Ubijali su nas i topovima

Datum objave: ponedeljak, maj 7, 2018
Veličina slova: A- A+

Prošla je još jedna tužna godišnjica „Bljeska“, a da se vlasti u Hrvatskoj, Srbiji i Republici Srpskoj i dalje prema Srbima iz Pakraca i okoline ponašaju kao da ne postoje, mada su jedini sa prostora Zapadne Slavonije tog maja 1995. i pored brojnih ubistava, premlaćivanja i pretnji ipak uspeli da ostanu na svojim ognjištima. Ni 23 godine od te akcije niko još nema hrabrosti da objavi da su Srbi tada zapravo bili otpisani i od Zagreba, i od Beograda i od Banjaluke.

Nezapamćeni pogrom: Veljko Džakula
Nezapamćeni pogrom: Veljko Džakula

Ovako, pun gorčine, Veljko Džakula, predsednik Srpskog demokratskog foruma i jedan od ratnih lidera Srba iz Hrvatske komentariše 23 godine od hrvatske akcije „Bljesak“ kada je u dva dana, 1. i 2. maja 1995. iz svojih domova proterano oko 15.000 Srba. Ističe da se paralelno sa pogromom srpskog življa u Zapadnoj Slavoniji, odvijala i epska drama Srba iz Pakraca i Okučana – mestima koja su se prva pobunila 1991. protiv Tuđmanove Hrvatske.

O patnjama Srba iz ovog dela Hrvatske tokom „Bljeska“ i dalje se ne zna gotovo ništa, a Džakula za „Vesti“ otkriva šta se tada zapravo događalo i kako se oko 6.000 Srba, uključujući i 600 dece, našlo u potpunom okruženju hrvatske vojske.

Tortura bez kazne

Džakula kaže da je netačna tvrdnja da je Zapadna Slavonija bila pod zaštitom UN.

– To smo zaista bili 1991. kada je ovo područje demilitarizovano, što je bio i osnovni uslov da nam UN pismeno garantuje zaštitu. Međutim, Martić je 1993. godine pogazio taj sporazum i naoružao vojsku i policiju. To je bila „kvaka“ koja je Hrvatima omogućila da nas nesmetano napadnu .

Ističe da je oko 1.700 muškaraca odvedeno u zatvore u Varaždin, Požegu, Bjelovar i Osijek. Zbog torture koju je oko 500 Srba preživelo u Varaždinu, Inicijativa mladih Hrvatske i SDF su pre sedam godina podneli krivičnu prijavu Državnom tužilaštvu Hrvatske.

– Najpre su primorani da jedu presoljenu hranu. Potom im je data voda, a onda svako ko bi otišao u toalet prolazio bi kroz pakao desetine hrvatskih specijalaca. Kada se pročulo zatvorom šta se dešava, ljudi su iz straha mokrili pod sobom. U pitanju je nesporan ratni zločin, ali u Hrvatskoj nema želje da se on procesuira – kaže Džakula.

– Napad je počeo u pet sati ujutro tog 1. maja. Na nas je pucano iz minobacača, topova, a najviše iz snajpera. Tek kada smo priveli dvojicu pripadnika UN saznali smo da je u toku velika hrvatska operacija. Zahvaljujući njima smo i započeli pregovore oko predaje jer nam je pretilo istrebljenje – priča Džakula.

U petočlanoj ekipi, Srbe su sem njega na pregovorima predstavljali i komandant brigade VRSK, potpukovnik Stevo Harambašić i predstavnik Službe bezbednosti Željko Dokić, kao i Miroslav Grozdanović, Obrad Ivanović, a ispred hrvatske strane tadašnji potpredsednik Vlade Hrvatske, dr Ivica Kostović.

Noćni upadi ekstremista

Veljko Džakula kaže da su Srbi iz Pakraca i okoline preživeli pravi pakao po završetku akcije „Bljesak“.

– Bilo je teško deci da idu u školu, bilo je teško otići u grad, pojaviti se na ulici jer su Srbi tada bili u rangu retkih zveri predviđenih za odstrel. Najtužnije je što bi preko dana ulicama prolazili policijski generali i ministri mazeći decu, darivajući im čokoladice. Međutim, kada se smrkne, tada su ulicama vladali ekstremisti koji su upadali ljudima u kuće, maltretirali, odvodili, pretili. Tako su prolazili meštani sela Kričke, Skenderovci, Brusnik i mnogih drugih. Podnosili smo krivične prijave sa tablicama vojnih kamiona koji su zatim odvozili srpsku stoku. Ništa od toga nije procesuirano – ogorčeno primećuje.

– Predaja je podrazumevala bezuslovno predavanje oružja. Mi smo to uslovljavali prisustvom UN kao garantom da se narodu ništa neće dogoditi. Ništa drugo nismo mogli da zahtevamo, jer nismo imali nikakvu pomoć ni iz Knina, ni iz Banjaluke, ni iz Beograda. Kada je Karabašić pozvao svoju komandu, rekli su mu da ne pristaje na pregovore, već da pokuša proboj. Pitao sam ga da li je to izvodljivo. Doslovce mi je odgovorio: „Imam 300 dečaka za proboj. Sto njih će se sigurno probiti, sto će biti ranjeno, a sto će poginuti“. Šta će biti sa narodom, pitao sam. „Narod će najverovatnije stradati“, odgovorio mi je. Razmišljao sam koja nas to sudbina čeka, ako posle proboja moramo da hodamo još 50 kilometara do Save, a zatim da je preplivamo, jer su Hrvati kontrolisali most. Odlučio sam da predamo oružje i da uz pomoć UN snaga po svaku cenu opstanemo.

Džakula svedoči da su pregovori o predaji trebalo da se okončaju 4. maja, u 10 sati.

Privatni zatvori

Pošto je hrvatska vojska preuzela kontrolu nad Pakracem i okolinom, nekoliko desetina Srba je završilo u privatnim zatvorima.

– Takvih mesta je bilo sedam ili osam, a osnivali su ih lokalni ekstremisti. Držali su Srbe kao zveri, iživljavali se nad njima. Jedva smo uspeli tako da spasemo Đoku Dobraša i Manu Lukića.

– Hrvati su odložili susret za 10.30, 11.30, pa za 13 sati. U dva po podne započeli su vojnu akciju i pošto više nije bilo vojnih formacija, brzo preuzeli kontrolu. Oko 1.700 muškaraca je odmah uhapšeno i odvedeno u zatvore: od Varaždina do Osijeka, a nas nekolicina je na svaki način pokušavalo da zaustavi narod da ne beži. Bukvalno sam 24 sata bio na terenu kumeći i moleći ljude da ne idu. Posle dan-dva pozvao me je tadašnji predsednik Vlade Hrvatske Nikica Valentić i pitao: „Šta to radiš? Pa sve je dogovoreno?“. Tako sam saznao da je ovaj naš egzodus zapravo bio ranije dogovoren na relaciji Beograd-Zagreb. Bilo je dogovoreno da Srbi kompletno napuste Zapadnu Slavoniju. Kasnije sam saznao i da su gotovo svi sem nas znali da ćemo biti napadnuti. Kada kažem svi, tu mislim i na Banjalučki korpus. Bili smo žrtvovani – tvrdi Džakula i dodaje da je u Pakracu i Okučanima, posle „Bljeska“ ostalo oko 1.150 Srba, a da ih je prema poslednjem popisu oko 1.700.

– Za Hrvate ne postojimo, Srbi u Srbiji i Republici Srpskoj nas oplakuju kroz parastose. Zbog toga i sve više ljudi beži s ovih prostora. Beže ka boljem poslu, ka normalnom životu – ističe Veljko Džakula.

Pitanje vladike Lukijana

Kao dokaz da je sve ranije bilo dogovoreno, Džakula ilustruje razgovorom koji su predstavnici Srba iz Pakraca mesec dana pre „Bljeska“ imali sa vladikom Lukijanom.

– Vladika je došao u Pakrac, dosta ljudi je sedelo na tom sastanku, kada nas otvoreno pitao: „Vi ste još tu? Od toga više nema ništa. Ja idem, a vama neka Bog pomogne“. I on je zaista otišao, a mi smo preživeli zaista samo uz Božju pomoć – ironično primećuje Džakula.

Autor: Đ. Barović

Izvor: Vesti online

Vezane vijesti:

Episkop slavonski Lukijan, Izveštaj SA Saboru SPC o BLjESKU 1995.

„Plavi šljemovi“ pomogli zločin nad Srbima

Krvavi majski bljesak

Na pomolu završna faza etničkog čišćenja Srba u Hrvatskoj …

VELIČANjE USTAŠTVA NE DOPRINOSI POMIRENjU SRBA I …




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top