Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Милан Цветојевић убијен код Сиска, нађен крај Ковина

Датум објаве: среда, септембар 27, 2017
Објављено у Банија
Величина слова: A- A+
Милан Цветојевић убијен 19. септембра 1991.
Милан Цветојевић убијен 19. септембра 1991.

Миља Цветојевић свога је супруга Милана сахранила тек након рата, након што јој је нетко од повратника у поштански сандучић ставио лист „Панчевац“, у којем је писало да је тијело Милана Цветојевића пронађено на обали Дунава код Ковина, шест мјесеци послије убојства уз Саву

Мошћеница код Сиска, топао дан 19. септембра 1991. Милан Цветојевић ради у дворишту породичне куће. Три особе, одјевене у маскирне униформе без ознака, гологлаве, с пиштољима за опасачима, долазе по њега и одводе га на обалу Саве, у оближњу Храстелницу, гдје га убијају мецима у потиљак.

Убиство Милана Цветојевића тек је једна од неколико стотина сисачких ратних прича у којој починитељи нису одговарали. Све судске инстанце у Хрватској пресудиле су да је тај случај застарио јер се не води као ратни злочин и да породица жртве не може добити одштету; док чекају одлуку суда из Страсбоурга, размишљају како ће платити 30.800 куна судских трошкова.

„Ви сте одвели тату!“

Милан је рођен 1935. у Доњем Јаворњу код Двора. Браварски занат изучио је у Сиску, након чега се запослио у Жељезари, па 1963. прешао у Рафинерију и дошколовао се за висококвалификованог мајстора енергетских постројења. У пензију је отишао 1991, само два мјесеца прије но што ће га брутално убити.

Милан Цветојевић са супругом Миром
Милан Цветојевић са супругом Миром

Након вјенчања с вољеном Миљом из Великог Градца, живио је у Мошћеници у породичној кући коју је сам изградио. Живот су им уљепшале ћерке Сњежана и Свјетлана. Био је изнимно вриједан човјек, а пријатељи га памте као великог весељака. Но, ведра му нарав није помогла да избјегне лошу судбину. Тога дана, кад су убице упали у двориште, супруга и ћерка нису одмах схватиле што се збива. Управо су доручковале у кући.

– Милан им је предао пиштољ, за који је имао уредну дозволу. Мислиле смо да ће војници након тога отићи, но кад смо видјеле да с њима сједа у плави „фиат 128“, појуриле смо из куће. Док су двојица отишла по сусједа Раду Цревара, ми смо онога у маскирној униформи који је остао с Миланом покушале убиједити да га ту испитају. И налог смо тражиле, но био је неумољив. Казао је да га одводе на информативни разговор и да ће се вратити за сат-два. Успјела сам Милану донијети још само лијек из куће. Тада сам га задњи пут видјела – сјећа се Миља Цветојевић.

Сутрадан, након непроспаване ноћи, Миља је већ у седам ујутро била на полицији у Сиску, гдје су јој рекли како њен супруг у полицију није доведен. Неколико дана касније, Миља и Свјетлана у граду су препознале једног од „маскирних“.

– Ви сте одвели мога тату! – рекла му је Свјетлана, но он јој је одговорио да се забунила и отишао даље.

Попис одведених

Током вишегодишње потраге, Миља је прошла Сисак уздуж и попријеко, пратећи трагове на које су је упућивали.

Milja Cvetojević

– Била сам и у команди код тржнице, гдје се смјестила гарда. Показали су ми пописе с именима десетака Срба који су одведени, но Миланова међу њима није било. Често сам одлазила у полицију с фотографијама, но увијек без резултата. Једном ме примио Владимир Миланковић, али је казао да не зна за Милана. У више сам наврата тражила да ме прими Ђуро Бродарац, но до састанка никад није дошло, иако сам се уредно пријављивала и сатима чекала.

Један ми је Петрињац испред његова уреда рекао да и ја одем у Крајину. Била сам и код старе касарне на обали Купе. Молила сам војнике да ми га покажу, да га барем видим ако је код њих или да му бар даду чисту одјећу коју сам понијела. Ондје је доиста био заточен неки Цветојевић, но то није био мој Милан – прича Миља.

У фебруару 1992. у граду је срела сусједа Раду Цревара, који је успио побјећи са стратишта на обали Саве. Препричао јој је посљедње сате њезина мужа: прво су их одвезли у Дом у Одри, а потом у Јодно у Сиску.

– Након испитивања, још истога дана, одвезли су их на Саву. Прије смакнућа, дали су им цигарете. Схвативши што им се спрема, Раде је скочио у воду и притајио се у грмљу. Милан није знао пливати, отимао се, али је устријељен с четири метка у потиљак. Убојице су мислили да се Цревар утопио, но он је други дан преко познаника доспио до Ђуре Бродарца. С обзиром на то да су се знали од раније, Бродарац му је савјетовао да се не враћа кући у Мошћеницу и да се притаји код кћери у Сиску – говори Миља.

Судбину мужева тијела дознала је тек након рата, кад јој је нетко од повратника у поштански сандучић ставио лист „Панчевац“, у којем је писало да је на обали Дунава код Ковина недалеко Смедерева, шест мјесеци након убојства, пронађено тијело Милана Цветојевића.

Сахрањен тек 2008. 

 – Отишла сам у Ковин и пронашла гроб, међу високом травом био је постављен ступић с именом. Дала сам направити бетонску гробницу. Редовито сам посјећивала Миланов гроб до ексхумације. На препознавање је ишло нас 11 породица, чији су ближњи закопани у гробове у Ковину. На фотографијама сам препознала мужеву одјећу и обућу. Милан је, коначно, мир пронашао 8. септембра 2008. године, кад смо га сахранили на православном гробљу Св. Николе у Петрињи – каже Миља.

Cvetojevići groblje

Загребачки адвокат Лука Шушак подигао је 2005. године у име Миље и њених кћери тужбу против Републике Хрватске, тражећи одштету због смрти Милана Цветојевића. Судови у Петрињи и Сиску одбили су тужбу с образложењем да је „захтјев за накнаду штете застарио“. Пресуде је потврдио Врховни суд, а Уставни је оцијенио да „подноситељицама тужбе нису повријеђена уставна права“. Мајка и кћери надају се да ће правду успјети изборити на Европском суду за људска права. Дотад скупљају опомене због неплаћања судских трошкова: не плате ли их ускоро, слиједи им оврха.

– Миланово убиство је ратни злочин, а ратни злочин никад не застаријева. Но судови убиство мог мужа нису тако оквалификовали, јер су починиоци непознати. Досад још нитко није осуђен за ратне злочине у Сиску, па такве случајеве пребацују у оне који застаријевају, као да нам желе поручити: „Убили смо га, сада нам још платите за то“ – закључује Миља Цветојевић.

Мирна Јасић

Извор: НОВОСТИ


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top