Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

У Бањалуци премијера документарног филма „Крст над јамом“ у продукцији удружења грађана Јадовно 1941, у четвртак 26. априла у 20 часова у Народном позоришту Републике Српске. Радујемо се Вашем доласку!

 

Умро је само онај ко је заборављен

Датум објаве: субота, април 14, 2018
Величина слова: A- A+

Пише: Живојин Жика Петровић

Данас сам био на Топчидерском гробљу и том приликом срео драгу познаницу која ме је упознала са генијалним Василијем Војводићем, свештеником при Цркви Светог Трифуна, секретаром Богословског факултета и оцем једанаесторо дивне деце, али због чега сам померио ручак и остао два сата дуже од планираног, сазнаћете у наставку…

При свакој посети овом гробљу обиђем и место где почива др Арчибалд Рајс, које је, врло често, било очишћено и сређено, те сам био у мистерији око тога. Али, када сам данас срео једну госпођу како уређује његов вечни дом, одлучио сам да приђем и упознам се са њом, и нисам погрешио.

Она се зове Драгица и више од тридесет година, са пуно елана, али и стрпљења, брине, не само о гробном месту др Рајса већ и о гробним местима многих других великана. Изненадила ме је својим познавањем историје, па ми је „час”, од два сата, пролетео као два минута.

„Ево погледајте, овде леже Нада и Иван Фавра, као и Димитрије Серж Фавра, а од 2010. године и његова супруга, коју сам добро познавала, Јола Фавра, рођена као Славка Гачић…Почистим мало, средим, када год могу дођем обиђем, трудим се да гробна места ових људи буду видљива, да не падну у заборав…” прича ми врло смирено и сталожено док рукама чупка травицу око споменика.

„Знате, многи дођу и прођу, али не знају да на овом гробљу леже знамените личности, ево дођите да вам покажем…”

Води ме двадесетак метара даље, до малог споменика, односно само мермерног крста који стоји ниско на гробном месту као да је хумка, без гранитне плоче, бисте или сличних обележја.

„Малопре сам уредила, погледајте ту скромност и једноставност. Да ли знате коју је последњу жељу Исидора Секулић оставила овима у САНУ?” На то се мало збуних, нисам очекивао питање, али признадох да не знам…

„Тражила је да се њен леш завије у чаршав и положи у најпростији чамов сандук, те спусти у сиротињску раку, по реду који долази на гробљу. Без икакве церемоније, говора и венаца, без новинских чланака. Да свештеник очита молитву и то је то.”

И стварно, када погледате место гле лежи Исидора Секулић…то је то.

„Да ли знате да је на овом гробљу и биста Лазара Пантелића, али он није сахрањен овде…” Опет збуњен, размишљам у себи, не знам ко је Лазар Пантелић и таман када сам хтео да је питам, Драгица ме већ доведе до ње, те видех и сам…

„Замислите, он је имао дозволу да напусти Крагујевац, кренуо послом у цик зоре за Београд, али када је видео да се нешто чудно дешава у граду, окренуо се и вратио у гимназију и до краја остао са својим ђацима. Е, какви су то људи били…” Ћутим замишљено, слушам је пажљиво и док сам направио фотографију она ме већ позива са другог краја гробља.

„Дођите да видите јунака који је други у Србији постао војвода, одликовали су га и Срби и Аустријанци и Турци…” Прилазим, гледам највиши спомених који сам икада видео на гробљима, има сигуно десет метара, слова на њему су бледа, једва се назиру. Нагињем се да прочитам, а госпођа Драгица ми помаже:

„Војвода Стеван Книћанин, сахрањен је 1855. Био је најхрабрији ратник код кнеза Александра Карађорђевића, по њему се и једно место у Војводини зове. Ту лежи и његов син Андрија. Ви сте млад човек, али вероватно сте чули за ону песму о њему: Фала теби Книћанине Стево, што отера Киша са Мориша…”

Поново јој признајем да нисам, али обећавам да ћу све проучити о њему. И тако, док некако покушавам да се оправдам, Драгица је већ испред мене и маше ми да дођем…

„Жанка је тражила да сандук са њеним телом буде на воловским колима и да је тако довезу до раке.” Гледам споменик и замишљам ту сцену.

„Е, шта је она све преживела. Комунисти су је осудили да чисти улице, замислите, Жанка Стокић да чисти улице. Умрла је, јадна, одмах после тога, а причали су ми да је хиљаде људи дошло на сахрану, знате, на коленима су били док је сахрањивана…овај споменик јој је подигла кућна помоћница Магда којој је оставила неку малу заоставштину.” Слушајући је пажњу ми привлачи баш тај текст на споменику: „Својој племенитој газдарици Жанки подиже овај споменик благодарна Магда.”

И тако, од гроба до гроба, од приче до приче, професорка математике у пензији, нестварана госпођа Драгица са Видиковца која не дозвољава да мртви умру, јер умро је само онај ко је заборављен.

Извор: Фејзбук профил аутора



Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top