U zatočeništvu muslimanske vojske provela 322 dana: Takmičili se ko će više da me bije

Božica Rajilić Živković jedva preživela svakodnevna mučenja i batine

Ne sluteći da ću da preživim dan, krvave kože i polusvesna, dozivala sam Boga, pokušavala poslednji put da izgovorim naglas Očenaš. Pedeset puta započinjala sam molitvu, ali nisam stizala ni do sredine a kamoli do kraja. Molila sam Boga da me primi u svoje naručje… – kroz jecaj, ali i sa dostojanstvenom dozom odvažnosti, započinje svoju ispovest, za „Novosti“, Božica Rajilić Živković, jedna od hiljada srpskih žena zatočenih i mučenih tokom rata u BiH, a danas predsednik Udruženja žrtava rata RS.

Pre nekoliko dana u Banjaluci je održana i promocija monografije „Naša ispovest“, u kojoj su sabrane ratne ispovesti i sećanja na najstrašnije slike života zatočenih žena minulog rata.

Svakako jedna od najstrašnijih je upravo priča naše sagovornice, nekadašnje nastavnice geografije i istorije, koja je u zatočeništvu muslimanske vojske provela 322 dana tokom kojih je gotovo svakodnevno fizički i verbalno maltretirana.

– Iako sam rodom iz Gradiške, zaposlila sam se u selu između Tuzle i Srebrenika i tu živela osam godina. Imala sam i svoj stan. Živelo se lepo, za pristojnu platu, za dostojanstven život. Sve do prvog ispaljenog metka, do početka rata, prve barikade – priča Božica, rođena baš na Božić 1962. godine u Gradišci.

Na početku rata bila je jedina Srpkinja u selu, nepoželjna, priseća se. Kad je to i sama shvatila, zamolila je lokalnog efendiju da joj pomogne da izađe na srpsku teritoriju što pre, kako bi sačuvala glavu.

PREDSTAVA ZA UNPROFORCE

Tortura se iz zgrade osnovne škole nastavila u jednoj privatnoj kući, na spratu, gde je Božica bila zatočena 322 dana, sa dva brata, Živkom i Rajkom Raičevićem. „Čuvale“ su ih dve žene, koje su živele sprat ispod.
– Pitate se sad, otkud žene i privatna kuća? Radi međunarodne reklame, radi unproforaca. Kad krenu u obilazak pa pitaju gde su Srbi, a oni otvore vrata, počešljaju nas, „nariktaju“ i kažu: lepo se o njima brinemo, vidite, žive sa nama! A kad se vrata zatvore, opet tortura.

– Kao čovek od vere, pristao je da mi pomogne, i peške me je, pored svih straža i prekih pogleda, proveo do Jasenice, prvog srpskog sela, deset kilometara udaljenog od Podrašja, gde sam se smestila kod poznanika. Sama, to ne bih uspela – kaže naša sagovornica.

Međutim, posle tri nedelje, sredinom šestog meseca 1992. godine, muslimanska vojska je bez ikakvog povoda „opasala“ selo minskim poljima i ušla u njega. Tražili su predaju srpske vojske, a seoska straža je položila oružje, nije imala kud.

– Policija je došla po mene. Rekli su mojim domaćinima da me vode nazad u Podrašje, u moj stan, jer mi tu nije mesto. Bilo je jasno kao dan da tu nisu čista posla. Došli su da me odvedu na put bez povratka. Stigli smo pred moj stan u Podrašju, i čekala sam do osam uveče, sa dve kriške hleba, svoj sudnji čas, uoči Petrovdana, nakon što su se upalila prva svetla na mesnoj džamiji. Počela im je molitva, ali su oni imali preča posla. Prišla su mi tri starija muškarca, uperila puške u mene, a ja sam, instinktivno, na jednog od njih bacila kantu punu stakla. Očajnički sam želela da preživim. Moj vapaj je opet čuo onaj isti efendija, koji je došao i ponovo mi spasao život – kaže Božica.

MONOGRAFIJA „NAŠA ISPOVEST““

Naša ispovest – žene žrtve rata iz Republike Srpske 1992-1995″ donosi petnaest svedočenja žena žrtava svih oblika nasilja sprovođenih tokom poslednjeg rata u BiH. O torturi koju su preživele svedoče dokumenti, fotografije i podaci, a monografija sadrži i više predgovora čiji autori su domaći i svetski autoriteti iz različitih naučnih oblasti, pravne i vojne nauke, politikologije, psihologije, kulturologije i istorije Holokausta. Objavljena je dvojezično, na srpskom i engleskom jeziku, i do sada je promovisana u Beogradu, Njujorku i Vašigtonu, a pre nekoliko dana i u Banjaluci.

Mesni efendija oterao je muškarce koji su imali samo jednu nameru, a onda joj ponudio da prenoći kod njega u podrumu. Rekao joj je da u svom stanu upali svetla, da zavaraju trag „lešinarima“.

– Ujutro smo oboje privedeni, i efendija i ja, s nalogom da sam opasna za bezbednost tog mesta, da posedujem radio-vezu i da sam srpski špijun. Stigli smo u Srebrenik, a stanica vojne policije nalazila se u predratnoj Osnovnoj školi „Mehmed Ibrahimović“. Efendija je dao izjavu da nisam špijun, i od tada ga više nisam videla. Mene su zadržali i počeli da tuku od 11 pre podne do pet posle podne. Tukli su me gde su stigli, od glave do pete bila sam u krvi, nekoliko puta se onesvešćivala i poželela u jednom momentu da umrem. Ni Očenaš nisam bila u stanju da očitam, da Boga zamolim da me primi u svoje carstvo.

– Nije bilo dana da neko nije došao da nas muči kako je hteo. Pljuvali su na nas iz daljine, takmičili se u pljuvanju udalj, tukli su nas, a meni su pretili da će, čim mi nađu brata, da ga dovedu da me on siluje, pošto se njima gadim, a posle će na komade pred mojim očima da ga iseku.

Eto, to je prava istina – završila je ispovest, za „Novosti“, Božica, koja se, i danas, kaže, bori za svoja prava u Republici Srpskoj.

Božica je preživela rat. Razmenjena je 3. maja 1993. godine.

Autor: Nina Š. RADIĆ

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Stravični zločini nad Srpkinjama u proteklom ratu | Jadovno …

Kojić: U ratu ubijeno više od 2.800 žena srpske nacionalnosti …

Rajilić: Potvrda agresije Hrvatske na BiH i Srpsku | Jadovno …