Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Будимо на Јадовну 30. јуна 2018. јер нисмо заборавили – Девети пут за редом, на 77-у годишњицу од страдања, са благословом Епископа горњокарловачког Г. Г. Герасима обиљежићемо „Дан сјећања на Јадовно 1941.–2018.“

Умро је четнички војвода Урош Шуштерич, из једне од најугледнијих словеначких породица

Датум објаве: среда, фебруар 14, 2018
Величина слова: A- A+

Мој фејсбук пријатељ, војвода Урош Шуштерич (24. 9. 1924 – 8. 2. 2018), завршио је пре неколико дана своје земаљско битисање, у Љубљани, и отишао тамо где нема идеолошких подела и клеветничког подметања, тамо где је све савршено истинито и непомућено људским уплитањем, подозривошћу и сумњама. С оне стране смрти и свега привидног, овоземаљског, долазимо до тачке у којој више нема убеђивања и завођења, селективне правде и друштвено прихваћених стереотипа. На место где се потпуно и трајно разилази и нестаје магла грешних заблуда и свега оног ”сувише и само људског”…

Урош Шуштерич
Урош Шуштерич

А прича о овом необичном српском, југословенском, словеначком и антикомунистичком ратнику је изазовни оквир за преиспитивање нашег разумевања Другог светског рата и свих његових разилажења, сукоба и подела.
Пореклом из чувене породице из Жалеца (код Цеља), познате још с почетка 18. века, он је постао живи пример оне малобројне, али РЕАЛНО ПОСТОЈЕЋЕ групе словенофилских и пансловенских приврженика јуословенске идеје, стварно (по цену живота и личне жртве) оданих круни Карађорђевића и заклетвама положеним након краја Великог рата и коначног ослобођења од Аустрије.
То је друго лице оне кобне и језиве (југословенске) медаље коју смо искусили на својој кожи, одлично је знамо и, зато, са оправданим гневом и тугом, све крстећи се (”не поновило се!”), помињемо.

Урошев отац, Јосип, био је велики пријатељ српског народа и као такав је био добровољац у нашој војсци, у којој је учествовао (и био одликован за храброст) у пробијању Солунског фронта, завршивши рат као српски ”капетан у резерви”.
Након тога је добио две кћерке (Татјану и Ирену) и два сина (Слободана и Уроша), отворено делујући као одушевљени присталица нове државе и њеног носећег, српског народа (отуд и овакво, ”немањићко” име најмлађег му сина Уроша, главног јунала наше приче).

По завршетку априлског рата, мушки део породице Шуштерич завршава у затвору Гестапоа, осумњичени као ”непоправљиви србофили” и ”непријатељи немачког народа”. Бивају депортовани у Србију, где се настањују у Аранђеловци и, затим, Параћину. Али ту неће остати дуго, јер се оба Јосипова сина, заједно са оцем, прикључују Ресавској бригади Дражиног Равногорског покрета. Урошев старији брат Слободан, под ратним псеудонимом ”Бојан”, постаје командант ове војне јединице, а Урош (као седамнаестогодишњак) – питомац прве класе Равногорске Војне Академије (тамо, на терену, под хомољском планином Дели Јован). Отац им Јосип постаје председник Војног суда Иванковачког корпуса и први човек Равногорског одбора у Поповцу…

Долази и најстрашнија година за породицу Шуштерич: 1945-та. У јануару те године партизани убијају Слободана/”Бојана”, а у априлу на преком суду осуђују на смрт и ликвидирају Јосипа, док Урош бива рањен од Немаца и завршава у њиховом заробљеништву.

После читаве авантуре, он завршава у комунистичком затвору, али након неколико година робијања излази и жени се Надом, равногорком коју је упознао током рата. Читава породица, њен преживели део (мајка, сестре и Урош) се враћају у родни Жалец, где ће провести живот.

И Урош никада није заборавио своје ратно четовање, трудећи се да објасни како су равногорци били антифашистички и народноослободилачки покрет, непрестано у вези са савезницима.

Велику пажњу је посветио (написао је исповедну књигу ”Од Љубљане до Равне Горе”) и словеначким четницима. Осим у Србији и унутар НДХ, међу четницима Динарске дивизије, било их је и у самој Словенији, где су били познати и као ”плавогардејци”, а под командом мистичног ”Змагослава” (поручника Јоже Мелахера) и четничког војводе и пуковника Карела Новака, па онда, пред крај рата, и чувеног обавештајца Краљевске Војске у Отаџбини, бригадног генерала Владимира Ваухника (начелника штаба Дринске дивизије уочи рата, професора на београдској Војној академији и својевремено најмлађег пуковника у читавој војсци Краљевине Југославије – који је у рату деловао под псеудонимом ”Генерал Рачић” )…

 

Они су страшно страдали током и крајем рата, између немачког чекића и партизанско-комунистичког наковња.

Међу Словенцима у антикомунистичком и монархистичком покрету отпора, не заборавимо то никад, било је ни мање ни више већ – четири генерала, шест пуковника, шест потпуковника, шеснаест мајора, двадесетседам капетана, тридесетдва поручника, шеснаест потпоручника и још дванаест штабних подофицира! А један од тих официра био је, на пример, чувени бригадни генерал Милан Просен, који је у време рата у Северној Африци (у оквиру енглеске Осме армије) био један од команданата ”Пустињских лисица” у борби против Ромелових трупа, а посебно се прославио и у српској народној песми опевани – бесмртни мајор Иван (Јован) Дерок(о), командант артиљерије у борбама с Немцима код Краљева.

Словеначки четници, борци Југословенске Краљевске Војске у Отаџбини, верни војничкој заклетви и захвалности српским комитама који су (у првим годинама 20. века) започели величанствену епопеју ослобођења свих поробљених хришћана, Јужних Словена, од Турака и Аустријанаца…
Словеначки четници, борци Југословенске Краљевске Војске у Отаџбини, верни војничкој заклетви и захвалности српским комитама који су (у првим годинама 20. века) започели величанствену епопеју ослобођења свих поробљених хришћана, Јужних Словена, од Турака и Аустријанаца…

Био је ту и такође мајор, Иван Фрегељ, Дражин ађутант и истински јунак без страха и мане (стрељан заједно са сином војводе Мишића, Александром, одмах по избијању равногорског устанка), па Вук (Еуген) Рупник, командант Параћинске четничке бригаде и многи други (од генерала Ивана/”Андреја” Презеља па до поручника Душана Лајовица)…

Тешко је разумети и мотиве и догађаје и разлоге и све о о што се збивало у најсложенијем и најмагловитијем од свих српских (и светских) ратова, посебно након толико лажних, а напамет научених, у школи наметнутих лекција. И како се сад вратити на почетак, запитати се о ономе што је било узрок и изазвало одређену последицу, како објаснити да је могуће оно што делује као чудо и немогућа мисија? А ако то не урадимо опет ћемо се вртеи у круг и сами себи гристи реп, неспособни да се померимо од већ уобичајених фраза и изанђалих слогана за општу употребу.

Било како било, Урош је поносно носио своје име и судбину, узалуд трагајући за костима свог брата и оца (које су нестале у вихору комунистичке крваве освете идеолошким противницима).

Године су пролазиле, а он је, иако праћен од Титове тајне полиције (од рата па све до 1980. године, како је касније сазнао) наставио да живи по правилима и обичајима које је стекао васпитањем и научио у својим формативним, ратним годинама. Много касније, у својој осамдесет и некој години примио је (17. марта 2007. у париској цркви Светог Саве) титулу четничког војводе (од последњег тада још живог војводе Мила Ракочевића, кога је тако именовао лично ђенерал Драгољуб Михаиловић у јулу 1944-те), коју је онда са посебним достојанством носио у последњој деценији свог дугог и часног живота…

 

Умро је у родној Словенији, али са непомућеним сећањем на своје најлепше и најтеже дане, током ратних година. Да је било по његовом и по ономе у шта је веровала читава породица Шуштерич, комунизам никада не би поплавио школе, ум, срца и душе житеља некадашње Краљевине Југославије. Али, није била таква Божија Промисао. По Његовом мистичном допуштењу смо прошли кроз такву шибу и ”топлог зеца” да је чудо што још увек постојимо и можемо овако да разговарамо о својој прошлости, сећајући се наших јунака (какви су били словеначки четници, равногорци из часне словенске породице Шуштерич из цељске области).

Слава му и хвала на свему!

И нек да Господ да и даље постоје такви људи око нас, само да их не помешамо са њиховим (према нама равнодушним или бездушним) биолошким сународницима, па онда, по обичају, постанемо попустљиви када је реч о мрачном, антисрпском ”југословенству” на начин који нас је и довео до овде где смо стигли, на крају пута.

Аутор/Извор: Драгослав Бокан

Извор: МАГАЦИН ПОРТАЛ


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top