем се на „панду“, наслонивши главу на укрштене руке на њеном крову изнад врата. Хладан зној и несигурност на ногама. Било би добро да отворим врата и сједнем у кола, али немам снаге, овако ми је ипак сигурније. Тако жмирим, напола стојим-напола висим, чекам некакво олакшање, да мало ојачам. Све ми је нејасно. Држи ме неко магновење. Једино чега сам свјестан је опћа слабост. Ипак, отварам врата и успијевам сјести у кола. Сад је боље, не требају ноге да ме држе. Попустим мало сједало у лежећи положај и удобније се намјестим. Утонуо сам у неки мир, полусан и послије извјесног времена установим да сам на аутобусној станици у Босанској Градишци. Прешао сам пјешице преко пута и мало се вратио према мосту, до првог бифеа. Наручим еспрессо, али нема. „Дај онда добру босанску и коњак нула пет“, кажем конобару. Окријепио сам се, попио сам и чашу Раденске и тако вратио способност размишљања и призивања проблема.

Куд сад, наметну се прво питање. Не знам ни куда ни коме. Изађем из бифеа да прошетам. Ако сједим, морат ћу и пити. У сваком случају, основни правац је исток. Погледао сам полузаинтересиран у неколико мањих излога и кренуо према колима. Крећем се према путоказима за Дервенту. Навратит ћу код синове пунице и таста у Лишњу, прије Прњавора. У Клашницама скрећем лијево и прелазим лијепу ријеку Врбас. Туда сам прошао само једанпут, посјетио пријатеље прије него се син оженио. То је упола слалом цеста, углавном доброг асфалта. Мој долазак их је изненадио, још више његов разлог. У разговору ми предложише бању Врућицу у Теслићу, не Кулаше. Нешто сам појео, окријепио се пићем и кавом и као слободан туриста јурим према Теслићу.

Бања је реновирана. Дограђен је и нови хотел Кардијал. Већ пада мрак, улазим у рецепцију и тражим једнокреветну собу. Послије доручка, јавио сам се лијечнику да ми одреди здравствени третман. Љубазан неки колега, приближно мојих година. „Реците шта желите. Све вам иде у пансион“, каже па поче нешто причати за рамена, нешто за кукове, пливање, подводну масажу…

 

< Сазнајем, послије подне почињу хапшења Срба               Садржај           Сазнајем: Почела су хапшења, на потјерници сам >

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top