Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Уместо цвета и свеће на камену пребиловачком прилажем, за сада, реч

Датум објаве: уторак, децембар 19, 2017
Објављено у Пребиловци
Величина слова: A- A+
Пребиловци
Пребиловци

Је ли вам се икада догодило да имате снажан осећаj да сте негде већ били, иако поуздано знате да нисте? Мени се догодило са Пребиловцима после читања приче “Никољдан у Пребиловцима”.

Знам и мирис и звук села. Нарочито зимски. Чуjем му и песму и jаук. Ако нисте никада чули како звучи jаук кроз песму, чућете читаjући ову причу.

Мене ево прати кроз три годишња доба и знам да ме неће никада напустити и нек неће. Живи смо и међу своjима само док живи сећање на нас. Ја бих да Пребиловчани стрељани и живи у jаме бачени никада не умру. Ако умру, умрећемо и ми, пред Богом и људима, од стида, мада то можда нећемо ни знати, али умрећемо сигурно.

Никољдан у Пребиловцима, те злокобне 1941 jечи смрћу, животом, пркосом, болом, поносом, храброшћу, вером, надом, љубављу. Отежао од мушке сузе, тешке, наjтеже, преломио се дан на пола као презрела, набрекла воћка: у jедноj половини смрт у другоj живот. Прва jеца. Друга jе теши.

Српска кућа jе жива док има ко свећу за крсну славу да запали. То су знали Пребиловчани, њихов род и приjатељи. Ако нас jе злотвор jедном убио, неће по други пут, неће заувек.

Упалићемо свећу иако неће имати ко колач нити жито да зготови, ко женским осмехом кућу да угреjе и дечиjим плачом да jе оживи.

Запалити свећу и обратити се Господу молитвом уместо прекора усред опустошеног села где jе сва неjач побиjена, где нема више ко да рађа ни ко да расте, jе подвиг сам за себе.

Пред њим би се и сам Јов поклонио.

Чак ни он ниjе певао.

Пребиловчани jесу.

За ових неколико децениjа живота, прочитах нешто књига и погледах нешто филмова. Вероватно на хиљаде. Никада и нигде се не сретох са нечим сличним. Нити сам писац нити драматург, сценариста или режисер и нисам никад ни жалила што нисам. Сада жалим. Никољдан у Пребиловцима jе дан над многим данима, победа над многим победама, песма над многим песмама. Жив ми jе пред очима и без филма, а како би тек на платну “одjекнуо”. Кад бих некако могла, послала бих писмо поjединачно свим режисерима и сценаристима света да сниме филм о Пребиловцима ’41 али и ’45, ’46, када су се “старци женили”. После тога, можда би се и феникс звао другачиjе – можда баш Пребиловци!

Човек почесто и кад ниjе жртва, воли да се сматра жртвом. На неки болестан начин, то му некако чак и годи, “пере” му мане и грехе, изазива сажаљење и милосрђе или бар скреће пажњу на њега. Праве жртве обично лижу своjе ране у тмини самоће, да нико не види. Пре него што изађу на светлост, међу људе, превиjу болна места, отресу блато са ципела, сузе са ревера и изаберу снагу уместо слабости, храброст уместо кукавичлука, реку уместо баре, планинске врхове уместо мочвара, понос уместо стида! Живот уместо смрти!

О овоме свему и jош много чему Пебиловчани би могли научити свет. Остаjе ми jедино да се надам да ће Пребиловци бити сасвим обновљени уз помоћ људи коjи осећаjу симболику, величину и значаj опстанка села и препорода за све нас Србе и све Људе мучки поморене било где на овоj планети.

С дубоким поштовањем предака и потомака овог jединственог села.

Зорана Дурковић  

Извор: ПРЕБИЛОВЦИ

Везане виjести:

Да ли Пребиловци остаjу без храма ???

Јадовничани и Пребиловчани

04.08.2012. Пребиловци, парастос Пребиловачким новомученицима

Да ли Пребиловци остаjу без храма ???

ГОДИШЊИЦА СТРАДАЊА СРБА ИЗ ПРЕБИЛОВАЦА

УСПОСТАВИТИ ДОСТОЈАНСТВЕН ОДНОС ПРЕМА ПРЕБИЛОВАЧКИМ ЖРТВАМА

СТРАНИЦА НА НАШЕМ САЈТУ ПОСВЕЋЕНА ПРЕБИЛОВЦИМА

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top